19. September 2017

Dragana Lilić Dragana Lilić

“Drvoseča nikada ne pati od anksioznosti i depresije” – moja priča

Depresija je subjektivni, najličniji doživljaj situacije u kojoj ste, odnosno, „bolest misli“. Zbog toga ćemo često čuti da neko, ko po merilima posmatrača, nema nijedan razlog za depresiju, ipak jeste u njoj.


Suprotno tome, ljudi koji su doživeli strašne tragedije, ostaju imuni na ovakvo stanje jer racionalnije sortiraju događaje i lakše  ih prerađuju i prihvataju. Pružaju manje otpora i samim tim prevazilaze nezadovoljstva fokusirajući se na ono što im ne ostavlja mnogo prostora za analizu koja može da uvede u stanje očaja i beznađa.


Depresiju, najčešće, prati i anksioznost, što bi bilo reagovanje tela na teskobu u kojoj se našlo zbog uma. Stručnjaci će reći da ovakvi poremećaji nisu bolest iako savladaju čoveka do te mere da se u nekom momentu nađe u krevetu, kao da boluje od nečega neizlečivog. Baš to se meni dogodilo. Moja nasjstrašnija patnja bila je kad mi je, u devetoj godini života, umro otac a kap koja je prelila čašu bio je progon iz Prištine nakon rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine.
Ja, kao i stotine hiljada drugih ljudi, bila sam primorana da napustim svoj dotadašnji život i sve što je bilo sigurno. Odjednom više nema doma, kreveta, novca, dobrih komšija koje priskaču u pomoć, nema bezbrižnosti, snova, mira, sna... odjednom sve postaje nepoznato i neželjeno. Tu počinje moj pakao.


Jednog dana osetila sam čudnu nepovezanost sa samom sobom. Sve mi je bilo „tesno“, u meni više nije bilo dovoljno mesta za sve osećaje, strahove, tuge, pitanja... počela sam da se gušim, da trnem, bolelo me je celo telo i osećala sam da ću svakog trenutka izgubiti svest. Odmah sam otišla u bolnicu gde je počelo ispitivanje koje je trajalo narednih 6 meseci. Sve to vreme osećala sam se potpuno nemoćno, slomljeno, beživotno. Nažalost, lekari nisu odmah ustanovili da se radi o anksioznosti i depresiji, nego su mesecima ispitivali moj mozak, srce, elektrolite, pluća, kičmu, želudac i sve što nije imalo veze sa mojim stvarnim problemom. Bila sam očajna što ne znam šta mi se dešava kad god bi lekari rekli – ne znamo šta je.
Pola godine sam provela u krevetu. Bila sam apsolutno bespomoćna, toliko bez snage da mi jei kupanje predstavljalo nezamisliv napor posle kog bih odmah padala u san. Mislila sam da je sa mnom gotovo, da je moj život završen samo još uvek postojim.


Prva osoba koja je rekla, ti nisi bolesna, samo si u depresiji, bila je moja mlađa sestra. Zahvaljujući njoj, otišla sam i kod jednog, veoma uvaženog, psihijatra a tamo – šok! Rekao mi je: „uredna si, nisi raščupana, tebi nije ništa“. Kakvo plitko posmatranje! To me je dotuklo. Pa, zar mi niko ne može pomoći, pitala sam se, a onda je bilo jasno da se moram sama čupati iz toga. Za sve to vreme, jedino pitanje koje sam svakodnevno postavljala bilo je „koji je smisao svega ovoga, smisao života, postojanja, patnje... “ da bih kasnije shvatila da smisao svemu dajemo mi sami.
Jedan lekar mi je, konačno, potvrdio da sve što se meni događa jeste odgovor moje psihe na sve što se dešava i da je apsolutno rešivo. Preporučio mi je lek (antidepresiv i anksiolitik) od kog mi je bilo bolje. Sve ovo dešavalo se pre petnaestak godina kada su se ljudi manje bavili ovim poremećajem i pretpostavljam da je moje stanje zbog toga bilo neadekvatno tretirano.


Ipak, to je bio tek početak ponovnog osvajanja moje ličnosti. Bojala sam se da izađem sama iz kuće a i da budem sama bilo gde. Bojala sam se svega, a najviše sebe, odnosno, svog straha. To toliko parališe da se, doslovno, čovek ne može kretati i najradije bi se zavukao u „mišju rupu“ i pobegao od svega. Ipak, ni tamo ne bi bilo bolje jer svuda nosimo sebe. Od svojih užasnih misli nisam mogla da pobegnem ni na trenutak. Najotvorenije sam razgovarala sa ljudima o onome što mi se dešava i, uglavnom, nailazila na nerazumevanje ali me to nije doticalo. Kako bi oni mogli da znaju kako je meni kad nemaju moje iskustvo, a od onoga što nam je strano, uglavnom,  zaziremo.
Od jedne slikarke sam čula nešto što mi je promenilo život, rekla mi je da drvoseča nikada ne pati od depresije jer nema vremena da razmišlja. Kakva mudrost! Dakle, treba da radim nešto što će me okupirati i moju pažnju prebaciti na ono što me ne opterećuje. Toliko sam bila slaba da ništa osim kućnih poslova nije dolazilo u obzir. Počela sam da čistim stan, polako i najdetaljnije. Usredsređivala sam se na ono što radim i malo po malo, zaustavljala sam tok misli a i vraćala mi se kondicija.


Najveći problem sam imala kad nisam bila aktivna jer bi tada ponovo upadala u zamku sopstvenog uma. Nisam mogla ni da čitam ni da gledam tv jer  me je i to pokretalo na razmišljanje. Bivalo mi je sve bolje. Shvatila sam da, zapravo, moram da biram misli i da se svom snagom, kad dođe negativna, fokusiram na traženje pozitivne i da tu ostanem. Međutim, nije lako raditi takvu stvar kad je život bio svakakav, samo ne onakav kakav sam htela da bude. Uz česte oscilacije mog stanja, ja sam nastavila da istražujem um, svest, duhovnost i nalazila sam suštinske poruke koje su me lečile.


Tu gde jesam, tako je -kako je, i ostaću tu dugo ako se previše bavim osećajima koje proizvodi takav momenat, ali ako zamislim da će za neko vreme biti bolje, to me stavlja u bolji položaj i daje nadu. Prestala sam da razmišljam o tome kako će se stvari promeniti a mislila sam samo na to što želim da se dogodi. Težište sam sa mrtve tačke pomerala na onu stranu gde su se rađali bolji osećaji. Osećala sam neopisivu zahvalnost za svaki trenutak u kom nisam osećala patnju. To je donosilo mir. Rešila sam da više nemam nikakva očekivanja pošto sam robovala lošim. Dakle, neka bude šta bude. To me je oslobađalo. A kad se čovek prepusti toku života bez otpora, nekim čudom, počnu da se dešavaju dobre stvari.  A i pesrspektiva se menja. Tada sam umela da cenim jedan sat mira koliko ranije nisam umela godine.

Polako sam prestajala da koristim lekove. Počela sam da meditiram i dovodim sebe u stanje relaksacije i trenutke bez misli u kojima samo postojim bez ikakvih tenzija. 15 minuta dnevno je davalo neverovatne rezultate. Kad zaustavite proces razmišljanja i utišate buku u glavi, javlja se osećaj sigurnosti koji postaje najbolja platforma za ozdravljenje.
Sa svojim strahovima sam se suočavala na najbrutalniji način. Ja, koja sam htela da se sakrijem u „mišju rupu“ počela sam da radim na televiziji i to „živi“ program. Možete li zamisliti strah, odgovornost i milion drugih opterećujućih aspekata?! Tada sam uvidela da izlaganjem većem strahu prevazilazim i one manje a, usput, nemam ni vremena da budem depresivna jer se moram baviti važnijim stavrima – moram biti na vrhuncu zadatka. Dala sam umu drugi prostor za „zabavljanje“.


Veliki je to proces, zahtevao je godine ali šta, uopšte, ne traži naše angažovanje?! Baš u svemu moramo učestvovati ili propasti a to je, garantujem, mnogo teže. Znam jer sam bila na dnu sopstvenog postojanja. Dakle, prvo se mora detektovati problem  i, sasvim logično, patiti neko vreme a onda strogo zadati sebi ciljeve koji će voditi razrešenju. Najvažnije je da u tom procesu nema praznog hoda, ni trenutka za očajavanje. Mora se ispuniti vreme sadržajem koji, ili prekida tok negativnih misli koje stvaraju depresiju, ili motivišu. To je, naravno, vrlo individualno. Mene je inspirisala priča o drvoseči, a kasnije sam nalazila bezbroj drugih načina da ostanem vedrog duha.
I danas kad mi se prikrade depresivno stanje, pustim ga da me dotakne ali jako kratko jer apsolutno svesno ulazim u drugu sferu gde se osećam bolje. Ja sada odbijam da se osećam loše. Ja sada biram da poklonim pažnju samo onome što me raduje, sada i druge inspirišem da rade isto to i uviđam koliko je čovek, zapravo, snažan. Normalno je da se svi osećamo loše kad se negativne stvari dešavaju ali je poenta ne ostajati dugo u tome.


Tražite pomoć od lekara, prijatelja... čitajte knjige i priče onih koji su savladali ove teškoće, nije sramota biti u takvom stanju iako društvo ne gleda na to blagonaklono ali, konačno, zašto bi vas se to i ticalo?! Depresiju i anksioznost čovek može nadrasti svesnim radom na sebi. Tada život postaje još dragoceniji. Ovo je samo moja poruka vama koji se sada suočavate sa stanjem u kom sam i ja bila. Nema nerešivih situacija, to su samo izazovi a ljudi su, po prirodi, i borci i drvoseče sa početka moje priče.

 

Dragana Lilić

Povezane teme

Poboljšajte kvalitet života... Sve više istraživanja ukazuje da je velika verovatnoća da se najteže bolesti današnjice – srčana oboljenja i rak – mogu izbeći promeno...

Kako da uvek budete puni energije... Prema savršenom scenariju svi bi trebalo da skačemo iz kreveta potpuno odmorni. Dan bi započinjali uz doručak bez mnogo razmišljanja o šolj...

Život u Americi - tvoja legenda koju sam držiš u rukama... Ilija Šaula pesnik i prozni pisac, rodom sa Korduna, već dugo živi u Americi, a svim srcem je u svom zavičaju. Melanholija koju je osećao prema njemu, ur...

Savremeno doba - Imperativi i sloboda... Zapravo je, kad se bolje pogleda, čovek u ovim okolnostima daleko od slobode. Posebno one misleće. Imprativi koje moramo postići i visoki standardi su izraz ...

Kako nastaje bolest?... Kada dođe do nakupljanja toksičnih materija u telu, koje uglavnom unosimo preko hrane, telo će najpre početi da ih odlaže pre svega u masnom tkivu koje služi za...

Postavljeni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Balkan In.

Balkan IN Magazin

Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.
Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.

Prijatelji

Sve o Labradorima

Korisni saveti - Uradi sam

DR MARKO JOVAŠEVIĆ Zdravlje kao način života

Foto

Janko Tipsarević