Antologija Johanna Lavundija „Od A do Š: Osam vekova srpske poezije / Von A bis Z: Acht Jahrhunderte serbischer Poesie„ na srpskom i nemačkom jeziku u izdanju Banatskog kulturnog centra iz Novog Miloševa je njegovo najznačajnije prevedeno delo.

Reč je o, zaista, kapitalniom izdavačkom poduhvatu, koji obuhvata prevode na nemački jezik oko 160 srpskih pesnika, od onih iz naše književne tradicije do savremenih autora, od Svetog Save i Despota Stefana Lazarevića, preko Njegoša, Branka Radičevića, Đure Jakšića, Laze Kostića, odnosno Branka Miljkovića, Stevana Raičkovića, Vaska Pope, Danila Kiša, do Novice Tadića, Ivana Negrišorca, koje mu je donelo prestižnu nagradu Teodor Pavlović za prevodjenje.

Johan Lavundi je književnik, dramaturg i prevodilac iz Ulma, koji je, kao potomak bačkih Švaba dobar deo mladosti proveo u Apatinu, gde je i rođen 1956, da bi se tri decenije kasnije potpuno preselio u Nemačku. U njegovom prevodilačkom opusu je, između ostalog, niz dela srpskih pisaca, a svakako je najznačajnije prepev na nemački kompletnog pesničkog opusa Branka Miljkovića.

Dobitnik ste značajne nagrade Teodor Pavlović za  prevođenje srpske poezije, odnosno za antologiju pesma OD A do Š. Šta je sve bilo potrebno da se uradi od kad Vam je sinula ideja za takav projekat do njegove realizacije?

I malo i puno. Na ideju sam došao negde u proleće 2012. godine i o tome razgovarao sa nekolicinom kompetentnih ljudi, između ostalog i sa Mladenom Veskovićem iz Ministarstva kulture koji mi je dao neke predloge u vezi izbora pesnikinja i pesnika za tu eventualnu antologiju, ali se dugo nisam mogao odlučiti da li da se u taj projekt zaista upustim ili ne. Mislim da sam u aprilu počeo sa formiranjem prvobitne liste, koja se tada sastojala od svega 100 imena i da sam i nekoliko prevoda obavio. Ali još uvek nisam ubeđen u taj projekt, jer sam u isto vreme dao prioritet nekim drugim stvarima: na primer, preveo sam „Misteriju ljubavi“ Milice Jeftimijević Lilić na nemački jezik.

Negde najesen sam definitivno odlučio da taj projekt realizujem. Postalo mi je brzo jasno da će lista imati daleko više od 100 imena, ali kako odavde više nisam imao uvida u razvoj i stanje srpske lirike u poslednjih par decenija, obratio sam se za pomoć Milici   Jeftimijević Lilić, koja mi je svojim predlozima i savetima pružila presudnu pomoć u formiranju liste. Tu moram spomenuti i Nenada Trajkovića, čijom su se zaslugom našla četiri imena u knjizi, a spremnost da mi priskoči u pomoć ako treba ispoljila je i Tanja Kragujević, poslavši mi pesmu Todora Manojlovića i biografiju Desimira Blagojevića.

Dakle, prvi korak od nastanka ideje do njene realizacije je bio izbor, tj. formiranje liste, što je iziskivalo i puno rešeširanja, naročito u prošlim vremenima, gde su mnoga u svoje doba značajna imena pala u zaborav. Drugi i poslednji korak je bio prevod.  

Branko Miljković je zahvaljujući Vašem radu dostupan publici nemačkog govornog područja. Kakvo je Vaše iskustvo u prevođenju Miljkovićeve poezije?

Na ideju da prevodim Miljkovića došao sam sasvim slučajno u martu 2010. godine. Pisao sam pismo tadašnjem srpskom ministru kulture Nebojši Bradiću, u kome sam mu skretao pažnju sa nekolicinu katastrofalnih prevoda srpske poezije na nemački, koje sam slučajno otkrio na internetu i u pismu  ih nazivao skrnavljenjima i pri tom mi se omakla i rečenica: „Šta mislite, šta bi tek bilo kada bi ove osobe počele prevoditi nekog zahtevnijeg i težeg pesnika, na primer Miljkovića...?“ I tada mi je sinulo da tu nešto ima sa Miljkovićem. Nisam znao napamet kada je rođen i kada je umro, pa sam pogledao na internetu i ugledao godinu  1961. To znači, to znači, stao sam računati, da mu je iduće, 2011. godine pedesetogodišnjica smrti. Odluka da ga tim povodom prevedem, ili to barem pokušam, je pala na licu mesta.
Dakle, zahvaljujući lošim prevodiocima, koje, jasno neću imenovati, indirektno sam došao na ideju da prevedem Miljkovića, čime se potvrdila izreka da je svako zlo za nešto dobro!

U ono doba se još nisam bavio prevođenjem u većim razmerama, niti sam imao nameru da se time ozbiljnije bavim. Bio sam preokupiran nekim mojim projektima, a ideja da se posvetim Miljkoviću je  čak i kod mene izazvala skepsu. Da li sam tome dorastao? I koliko je on toga, uopšte, napisao? Naime, sve što sam kod mene od njega imao, bio je jedan izbor pod naslovom „Dok budeš pevao“, koji se sastoji od nekoliko pesama izvan zbirki, kao i od po nekolicine pesama iz svake zbirke. A koliko je pesama u zbirkama bilo, nisam znao. A odluka mi je bila da ga prevedem kompletnog. Uz to me je pritiskalo i vreme, jer bližila se 2011. godina, u kojoj bi to sve trebalo biti gotovo.“Što mi to nije palo ranije na pamet?“, samom sebi sam puno puta prebacivao.

Počeo sam sa prevođenjem onoga što sam imao, još uvek skeptičan prema celom tom projektu. Ključni momenat, koji je odlučio da li da prekinem ili nastavim, bio je „Ariljski anđeo“. Negde u julu mesecu sam ga stao prevoditi. Ako ga ne uspem prevesti, dići ću ruke od daljnih prevoda, glasila je moja odluka. To je po mom mišljenju njegova ne samo najbolja, već i najteža pesma, koju sam odabrao kao merilo mojih prevodilačkih sposobnosti. A taj prevod mi je stvarao glavobolje zbog Miljkovićevog stila, na koji nisam bio navikao. Naročito kada bi izostavljao interpunkciju, što me je zbunjivalo, jer su pojedine reči time dobile više značenja i funkcija, što je stoposto korektni prevod činilo nemogućim. Ali, bilo kako bilo, uspeo sam tu poemu dovesti do kraja, čime je i odluka, da ga prevodim dalje, bila definitivna.

Ali, pravi problemi su tek počinjali. Gde da nabavim pesme? Prvo sam čeprkao po internetu i vadio što sam god mogao pronaći, ne znajući da li su to cele pesme, niti iz koje su zbirke. Ovde u Ulmu živeći pesnik, slikar i kritičar Drago Čingel, koji je svojevremeno radio i u Matici srpskoj, mi je organizovao neke kontakte u Srbiji, a ja sam se putem fejsbuka povezao sa još nekima, što je povećalo dinamiku svom tom procesu prevođenja. Nikola Kitanović je još iste jeseni u svom „Novom slovu“ objavio jednu prevedenu Miljkovićevu pesmu, a nešto kasnije je Dragica Ivanović (danas Užareva), autorka jedne briljantne knjige o Miljkoviću, u jednim Književnim novinama spomenula šta radim, čime je ceo projekt postao poznat daleko pre njegove realizacije. Bilo je brojnih diskusija u vezi pojedinih stihova, na primer sa pomenutom Dragicom Ivanović, kao i Daliborkom Stojšić i Aleksandrom Labus, a Milena Letić-Joveš mi je slala stihove koje je negde pronalazila. Nenad Trajković je kod kuće imao Miljkovićevu zbirku „Vatra i ništa“, čime sam po prvi put bio konfrontiran sa jednom kompletnom zbirkom, videvši koje se pesme unutra i po kom redosledu nalaze. Problem je bio što osim njega od mojih dotadašnjih kontakata niko nije imao ni jednu njegovu zbirku. A nije ih bilo ni za kupiti, jer se njegov status poluzabranjenog pesnika od njegove smrti do tada nije promenio.
A moram još i napomenuti da nisam imao ni izdavača. Toliko o jednoj knjizi, koja je u javnosti bila unapred najavljena...  
Obratio sam se i Ministarstvu za kulturu u Beogradu i tako uspostavio kontakt sa Mladenom Veskovićem, koji do danas traje. Vrlo bitan trenutak za daljnji uspešan rad je bila moja dvodnevna poseta sajmu knjiga u Lajpcigu, u martu 2011. godine, kada je Srbija bila zemlja domaćin. Upoznao sam tamo između ostalih i Zvonka Karanovića, koji mi je, čuvši koje probleme s Miljkovićem imam, dao broj Snežane Radović iz Niša. Bio sam pred tim i u telefonskom kontaktu sa Vidom Ognjenović (njen broj sam dobio od pokojnog Miodraga Pavlovića) i ona je obećala da će mi potražiti izdavača. Obećanje je ispunila na licu mesta, u Lajpcigu, poslavši me kod Lojza Vizera, vlasnika izdavačke kuće „Wieser Verlag“ iz Klagenfurta, čiji štand nije bio daleko od srpskog. Objasnila mi je da je Lojze Slovenac, da je profesor jugoslovenske književnosti i da njegova izdavačka kuća prednjači u objavljivanju jugoslovenskih dela. Otišao sam kod njega, rekao mu da me šalje Vida Ognjenović i pokazao mu moj podebeli dvojezični ordner sa do tada prevedenim Miljkovićevim pesmama. Lojze me je na to sasvim ozbiljno upitao: „Miljković? Sigurno neki novi pesnik ... To ime mi ništa ne govori ...“ Blenuo sam u njega ko tele u šarena vrata. Profesor jugoslovenske književnosti, koji nikad nije čuo za Branka Miljkovića?! Ipak, pokazao se spremnim da ga objavi, ali tek iduće, 2012. godine, pošto mu je program za ovu godinu već bio pun. Odbio sam, objasnivši da to mora biti ova godina, pošto je jubilarna. Potom sam se obratio njegovom bratu Peteru Vizeru, vlasniku izdavačke kuće „Sava“, koji me je odbio rečima da u naredno vreme ne objavljuju liriku. (Kasnije sam se uverio da to nije bila istina, jer sam video program te kuće i za tekuću i za narednu godinu, gde je lirika zauzimala ne mali deo.) 

Mladen Vesković me je onda upoznao sa Viktorom Kalinkeom, šefom izdavačke kuće „Leipziger Literaturverlag“ i preporučio Miljkovića. „Ovo baš dobro paše,“ rekao je Mladen jer ovaj izdavač po našem nalogu upravo pravi ediciju 10 srpskih pesnika. Sedam već imaju u planu, a trojica još fale.“ Kasnije ni od toga nije bilo ništa, jer je Kalinke uporno odbijao da uzme Miljkovića – mada je, ponavljam, tu ediciju finansiralo srpsko Ministarstvo kulture.
Tako sam i nakon sajma u Lajpcigu još uvek bio bez izdavača.

Ali je zato krenulo sa svim ostalim. Snežana Radović, čiji sam broj, kako rekoh, dobio od Zvonka Karanovića, je, kad sam je nazvao i objasnio o čemu se radi, preduzela sve potrebne mere kako bih projekt blagovremeno završio. Organizovala je Narodnu biblioteku „Stevan Sremac“ u Nišu, kao i Narodni muzej Niš, u kome se nalazi Miljkovićeva spomen-soba. Tako sam dobio seriju Brankovih fotografija, kao i faksimile rukopisa, što sam kasnije sve stavio u knjigu.
Međutim, zaškripalo je kod pesama, jer se pokvario skener, tako da su  Snežana Radović i Ljubiša „Buca“ Nikolić, zbirku za zbirkom, sve faleće pesme kucali rukom i slali mi ih mejlom. To je išlo tako da su mi slali sadržaje zbirki, tako da sam onda tačno video šta imam i šta ne. A video sam i redosled pesama, koga sam se i u prevodu držao.
U međuvremenu se rešilo i pitanje izdavača. Drago Čingel me je povezao sa Radovanom Vlahovićem, osnivačem i šefom Banatskog kulturnog centra, koji je jedini pokazao spremnost da objavi dvojezičnog Miljkovića. A i to sa određenom skepsom. Zašto? Verujem da je to u prvom redu bilo zbog mene, jer sam u ono vreme bio nepoznati prevodilac koji se uhvatio još više nego zahtevnog Miljkovića. 

Poslednji prevodi su bili najubitačniji. Zbog vremenskog pritiska. Plan je bio da prvog septembra pošaljem ceo manuskript Radovanu, kako bi se knjiga stigla objaviti do sajma knjiga u Beogradu, a u zadnja dva-tri avgustovska dana sam iz Niša dobio poslednje tri pesme, među njima i rimovanu „Elegiju“, koja ne samo da je dugačka, već i vrlo teška, naročito za prevođenje. Nekako sam i to završio i početkom septembra poslao kompletan materijal u Srbiju.  
Problem finansiranja štampe se rešio zahvaljujući tadašnjem ministru kulture Predragu Markoviću. Rok konkurisanja za finansiranje  je istekao krajem marta, ali je Marković, i sam pisac i veliki ljubitelj Miljkovića, odredio da se štampanje finansira iz jednog drugog fonda.
Tako je Branko Miljković na nemačkom posle mnogo peripetija ipak ugledao svetlost dana u toj jubilarnoj godini.
Tek sam kasnije saznao da je to, ujedno, bio i prvi prevod njegovog kompletnog dela uopšte; bio je prevođen na više jezika, ali nikada ne kompletan. A uz to se smatrao i delimično neprevodljivim.
U toku procesa prevođenja sam se na Branka toliko navikao, da sam od njega postao maltene zavistan, kao narkoman od droge. I tako sam nakon poslednje prevedene pesme umesto olakšanja i zadovoljstva osetio duboku prazninu, čak i depresiju, koja me je držala još duže vremena...

Ozbiljnom i napornom radu na prevođenju srpske poezije na nemački  prethodi i traganje za izdavačem, sredstvima za štampanje. Kako rešavate taj ozbiljan problem i šta sa knjigom kad je prevedena?

Taj problem je rešen unapred. Sve moje dosadašnje prevode je objavio isti izdavač, tj. Banatski kulturni centar. Osim Miljkovića, Ministarstvo kulture je finansiralo i druge projekte, na primer ovu antologiju i Disa, čiji se stogodišnji jubilej ove godine slavi. A kod ostalih prevoda mi finansiranje nikada nije bila tema; ja sam Radovanu Vlahoviću slao prevode,  a on ih je skoro sve i objavio. Kojim sredstvima, ne znam, niti me zanima.

Prevođenje je jedan deo Vaših aktivnosti. Vi ste i pesnik, koliko stižete da se
posvetite vlastitom stvaranju?

Profesionalno radim kao državno sertifikovani i sudski ovlašćeni tumač i prevodilac za srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski. Kao tumač radim za sudove, policiju, javna tužilaštva, zatvore, carinske službe, matična odeljenja etc., a kao prevodilac najčešće za privatna lica, kojima prevodim i svojim pečatom overavam najraznovrsnije dokumente. Literarne prevode obavljam u slobodno vreme, a kako se i sam bavim pisanjem, mogu mirne savesti reći da se ne dosađujem! Pišem liriku, prozu i pozorišne komade, a trenutno sam, konačno, preokupiran pripremom moje Marijine knjige za objavljivanje. Kažem konačno, jer knjiga je napisana još 2007. godine, njen probni tisak je obavljen dve godine kasnije, a od onda se ništa nije dogodilo. Knjiga se sastoji od 99 Mariji posvećenih soneta (otuda i naslov „Marijina knjiga – 99 devičanskih soneta“/nemački original: „Das Buch Mariä – 99 Jungfrauensonette“) i 102 slike na tu temu od starih majstora, kao što su Leonardo, Rubens, Mikelanđelo, Direr, Kranah, Rembrant i tako dalje, a tu je najveći problem nabavljanja repro - dozvola za upotrebu istih od svih tih silnih muzeja, galerija, crkava i katedrala gde se slike nalaze.
S tim sam počeo u aprilu, pred Uskrs, i do sada sam već dobio dozvole za skoro pola slika. Izdavača bih isto imao (Umetničko izdavaštvo Fink/Kunstverlag Fink), što nije bilo tako jednostavno naći za knjigu u velikom formatu i u boji. Treba napomenuti da me je s njim povezao dekan našeg manastira u kome pevam u horu i da sam svojevremeno našem biskupu poklonio jedan od tih probnih primeraka, na šta mi se on zahvalio i pismeno obećao podršku kod traženja repro-dozvola. Imao sam u planu objavljivanje te knjige još ove godine, ali ću, priznajem, biti zadovoljan i ako izađe do Uskrsa iduće godine.

Taj manuskript je jedan od četrnaest, koliko ih do sada na nemačkom jeziku imam, a koje već jednom moram početi objavljivati.
Imam, jasno, i novih ideja, vezanih kako za Nemačku, tako i za Srbiju, ali mi sve više nedostaje vreme za realizaciju. Imam i nekoliko započetih stvari – i to ne samo literarnih -  ali ne stižem završiti nijednu.
A ipak imam onaj neprijatni osećaj da literarno ne radim ništa i da previše slobodnog vremena traćim ni u šta!

Vi ste poznat i kao organizator kulturnog života u Ulmu, ali i kao neko ko spaja svoju bivšu domovinu sa sadašnjom. Šta su Vaši prioriteti?

Negde u novembru 2011. godine pozvao me je  Radovan Vlahović iz Srbije sa molbom da organizujem petočlanu pesničku ekipu koja bi reprezentovala Nemačku na 3. Evropskom Fejsbuk pesničkom festivalu u Novom Sadu. Ministarstvo kulture Vojvodine je najavilo da će tu međunarodnu akciju finansirati. Organizovati ekipu od pet poznatih pesnikinja i pesnika. To mi se sve učinilo suviše komplikovanim.
Naš nastup u Novom Sadu je bio u martu 2012. godine za nas četvoro:

Adi (skraćeno od Adelinde) Hibel (Hübel), Ilze Hen (Ilse Hehn), Ditmar Hercog (Herzog) i mladi Marko Kerler.
U subotu, 3. marta, smo krenuli iz Ulma, prvo vozom do Memingena, odakle je išao avion za Beograd. Tamo nas je na aerodromu čekalo vozilo, s kojim smo direktno prebačeni do hotela „Sajam“ u Novom Sadu, u kome smo bili smešteni. Već isto veče smo bili pozvani na „Perec-bal“, tradicionalnu svečanost vojvođanskih Nemaca, gde smo svečano predstavljeni kao počasni gosti iz Nemačke i gde nam je sto postavljen na pozornicu, iza orkestra. Tu sam nakon mnogo godina sreo i nekoliko poznanica i poznanika iz mog rodnog Apatina. Idući dan je bio dan nastupa nemačke pesničke ekipe. Oni su svoje stihove čitali na nemačkom, a ja iste na srpskom. U ponedeljak, 5. marta, nas je primio ministar kulture Vojvodine Milorad Đurić, a posetili smo i Petrovaradin. U utorak smo se vratili u Ulm.
 

Ali nije ostalo samo na tome. Radovan Vlahović je želo dvojezičnu knjigu ekipi preveo koju sam preveo. Nemačka strana je time bila oduševljena i Ulmski književni klub se pokazao spremnim da preuzme troškove štampanja. Inače ih je iz ekipe troje u članstvu kluba. Radovan  Vlahović je baš tada imao velikih zdravstvenih problema, zbog kojih je morao i u bolnicu, napisavši kasnije na tu temu zbirku „Bolesnička soba broj 23“. Stoga je dvojezična knjiga „Ulmski kvartet/Das Ulmer Quartett“ izašla tek 2014. godine, da bi svečanu promociju imala u Ulmu, na tradicionalnim ulmskim Dunavskim svečanostima („Donaufest“), koje se održavaju svake druge godine.
    

Horska muzika i praktičan život, kako sve što radite usklađujete i šta je ono što iz Vas najviše izvlači kreativnost?

Horskom muzikom se aktivno bavim od maja 1997. godine, kada sam se kao tenor (neki kažu teror!) učlanio u hor St. Martin, koji pripada istoimenom manastiru kod nas u Wiblingenu, najvećem delu Ulma. Taj manastir je u Srednjem veku važio kao najznačajniji benediktinski manastir u Evropi, a danas je posebno poznat po svojoj čuvenoj Baroknoj biblioteci. Naš hor je osnovan pre otprilike 160 godina, a do pre nekoliko godina, dok nas je još bilo više, važio je kao jedan od pet najboljih laičkih horova u republici.
Naši godišnji planovi su uglavnom isti: 21 ili 22 nastupa u crkvi, od čega četiri sa filharmonijom i profesionalnim solistima (godišnji koncert u septembru, Božić, Uskrs i Duhovi). U decembru imamo i tradicionalno adventno pevanje, gde je crkva uvek dupke puna – do 1300 posetilaca.

Ostali nastupi su normalne božje službe, gde nas prate manje grupe mladih ljudi na razlilčitim instrumentima. Inače se čovek kod naših nastupa sa filharmonijom više oseća kao na koncertu klasične muzike nego li u božjoj službi. Naši najčešći kompozitori su Bah, Hendl (sa čijim „Haleluja“ završava svaka naša uskršnja služba), Mocart, Hajdn, Šubert, Mendelson, Šuman, Guno, Teleman, Doniceti i da ne nabrajam dalje. Jednom smo odstupili od pravila da izvodimo samo crkvenu muziku, pa smo na koncertu izveli i „Odu radosti“ od Betovena.

Kako horske aktivnosti usklađujem sa praktičnim životom? Lako. Probe su nam četvrkom uveče, od osam do pola deset, osim pred koncerte, kada najmanje dva puta vežbamo subotom sa filharmonijom (oko 40 muzičara) i solistima. A nastupi su uvek nedeljom. Naši koncerti, koji se uvek održavaju u septembru, pa su i pored ne baš niskih cena – od 14 do 22 evra – isto uvek dobro posećeni.
Treba isplatiti filharmoniju i soliste, a dotacije nam redovno daje i komuna. Obično je prisutan i gradonačelnik i do sada smo u štampi uvek dobijali pozitivne kritike. Koliko traju? Zavisi šta izvodimo. Najduži je Hendlov oratorijum „Mesija“ (sa „Haleluja“), koji traje dva i po sata. Mi članovi hora od toga nemamo materijalne koristi. Mi to svi radimo iz ljubavi prema Bogu i muzici. I usuđujem se tvrditi da je pevanje u crkvi najdirektniji vid molitve.

Bio sam nekoliko godina aktivan i u pozorištu, ali pevanje u crkvenom horu na mene ostavlja znatno dublji i trajniji utisak! Pomaže mi i da prema meni samom prokrčim put, koga sam delom zakrčio i sam. Uz to sam i hroničar našeg hora. Početkom decembra imamo uvek našu tradicionalnu advent-večeru i tu u poluozbiljnim, poluneozbiljnim rimovanim stihovima podsećam na sve naše aktivnosti u poslednjih 12 meseci, pri čemu se ne libim da zadirkujem i crkvu i popove.  
Šta je ono šta iz mene najviše izvlači kreativnost? Na to pitanje ne mogu odgovoriti paušalno, jer mi ideja, koja me navodi na kreativnost, dolazi u raznoraznim situacijama: npr. kada šetam sa psom, kada pušim na balkonu, a često me znaju inspirisati i muzika, film, slike ili nešto pročitano. Jasno, to mogu biti i emocije, ili neki konkretni događaj. Ali jedno je sigurno: kreativnost kod mene ne radi na dugme, tako da ne mogu unapred proceniti da li ću  kod neke ideje, ili u nekoj situaciji biti kreativan ili ne.

Kako se osećate  kad ste ponovo u zemlji u kojoj ste odrasli, gde ste najviše svoji?

Kako je bti ponovo tu u zemlji u kojoj sam rodjen i odrastao. Možda će odgovor  mnoge  iznenaditi, ali ja se ovde ne osećam nešto bogzna drugačije nego u Nemačkoj. Zašto? Mislim da je tome najviše doprineo internet. Preko fejsbuka, mejla i jutuba sam svakodnevno u kontaktu sa prijateljicama i prijateljima iz Srbije, shodno čemu je taj osećaj odvojenosti sveden na minimum. Osećam se kao da sam tamo, u svakodnevnom sam toku događaja, tako da se i sada i ovde osećam normalno, što će reći svakodnevno.

Znam, pre ovog razvoja tehnike, je to bilo drugačije. Komunikacija se sastojala od pisama, koja su ponekad i sedmicama išla, retkih fotografija, a nešto kasnije i telefona, tako da je čovek odvojenost od domovine često doživljavao ne samo kao psihički, već i fizički bol, pa se događalo da povratniku od silnog uzbuđenja otkaže srce.
Ponavljam, osećam se svakodnevno, što ne znači da nisam i prijatno uzbuđen što sam  opet ovde. Samo sam hteo reći da intenzitet uzbuđenja zahvaljujući ovom rapidnom razvitlku komunikacionih mogućnosti i formi više nije tako silovit kao ranije.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Foto: Banatski kulturni centar

Tweet

Tagovi johann lavundi prevodilac pisac nagrada

Povezane teme

Ljubav i tolerancija kao aksiom življenja i pisanja... Elvira Kujović donosi poeziju koja jednim svojim delom govori o okrenutosti sopstvenom biću, intimi, ljubavi, a drugim delom potpuno je okrenuta drugima, svetu,...

Konkurs za dodelu najznačajnije književne nagrade za satiru "Radoje Domanović"... Udruženje književnika Srbije raspisuje Konkurs za dodelu najznačajnije književne nagrade za satiru u našoj zemlji "Radoje Domanović". Konkurs se raspi...

Književna kritika... HOMO POETICUS ILI HOMO POLITICUS (Milivoje Pаvlović - Ogledаlo Dobrice Ćosićа, Novosti, Beogrаd, 2014) Može li se jedаn dug i vrlo bogаt život, kаo &sca...

Miki Manojlović dobio nagradu za životno delo u Nansiju... Specijalna nagrada za životno delo uručena je glumcu Pedragu Mikiju Manojloviću na filmskom festivalu u Nansiju, u Francuskoj. Na tom festivalu prikazano je ...

Do zvezda mudrošću, talentom i iskustvom... Nedavno je u Urduženju književnika Srbije promovisan novi, peti roman Branke Gajović, koja je i pesnik. Svoj radni vek je provela kao profesor engleskog jezi...