Ljubica Stevanović je književnik koji na maestarlan način spaja prošlost i sadašnjost, pokazujući dobre i loše strane i jednog i drugog posredstvom vrlo upečatljivih likova i vrlo zanimljivih sižea.

Pouke  njenih romana tiču se  čoveka ovog doba koji se sve više otuđuje od bližnjih i udaljava od tradicije. U devet kraćih romana najveću pažnju poklonila je svom  zavičaju Toplici i jeziku koji nestaje.
Veruje u moć dobrote i ljubavi, u  lepotu života u porodici i podršci bližnjima.

Nedavno ste u Udruženju književnika Srbije promovisali svoju devetu knjigu pod nazivom Dužnici. Neobičan naslov za beletrističko delo. Da li lako birate naslove svojih dela i kako, zaprvo, vidite naslov kao prvu informaciju o knjzi koja, ipak, sadrži suštinu?

Naslov je prvi vesnik koji čitaocu nagoveštava sadržaj knjige. Ta jedna reč  ili nekoliko  njih na korici treba da budu srž teme, radnje, događaja koje pisac želi da iskaže. Mislim da je naslov važan, pa još ako nosi neku nesvakidašnju  reč  koja se sve ređe upotrebljava, tada može da privuče čitaoca.
Kad započinjem pisanje, ja prvo smislim naslov. On mi kasnije tokom pisanja služi kao stožer koji drži radnju, ne dozvoljava mi da se rsplinem i udaljim od njega. Ređe mi se događa da u toku pisanja promenim prvobitni naslov.

Vi ste rodom iz topličkog kraja i nesumnjivo ste pravi hroničar svog zavičaja. Koliko Vaša dela mogu da popune izvesnu prazninu u prezentovanju kulture manjih sredina, budući da se Vaše knjige promovišu i čitaju mahom u Beogradu?

Da, moj zavičaj je Toplica. To je kraj u kojem su se Turci najduže zadržali, sve do 1877. godine. Tada je počelo njeno ponovno naseljavanje. Dolazili su iz raznih krajeva. Najviše iz Crne Gore, sa Kosova i Metohije, iz užičkog kraja. Svi su sa sobom doneli svoje običaje i navike. I dan - danas tamo postoje familije koje se zovu: Pećanci, Kosovci, Kolašinci, Ere...
Sada se, nažalost,  Toplica prazni, skoro da je opustela jer mladi odlaze za boljim životom. Moje  knjige  se nalaze u bibliotekama njenih gradova i većih mesta:  Prokuplju, Kuršumliji, Blacu, Maloj Plani, Velikoj Plani.
Zavičaj je za  pisca polazište, skrovište i sklonište u kome su zapretana sva sećanja iz detinjstva i roditeljskog doma puna dobrote i milošte. On je čuvar uspomena, magnet i kompas! Njegova snaga daruje svakog pisca. Tamo su nam koreni i preci. Po njemu znamo ko smo i odakle potičemo. Tako su svojevrsni  hroničari svoga zavičaja bili: Milovan Glišić, Janko Veselinović, Bora Stanković, a od savreme nika Milovan Danojlić i Radovan Belimarković. Ako i ja budem upamćena kao hroničar svoga zavičaja – to će mi biti velika nagrada.

Poznati ste kao čuvar riznice jezika i tradicije. Otkud ta posvećenost jeziku koji nestaje i kad ste, zapravo, u sebi prepoznali tu strast ka jeziku koja Vas je i odvela u literaturu?

U detinjstvu se stvari otkrivaju bazično. Iz njega se pamte reči koje nam je govorila majka, a to su one stare, već zaboravljene. Tako detinjstvo postaje najtvrđe uporište književnosti, njegovo duhovno izvorište i utočište. Moja knjiga „ Rasušena frula“ govori tim jezikom koji nestaje i koji se sve ređe čuje. Kad izgovorim neku takvu reč, kao da čujem majčin glas a on je uvek mio i mek!

U Vašim delima porodic a ima veliki značaj. U romanu Dva koraka do oca, opisali ste neobičan susret braće, od kojih je jedan po majci Nemac. Naime, kako vidite današnju otuđenost krvnih srodnika protiv koje se, svakako, bunite odbranom porodice?

Porodica je osnova, temelj društva i našeg bića. Ona nam pruža ljubav, dobrotu, vaspitanje. Iz kakve porodice polazimo, takvi ljudi postajemo. Navike  u njoj stečene, prate nas celog života. Ona nam je izvor i uvir, skrovište i sklonište. Čovek bez porodice je „sirak tužni bez iđe ikoga“. Samo porodica, njena ljubav i sloga može da se suprotstavi svakojakom otuđenju, mržnji, i zlu koje proizvodi savremeni svet nadiranjem novih tehnologija.

I u novom  delu, porodična sloga je jedna od bitnijih tema, ali i ljubav u svemu tome ima važno mesto. Ima li u onome što pišete ličnih iskustava i čemu nas zaravo uči sopstveni život?

Svi znamo priču o sedam prutova koji su nesalomivi kada su zajedno, u snopu, koji simbolizuje porodičnu slogu. Kada smo složni,  mi možemo sve a nama ne može niko ništa.
Odrasla sam u patrijarhalnoj porodici u kojoj je glavnu reč imao deda (po ocu), koji je imao četiri sina i često je pevao:  „Nije gazda ko ima volove, već je gazda  ko ima sinove“. Složna porodica je neosvojiva tvrđava.

U jednom sloju Vaše proze je tradicija u drugom savremeni svet.  Šta je za Vas kreativno podsticajnije jer obuhvatate oba  ta sloja?

Tradicija je pojam širi i složeniji nego što na prvo pominjanje izgleda. U tradiciji su duše naših predaka, njihov način življenja, njihove težnje i stremljenja.Tradicija je nacionalno obeležje, jezik, pismo, kulturna baština. Bez nje ne znamo ko smo, ne postojimo, biljka smo bez korena, niko. I u ovom savremenom trenutku mi živimo našu tradiciju, prenosimo je na mlađe.

Vi ste od početka verni svojim recenzentima i izdavačima. Kako ste došli do njih, s obziorm na to da niste iz te struke a da  u izdavaštvu ima svega?

Imalala sam sreću da  se sa rukopisom prve knjige  priča, nađem pred Draganom Lakićevićem, našim poznatim pesnikom, pripovedačem, romansijerom, izuzetnim poznavaocem narodne književnosti, glavnim urednikom Srpske književne zadruge. Njemu me je odveo moj nprijatelj Branko Konatar, profesor književnosti. Dragan Lakićević mi je tada dao divne pouke koje sam kao pisac- početnik usvojila i kojih sam se kasnije pridržavala. On me je preporučio Momi Mitroviću, direktoru izdavačke kuće Partenon, jer ja nisam imala poznanstva te vrste s obziorm na to da sam bila zaposlena u vojsci, koja je bila veoma zatvorena sredina. Tako sam se sa njima sprijateljila i do danas nisam menjala izdavača. Kasnije sam postala član Srpske književne zadruge.

Šta je Vaš životni stav, u šta nepokolebivo verujete?

Verujem u dobrotu, u ljubav, u pravičnost i smatram da njima možemo da pobedimo mržnju i ljudsku pakost. Kad činimo dobra dela, kada pomažemo drugima, izdižemo se iznad zla, postajemo bolji. Davno je rečeno: „Dobro čini, dobrom se nadaj“!

Da li ste u mladosti sanjali književni rad?

Rano sam zavolela čitanje i književnost. Iako sam išla u školu tehničke struke, mimo svoje volje, u kojoj smo imali samo dva časa srpskog jezika nedeljno, to me nije sprečavalo da iz biblioteke uzimam knjige i da čitam. I dan - danas pamtim citate koji su me tada opčinjavali: „ Lepa je noć u moravskoj dolini kad mesčina zaspe snežna polja. U tamnim senkama brestova i jasenova ućute se sela i zadremaju umorom ravnice...“ ( Dobrica Ćosić, „Daleko je sunce“) .
Na Vaše pitanje da li sam sanjala književnost, odgovor je potvrdan!

Nove ideje, možda  već nešto nastaje u potaji?

Kad završim knjigu, još neko vreme „živim“ živote njenih likova, a zatim polako započinjem nešto novo. Tako će biti i sada. Već se naziru konture, obrisi, pojavljuju se novi likovi.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi ljubica stevanovic literatura umetnost stvaralastvo

Povezane teme

Čovek je kruna postojanja... Brankica Damjanović je dugogodišnji spiker, voditelj, novinar, urednik informativnog programa. Poslednjih nekoliko godina posvećena je izucavanju duhovno...

Dela Kler Simon i Maka Sajka na „Beldoksu“... Trinaesti festival dokumentarnog filma „Beldoks“ i ove godine prirediće dve značajne retrospektive autora čije je stvaralaštvo ostavilo dubok...

MILENA RADIĆ: UMETNOST JE TA KOJA DEFINIŠE... Umetnost je ta koja definiše, rekla je talentovana slikarka Milena Radić iz Novog Sada kad smo je pitali koja je njena definicija umetnost. I, zaista, to...

Maria Victoria: Moje mogućnosti su, gotovo, neograničene... Teško je dati kratak odgovor na pitanje ko je Maria Victoria Živanović jer pripada onoj kategoriji izuzetnih ljudi koji se ne daju staviti u okvire. N...

Lično iskustvo i doživljaj sveta u nama i oko nas mora da utiče na umetnost... U životu svakog čoveka postoje razne faze, prolazi se kroz teške periode ili one koji pogoduju intelektualnom rastu i razvoju. Dušica Ivanović,...