Nedavno je u Urduženju književnika Srbije promovisan novi, peti roman Branke Gajović, koja je i pesnik.

Svoj radni vek je provela kao profesor engleskog jezika, rukovodilac Studija za učenje stranih jezika SIMB, pisac udžbenika i rečnika engleskog jezika. Ima i više stručnh knjiga objavljenih u izdanju Centra za učenje stranih jezika, čiji je dugogodišnji profesor bila. Član je Udruženja književnika Srbije. Živi i stvara na Novom Beogradu.

„Put do zvezda“, naslov je petog romana u kojem britkim rečima pišete o savremenoj stvarnosti. Kako vidite ulogu literature u savremenom svetu, a posebno u našoj zemlji?

Prelazno razdoblje kroz koje naše društvo bolno prolazi ostavlja vidne znakove posustale borbe protiv sve većeg skrnavljenja značaja književnosti.
Nažalost, ovo je vreme „novih tendencija“ u društvu, koje je iznedrilo novi tip književnika – slobodnog profesionalca zavisnog od svog izdavača, kome mora da plati da bi mu knjiga ugledala svetlost dana. Jer, knjiga se prodaje kao roba koja se povinuje zakonima tržišta. Na piscu je da obezbedi dovoljno novca da bi objavio, reklamirao i konačno plasirao svoju knjigu, bez obzira na njenu vrednost. Ovo je „plodno vreme“ za književnu produkciju „dela“ čiji je jedini cilj da zabave čitaoce-potrošače, i postanu izvor brze zarade. I kako vidimo, marketing diktira „književnu vrednost“, komercijalni pisci uživaju u iluziji da su upravo oni žreci kulture koji imaju misiju da „kultivišu“ široke mase. Književnost višeg reda nije više u modi.

Pojavio se sindrom autodegradacije autora – njihove nužne potrebe da isplaknu unutrašnjost vlastitoga bića kroz intimnu ispovest i prikaz najbizarnijih detalja iz sopstvenih života, baš kao i sindrom hiperznatiželje publike – silne potrebe čitalaca da „kopaju“ po najdubljem delu skorelog kala tuđih života... Zloupotreba vulgarnih reči u ogoljenoj prostoti izraza, u neviđenoj pomami slobode izražavanja, postao je žig prepoznavanja savremene književnosti, tačnije rečeno – lake literature današnjice. Nevešto sročeni tekstovi otkucani na računaru, tekstovi lišeni pravopisnih i interpunkcijskih pravila, neinventivna štiva jednoobraznih sižea puna površnih tumačenja društveno-političkih, istorijskih i svih drugih  prilika i pojava, dozlaboga nesuvisla i neduhovita naklapanja – sve to i još sijaset navrat-nanos sklepanih izmišljotina, koje nadobudni kritičari uporno nastoje da podvedu pod pojam fascinantna fikcija, deformisalo je svest čitalaca i srozalo kulturno-umetnički nivo ponuđenih sadržaja.

A prava književnost? Gubi bitku u ratu sa pseudoknjiževnošću. Znalci kažu da je za površnost koja vlada u svim vidovima kulture i umetnosti odgovorna moderna tehnologija. Ipak, nisam sigurna da je za sve kriva samo audiovizuelna revolucija. Zahvaljujući internetu i društvenim mrežama, protok informacija jeste olakšan, ali je u isto vreme provera ponuđenih sadržaja izvan svake kontrole. Zato bi se pre moglo reći da se tu radi o želji za zabavom i igrom bez granica, o hedonističkom zadovoljavanju čula i niskih strasti, o raspadu moralnih vrednosti, o gubljenju vere u značaj kulture, o opasnom putu u ništavilo, a ne o kreativnosti, sticanju i podizanju nivoa znanja, niti o uživanju u razbokorenosti pristojnih reči. Pitanje je samo – uz čiju se pomoć vrši razgradnja plemenite misije literature, misije čija je glavna uloga održavanje večnog plamena vrhunskih načela: Ljubavi, Lepote i Dobrote.

Mnogi mladi ljudi rođeni sredinom XX veka ni slutili nisu da će na početku novoga milenijuma u posrnuloj kulturi sve potonuti na dno taloga raspršenih konfeta šou-biznisa i spektakla, da će mračna strana života biti obasjana šljaštećim reflektorima velike snage što ubija svaku samoniklu travku lepote samosvojnosti, posebnosti, nesličnosti... Ovi nekada mlađani, danas uveliko sredovečni ljudi pogureni od bremena godina, ne pristaju na tržišnu ponudu tovara knjiga punih srama i blama, tovara „bestselera koji nas sprečavaju da mislimo, jer su to površinski tekstovi sa jednostavnošću koja zaglupljuje“ (Alberto Mangel, Srbi nisu gubitnici). Oni ne prihvataju monopol pojedinih izdavačkih kuća i njihovu krivicu za najezdu „belosvetskih hitova i književnih otkrovenja“ (Srba Ignjatović, Kriza u više lekcija) prekonoć aktiviranih „talenata“, čitave armije profesionalaca sumnjive kompetentnosti... Nekada mlađani sanjari i buntovnici, danas ljudi poodmaklih godina ne žele da se mire s ispiranjem mozga, s otupljivanjem čula za lepo i dobro, i sa zamajavanjem pameti naturanjem surogata, zamena za prave vrednosti, perjanica pseudokulture koje od mladeži prave lak plen za manipulaciju, pasivne posmatrače stvarnosti, bića bez ličnosti, bez ideja, bez snage, bez volje da išta promene. Ti malobrojni preostali istrajni idealisti ne žele da postanu saučesnici u zločinu nad nedužnim čitaocima željnim bisera domaće i svetske književnosti. Zato što i dalje znaju da je jedini pravi put do dobre knjige zapravo njeno otkrivanje, a ne naturanje putem nagrađivanja ili skupo plaćenih reklama.

Tačno je, kako to Mario Vargas Ljosa ističe (Godine me stižu, a znatiželja je ista), „da su nam na raspolaganju bogato iskustvo i znanja kojim se mnogo efikasnije možemo suprotstaviti zlu“. Ali nije tačno, neka se ne ljuti latinoamerički nobelovac, da „danas svaka zemlja može da izabere svoj put“. Nije izvodljivo da „mali“ nadigraju „velike“ i pobede u surovoj igri moćnika, okrutnoj igri u kojoj se na kocku stavlja sve, ama baš sve, pre svega ljudsko poštenje.
O hispanoameričkom bumu koji je promenio tok svetske literature, volela bih da ne govorim. Istine radi, ne mogu da ćutim. Uspon latinoameričkih pisaca (od kojih se većina, uzgred da kažem obrela i školovala u Evropi) na svetski tron uzvišene književnosti svakako je opravdan. Ali, osim velikana pisane reči iz tog kraja sveta, za uspeh su zaslužni i još neki. Naime, dotični bum ne bi se dogodio da se svetski moćnici nisu umešali i, preko svojih potkupljivih lutaka na koncu, krenuli da ruše, po njihovom mišljenju, nedemokratske režime latinoameričkih država, pa da zauzvrat, podižući na pijedestal večnosti njihove velikane, nasilno zataškavaju značaj i veličinu kulturnih pregalaca na drugoj strani sveta... Nezahvalno je i teško raspravljati o „usponu“ jednih i „padu“ drugih veličina. Opasno je dokazivati činjenice za koje mnogi znaju, a ćute.

Vaš glavni lik je intelektualac, profesor, pesnik, pisac društveno marginalizovan, a opet, pred kraj života, on smireno čeka da se preseli u, kako kažete, beskonačnost. Iz čega proizlazi njegova smirenost dok se, uprkos vidnim znacima siromašenja, on ne oseća gubitnikom, mada je sve izostalo što bi, možda, trebalo da mu pripadne kao određeno društveno priznanje za ono što je radio?

Kada se zađe u desetu deceniju života, zakorači u stanje duboke starosti, svaka potreba za materijalnim dokazima pređašnje slave i moći, nekadašnjeg uspeha i bogatstva nemaju smisla jer se na poslednje putovanje u beskraj odlazi u drvenom kaputu.
Iako su mu decenije odnosile snagu tela, vedrinu duha, otvorenost uma za nova znanja, devedesetdvogodišnji Milan Dimitrijević je ipak uspevao da se odupire surovoj svakidašnjici, da trpi opstajanje u samoći, istrajava u domaštavanju preostalog života. Zato što ga je krasila upornost volje neobjašnjiva za čoveka njegovih godina. Volja da bar u mislima ne bude sam. Vremešni Zemunac nije se prepuštao ni bolu u srcu, ni lomu u duši, niti strahu. Haos u glavi kontrolisao je igrama sa samim sobom. Kako? Sanjanjem, maštanjem, sećanjem, filozofiranjem. Pošto su mu sećanja bila najviše svojstvena, počesto ih je prizivao da bi na scenu zbivanja vratio prošlost obogaćenu maštom, obojenu ličnim utiscima.

Tumarao je po tim sećanjima brže od odblesaka nekadašnjeg sjaja njegovih pogleda napred. Njegov hod unatrag, po mukama prevaljenog vremena, obezbeđivao mu je navalu uspomena koje je hvatao u fragmentima i od njih pravio svoj svet iluzija. U novom ruhu, njegova prošlost je nanovo živela, a on sam ostajao u ubeđenju da je prevario vreme. Razmišljajući na ovaj način, nesvesno se upuštao u filozofiranje. Nije on to činio zbog viška pameti, već zbog straha od nepoznatog. Zbog neizvesnosti, zebnje – šta predstoji posle? Postoji li u vaseljeni granica vremena i prostora sa čije je druge strane ništa? – pitanje je koje ga je neprestano progonilo. Uvođenjem prošlosti u sadašnjost, putem sećanja, usputno filozofirajući, Milan je „ukidao“ dimenziju vremena koja znači prolaznost. Time je istovremeno „uspostavljao“ onu drugu dimenziju – trajanje. Verovao je – kad prolaznost pređe u trajanje, vreme nastavlja da teče u večnost...
Milan je voleo sve ove vidove igre, samosvojne igre koja mu je pomogla da mirno i dostojanstveno ode u beskraj.

Uprkos činjenici da je bio dugogodišnji udovac, bez dece, da njegova umetnička proza nije zapala za oko neprikosnovenim autoritetima književne kritike, da su izostala određena priznanja za ono što je u svojoj profesorskoj karijeri postigao, i da su znaci njegovog siromašenja bili i te kako vidljivi, Milan Dimitrijević se nije osećao ni gubitnikom niti nesrećnim čovekom. Zato što nije izgubio snagu uma, vitalnost duha. On je osećao da bolna usamljenička strmina, niz koju su mu se preostali dani kotrljali u nepovrat, jeste nagoveštaj konačnog smiraja. Upravo znajući da mu se život na svoje zahođenje sprema, predao se igri živaca, emocija i pameti da bi sačuvao svoj misaoni i emocionalni integritet do samoga kraja. Zahvaljujući toj lucidnoj igri, i bezmernoj veri u Ljubav spasavao se pada u trajno ništavilo. Dostojanstvena spremnost da se večnosti preda i sloboda duha koja mu je donosila duševni mir činili su suštinu njegove pobede.

Međuljudski i muško-ženski odnosi su Vaša omiljena tema. Sukobi među njima, takođe. U kojoj meri je ono što ste uneli u delo stvar opservacija (nekih realnih odnosa) a u kojoj stvar Vaših misaonih i kreativnih dometa?

Tačno je da su mi međuljudski i muško-ženski odnosi omiljena tema. Okosnicu mojih romana redovno predstavljaju izukrštane sudbine glavnih i sporednih junaka. Mislim da sam ovladala tehnikom razvijanja i vođenja složene naracije. Uživam dok pratim ljudske sudbine u rasponu od nekoliko decenija. Likove posmatram „kroz ogledala večnosti, kroz prizmu dosezanja ljubavi, istine, pravde i dobra“, kako primećuje Moma Dimić, jedan od mojih recenzenata. Uvlačim im se pod kožu, ali im ostavljam „dovoljno prostora za zaveštajna podvlačenja crte i za sumiranja višedecenijskih iskustava, kao i za osobene intelektualističke duhovne projekcije“.

Glavne junake uglavnom biram među intelektualcima: naučnicima, profesorima, književnicima, umetnicima, lekarima... Takvi likovi su zahvalni za roman budući da su veoma obavešteni o svetu u kome žive. Bez obzira na to da li su ambiciozne, ostvarene, uspešne ličnosti, ili nedovršene, frustrirane, veoma osetljive i ranjive osobe, ovakvi likovi omogućavaju duboke zahvate u sveukupne slojeve čovekovog života. To su ljudi u stalnom samosagledavanju, preispitivanju suštine i toka stvari: da li je sve moralo da bude baš tako kako se zbilo, zašto se nešto baš njima dogodilo, kakav je i koliki eventualni uspeh ili dobitak spram životnih neuspeha ili gubitaka drugih pojedinaca, šta se sve promenilo od vremena njihovog detinjstva i mladanja, njihovih erotskih buđenja i spoznaja sebe kroz čulnost, iskušenja odrastanja, mladalačkih ideala i zabluda do zrelosti i starosti, u posuvraćenoj svakodnevici. Sudbine glavnih junaka „iznijansirano su individualizovane“, kako to definiše recenzent Srba Ignjatović, u skladu s njihovim naravima i bitnim istorijskim i društveno-političkim prilikama, u kojima su stasavali. Glavna odlika svih mojih glavnih junaka jeste sučeljavanje sa samim sobom.

U mojim romanima takođe ima čitava galerija upečatljivih likova različitih profesionalnih i političkih orijentacija, različitog životnog doba, sporednih junaka iz raznih društvenih slojeva, neophodnih likova koji svojim realijama unose višak soka, pa time i uverljivije tonove unutar naracije. I upravo oni doprinose ubedljivosti opisa međuljudskih odnosa koji se osvetljavaju kroz dijaloge, ponekad s neobičnom leksikom. Uloga sporednih likova nije bez značaja. Rasplitanje mnogih porodičnih priča u romanu dešava se upravo zahvaljujući takvim likovima, „koji su jedinstveni, originalni i na svoj način korespondiraju sa životima glavnih likova“, kako ističe književnica Milica Jeftimijević Lilić.
Što se tiče ljubavnih muško-ženskih odnosa i sofisticirane erotike u mojim romanima, ne bih sada da govorim. Neka to otkriju znatiželjni čitaoci.

Na kraju samo da naglasim, u romanima „Razgrni uvelo lišće“, „Zemunske ljubavi“, „Zna Zemun“ i „Put do zvezda“, osim nekoliko epizodnih likova, svi glavni i sporedni likovi jesu izmišljeni; sve priče i svi zapleti nisu stvar opservacije nekih realnih odnosa, već stvar mojih misaonih i kreativnih dometa. Istina, u mom prvencu, zamašnom generacijskom romanu „Tvoja tajna“, svojevrsnom bildungs-romanu ili romanu o duhovnoj emancipaciji, izgradnji i učvršćivanju etičke svesti kako o nama samima tako i o društvu koje nas okružuje i koje je svo u tragičnom rasapu..., ima nekoliko stvarnih likova. A ko su oni – neka to ostane „moja tajna“.

Zemun kao inspiracija! Zavet ili spontani odabir glavne pozornice svih Vaših romana?

Ono što svakom čitaocu mojih romana odmah pada u oči svakako jeste moja dosledna privrženost zemunskom ambijentu. Taj ambijent jeste moj „povlašćen prostor, bogomdana podloga za splitanje priča, razmah imaginacije i, uporedo sa tim, njihovu konkretizaciju“, kako zapaža Srba Ignjatović.
Ovde valja pojasniti da su romaneskne fabule po prirodi stvari imaginativni konstrukti i da kao takvi, po mišljenju moga recenzenta, „svakako dobijaju na uverljivosti i sugestivnosti upravo onda kada se 'oslone' na nešto nepobitno, činjenicu, topografski detalj, koje zrno istoriografije ili na podatak nalik kulturnoj arheologiji“...Pišući o Zemunu stekla sam značajno iskustvo kao pripovedač, i otkrila tajnu uspeha koji proishodi iz tog spoja mašte i stvarnosti.

Kao rođena Zemunka, iz knjige u knjigu, s velikom strašću oživljavam lik svog rodnog grada u kome tražim mirise prošlosti, zgusnute slike detinjstva i mladosti nataložene u slojevima sećanja. Impresivne slike prekrasnog zemunskog krajolika, koje me opčinjavaju i opsedaju, zauzimaju znatan prostor u mojim delima. One nisu samo puka dekoracija moje proze. Nemire srca i duše svojih junaka neizostavno povezujem s čarobnom lepotom Zemuna.
Fabulativnu napetost i dramatiku romaneskne naracije, sve ono što je čitaocima mojih romana potrebno „kao gorivo i podsticaj da utoljuju znatiželju spram zapleta i ishoda“, da se poslužim rečima Srbe Ignjatovića, zasigurno postižem zahvaljujući velikoj inspiraciji – mom Zemunu.

Da li su Zemunci svesni da Vi neumorno stvarate Zemun sa svim onim što je nekada bio i tako ga na izvestan način ustoličujete na presto literature i nezaborava? I ako jesu, kako to pokazuju?

Mislim da su čitaoci koji vole ono što pišem svesni mojih nastojanja da Zemun ustoličim na presto literature kao metaforu za sva mesta u kojima sam boravila, koja sam posetila ili želela da posetim, kao metaforu za prostor koji u mom književnom stvaranju predstavljaju ceo svet.
Zemunu se vraćam kad god mi ponestane kreativne energije. Tada se obično popnem na Gardoš. Stojeći na samom bridu najvišeg kamena, prkosim opasnosti da se strmeknem u dubok jaz pod rondelom. Odatle posmatram Dunav, uživam u lepoti raskošnih nijansi njegove modrozelene, katkad sive ili čak srebrnoplave boje, čudim se snazi vihorom podiglih talasa s belim zapercima na vrhovima, ili, u danima bez vetra, primirim ushićenje gledajući namreškanu površinu trome vodene mase što lenjo mili ka daljinama, širokom uviru u nedogled... I dok se tako divim moćnom Dunavu i neodoljivoj privlačnosti drevnog grada, počinjem da tvorim stihove o Zemunu, milozvučne i tople stihove iz kojih se čuje eho davno ispevanih misli ljubitelja lepih reči izmilelih iz sedefastih školjki dalekih voda...
Kao što vidite, ni sada ne mogu bez opisa zemunskog krajolika na gardoškom visu. Ne mogu da odolim toj lepoti. A kako bih i mogla drugačije kad je moja prva adresa u životu bila upravo Visoka 17, gardoška ulica odakle puca najlepši pogled na reku.

Ima Zemunaca koji vole moje „zemunske pesme“, i onih koji se o njima preda mnom ne izjašnjavaju. Ovi potonji valjda više vole da trče za pesničkom modom koja se ruga pesmi, obesmišljava stih, prosto poništava poeziju. A moje iskrene pesme nisu „moderne“. Ponajviše nisu postmoderne. U njima ima nekog čudnovatog ritma čak i kad nisu rimovane. Ne želim da ih prilagođavam postmodernističkoj kombinatorici reči.

Pravo da Vam kažem, ne trebaju mi uzori postmodernističkih „umnih zagonetaka bogatih logičkim apsurdima i paradoksima“, „metafizičkog otkrivanja literarnih svetova“, skrivenih značenja, verbalne gimnastike koja traži „dublje tumačenje“. Ne trebaju mi uputstva kako da čitam literarno delo. Možda je nekome potrebno „dresiranje“ da ne razmišlja svojom glavom, da se prepusti lenjosti uma. Meni nije. Mislim da je dosta bilo dominacije lažnih vrednosti i lažnih veličina, falsifikata i plagijata, zavirivanja u tuđe bašte i rasade mašte, razgrtanja tuđih (stranih) plotova, kojekakvih interesa, satiranja stvaralaca drugačijeg pogleda na svet, zatiranja talenata, uništavanja duhovnih vrednosti, obesmišljavanja lepote reči... Šta još da o uticaju postmodernizma kažem a da ne bude uvredljivo? Možda samo još i ovo – iako se u svetu postmodernistički talas povlači kao cunami, za sobom ostavljajući prazne duše, u nas se još batrga, i dalje izvitoperuje, nudi kao matora mlada u novoj venčanici. A dokle će, ne zna se.

Da do kraja budem iskrena, mene sve te prevaziđene „nove mode“ ne jede jer ne odustajem od nauma da, pored „staromodnih“ pesama o Zemunu, nastavim da pišem lirsku prozu, poetične romane o voljenom gradu, počesto s naglašenom gorčinom o usudnosti vremena, o posledicama zla proizvedenog „milosrdnošću svetskih moćnika“, o nepravdama obesnog sveta prema obeznađenim ljudima... Takođe želim da pišem i o boljim danima, nekadašnjim kratkotrajnim periodima mira, u kojima su ljubav, plemenitost i solidarnost oblikovale drugačije međuljudske odnose. Jednostavno, želim da ostavim uverljiv trag o životu Zemuna. Jer, Zemun je ne samo moj svet već i moj pogled na svet, kao što je u realističkoj književnosti oduvek bilo. Tako dosledno i tako odano pisanje o Zemunu jeste moj dug mome zavičaju, odraz moje želje „da se istorijsko kašnjenje i neka vrsta nacionalne i lokalne emancipacije u izvesnom smislu književno pospeši“, da se poslužim rečima književnika Miljurka Vukadinovića.

Nažalost, u nedavnoj prošlosti, moj rodni grad postao je žrtva svojih žitelja. Pominjanje Zemuna budilo je neprijatne asocijacije zbog nepočinstva nekih opasnih ljudi što su se, pitaj boga odakle, dosmucali u Zemun i bacili ljagu na pristojan svet ove lepe varoši kraj Dunava. Eto, to je još jedan razlog zašto se u svojim delima bavim Zemunom, koji pamtim iz boljih vremena, i slikam ga najtoplijim bojama svoje duše.
Želim da verujem da će sve što o aktuelnoj stvarnosti u mojim delima piše biti mnogo zanimljivije nekim budućim čitaocima, sa istorijskom distancom, kada će vreme potvrditi da ceo moj trud da Zemun ustoličim na presto nezaborava nije bio uzaman.

Ljubav je Vaša velika tema. Iz romana u roman rađaju se nove „zemunske ljubavi“. Ukratko, da li je tema ljubavi neisrcpna i kad je nadahnuće u pitanju nepresušna?

Ljubav je magična sila koja pokreće svet. Kao stvaralačka energija, ljubav je prisutna u svakom kreativnom činu, i kao nadahnuće nepresušna tema mnogih umetnika.
U mojim delima, ljubav, kao ključni nosilac naracije, jeste neizbežna, posebno moja velika naklonost prema zavičaju, i ono najsuštastvenije, najdragocenije osećanje čija svojstva potvrđuju sveukupnost muško-ženskih odnosa, sveukupnost koja podrazumeva važne aspekte bliskosti: energetske, duhovne, telesne, intelektualne...
U romanu „Put do zvezda“ ponudila sam više ljubavnih zapleta, posebno dirljivu priču o glavnom junaku Milanu Dimitrijeviću, čoveku zašlom u desetu deceniju, starcu koji nije dopuštao da pod nemilosnim nebom caruju samo sećanja. Milan se trudio da prebrodi umor od dugog bitisanja i uzmicanja pred nasrtajem novog čovečanstva. Dok je lagano hodio uskim pojasom na vijugavoj stazi života, nije zaboravljao na ljubav. Njegova praiskonska ljubav prema osobama kojima su nebeski pozivari zaustavili otkucaje srca držala ga je u veri da o „odlasku“ odlučuje Božja volja. Ona ga je bodrila da istrpi dane koji su mu dati. Dok je još uvek osećao kako mu blagi žmarci kožu podižu i dah ljubavi zapljuskuje lice, mislio je o onima koje je voleo, i darivao im svoje pesme.

Starina je voleo dve žene, koje je doživljavao kao prvu i kao pravu ljubav. Obe su bile velike. Obema je svojevremeno, u različitim razdobljima svoga života, posvetio iste stihove:

Kad prođe sve,
kad ni muk nema odjeka,
kad ništa bude
sva budućnost ovoga sveta,
kad pesak iscuri,
kad klatno stane,
kad sve je bilo i nema više,
kako ćeš znati
kako ću s neba da znak ti šaljem,
kako ćeš, ljubavi,
kako ćeš znati,
da li ćeš verovati
da još ti dajem?

Koju je Milan lagao? Obe? Nijednu? Svaka pomisao na jednu ili na drugu ispunjavala ga je nemirom. Svaka njegova misao upućena jednoj ili drugoj svedočila je o prevari, i to ga je duboko potresalo. Iako je na kraju ostao potpuno sam, ljubav prema obema ispunjavala ga je do poslednjeg treptaja oka.

U svojoj profesorskoj karijeri neprekidno ste se bavili rečima. Vaš opus je i svojevrsna riznica starih, retkih i, pokazalo se u Vašim romanima, vrlo funkcionalnih reči. Kada ste u sebi otkrili tu opsesiju rečima?

Kao profesor engleskog jezika godinama sam se bavila stranim rečima. Osim objavljenih udžbenika na engleskom, za potrebe nastave u Centru za učenje stranih jezika u Beogradu napisala sam i desetak englesko-srpskih rečnika (s kratkom gramatikom engleskog jezika) za svoje odrasle đake, za internu upotrebu. Možda među tim đacima još uvek ima onih koji ove korisne priručnike čuvaju na svojim policama, naročito one ispisane rukom pa fotokopirane, ili one otkucane na staroj mašini. U tim rečnicima nalaze se originalni prevodi termina iz raznih naučnih oblasti, struka, profersija, zanimanja...

Danas više ne držim nastavu. Engleski „pokazujem“ samo svojim unucima. Ali i dalje sakupljam građu i pišem jedan obiman udžbenik o jezikoslovlju, odnosno lingvistici i njenim disciplinama, s najvećim osvrtom na englesku morfologiju – deo nauke o jeziku koji proučava strukturu reči i njihove oblike.
Ovo dugogodišnje i iscrpljujuće bavljenje morfološkim procesima engleskog jezika oduzima mi mnogo radne energije, i one stvaralačke koju bih sada radije koristila za pisanje umetničke proze na maternjem jeziku. Doduše, iz mojih dugih odgovora na Vaša pitanja vidi se da mi srpske reči ne manjkaju.

Valja napomenuti da su mnogi čitaoci mojih romana, pa i književni kritičari uočili da volim da stare, skrajnute izraze vratim u upotrebu, i time ih spasem od zaborava. Kao „svojevrsni kolekcionar retkih i zaboravljenih reči“, kako me naziva književnica Milica Jeftimijević Lilić, trudim se da takve reči stavim u funkciju karakterizacije likova, stvaranja zapleta, opisivanja ambijenta i epohe u kojoj se radnja odvija. Ove vrlo funkcionalne reči spontano ugrađujem u narativnu strukturu. Iako na prvi pogled izgleda da je odabir načina izražavanja mojih literarnih likova svestan čin, moram priznati da mnoge stare reči iz mene ističu same, izranjaju iz moje mašte, nameću mi jezik kojim ću likove najbolje prikazati.

Rečnik naših predaka prepun osobenih izraza iz minulog vremena lagano iščezava, a ja ga otimam od zaborava. Zašto? Zato što sam oštar kritičar zapostavljanja srpskog jezika. Zato što se njime bavim kao pisac koji oseća da svaki umetnik mora doprineti očuvanju naše tradicije koja sve pamti, tradicije koja je potvrda našega identiteta, opstanka i višeg smisla postojanja. Zato iz bogate jezičke riznice nagonski izvlačim zaboravljene, zanemarene, mode radi skrajnute reči zamenjene tuđicama, stranim novotvorenicama i skraćenicama, i dajem im odgovarajuće mesto u rečenicama koje mi ispod pera „klize“ lakše nego mnoge strane reči neprilagodljive mentalitetu ljudi o kojima pišem. Istina, ima mnogo čitalaca koji vole leksiku drugih, uvaženih pisaca, naročito onih pisaca čiji jezik karakteriše kratka, ali ubojita rečenica. Da se poslužim novinarskim izrazom, takvi čitaoci više vole štiva u kojima je „rečenicama tesno, a mislima široko“. Moje su rečenice različite dužine, u zavisnosti od potrebe naracije.

Kao čoveka, najviše me zaokuplja strah od zla koje je zavladalo svetom. Moje pisanje je moje spasenje, moj način kako da se zlu oduprem. Kao pisac, moram čitaoce da upozorim da je nastupilo doba u kojem nametanje jedne velike kulture, potpomognuto internetom, predstavlja zločin koji se čini u cilju istrebljenja drugih jezika širom planete. Moram da upozorim: da svi tokovi ujednačavanja savremenog sveta prete da uzdrmaju i one „najveće“ jezike; da srpskom jeziku preti opasnost od odumiranja jer nema otpora većeg broja pravih autoriteta prema tuđicama, koje su kao bujica mutne vode surduknute s najviših vrhova novoinstaliranog „Parnasa“ ušle u naš jezik; da frazeološke pozajmljenice, nepotrebne besadržajne fraze, domaće reči sateruju u mišje rupe... Zbog svega pobrojanog, moram da naglasim da je očuvanje sopstvenoga jezika i njegove posebnosti ono što se mora učiniti u suočavanju s izazovima globalističkih mehanizama pokoravanja ljudi.

O pomodarstvu i težnjama savremenih književnika da podražavaju svetske tokove mogla bih da napišem čitav esej. Dovoljno je samo da pođem od jednog zapažanja književnice Vide Ognjenović, a ona u jednom intervjuu tvrdi da „knjiga ima toliku konkurenciju pre svega u razularenoj i bestidnoj zabavi, koja je dostigla svoj zenit u svojoj bezobzirnosti, a zatim u površnom, instant informisanju“, da je zbog toga „pisac danas i ovde prilično unezveren“, i „da mu se čini da nikome ne treba“.

Iako po mišljenju naše književnice stvari loše stoje, mene ne plaši nikakvo predskazanje da će do ugrožavanja opstanka knjige doći usled:

– višedecenijske globalizacije i tehnologizacije našega sveta;
– nezaustavljivog procesa imitacije života;
– nevaspitanog nasrtaja beznačajnih nosilaca kvazikulture na prave civilizacijske
   vrednosti;
– diktature neukusa i beskrupuloznosti;
– oseke čitalaštva;
– zakržljavanja čitalačkih navika;
– podbačaja obrazovnog sistema i prosvetne politike;
– zanemarivanja školske lektire;
– nepismenosti mnogih kulturno-prosvetnih i naučnih radnika;
– preteranog bavljenja zabavnom literaturom;
– pomame žute štampe;
– besomučnog čitanja tabloidnih tekstova;
– preteranog dirkanja svetlećih ekrana pametnih telefona umesto prelistavanja pametnih knjiga...

Do ugrožavanja opstanka knjige može doći ako se nadobudni, umišljeni pisci ne odreknu pomodarstva, imitacije i gotovo bolesne težnje da svojim spisateljskim „bravurama“, nerazumljivim jezikom punim koketiranja s nabeđenim intelektualcima uporno zamajavaju široku  čitalačku publiku.
Na koncu, na piscima je da pišu, da stvaraju dela, da žele da njihove knjige budu čitane, vredne pažnje velikog broja čitalaca, i da umaknu oštrom peru kritike. Na čitaocima je da sami izaberu knjige koje će čitati, i potom o njima suditi. Sve što ostane nepročitano, možda će jednoga dana biti otkriveno, kao blago, i na pravi način vrednovano, ili će biti osuđeno na zaborav. Baš kao što je oduvek bilo, i jeste.

Vi ste književni rad započeli poezijom, u Vašem novom delu, poezija ima posebno mesto. Da li se to Vaše biće pobunilo što ste, baveći se romanom, zapostavili poeziju ili je to, u najširem, pobuna protiv lošeg tretmana poezije u savremenom svetu?

Književni rad započela sam poezijom – zbirkom pesama „Gde tebe ima“ (1999), u kojoj, po mišljenju recenzenta Pere Zupca, „ima preveć emocija, ali dragocenog doživljaja sveta“, baš kao i onih stihova koji „očituju zrelog, odmerenog, mudrog a svejedno nežnog pesnika“.
Kasnije su neke moje „zemunske pesme“ izašle u Antologijama zemunske poezije „Ovaj grad u srcu nosim“ (2003) i „Nek te ima, moj Zemune“ (2014), autora Miroslava Ćosića.

A kako je sve počelo sa pisanjem poezije i da li sam poeziju ikada zapostavila?
Još dok sam kao devojčurak trčkarala zemunskim sokacima, i sa drugarima „vitlala“ po groblju, skakutala po gardoškim rondelama, s lesnog brega i sa Kule zurila u daljinu i divila se nedogledu, derala odeću pentrajući se po krivogranom drveću „na prkosnome vrhu sveta što nadmaša udolinu, niz krovova starih kuća i stabala red uz reku“, dok sam se zimi na sankama spuštala niz Beli Zec, klicala rojenju snežnih pahuljica što su mi se lepile za rumene obraze i zamršene trepavice, i kasnije, kao gimnazijalka, „tutnjala“ Zemunskim parkom na časovima fiskulture, ili tajno preplivavala Dunav od „Venecije“ do Lida, i činila brojne ine „podvige“ i nestašluke neobuzdane mladosti, u sebi sam osećala neki čudan ritam, ritam misli koji sam pokretima tela izražavala kao neku svoju igru. Bili su to taktovi nekih unutrašnjih rimovanih reči koje sam nesvesno ređala u stihove. Stihove koje nikada nisam umela da ponovim naglas. Uvek isti ritam uz nove reči sve više me je opsedao da sam počela da osluškujem sebe, i da sve te treptaje duše beležim na hartiju dajući im priliku da traju.

Pisanje stihova nikada me nije napustilo. Kao student engleske književnosti, mnogo sam saznala o engelskoj poeziji, posebno o romantičarskim pesnicima. Pozivajući se na velike engleske romantičare, volela sam da naglašavam da pesme nastaju iz spontanih impresija. Pesnik obično nema neki svestan cilj. Ipak, u toku stvaranja, cilj iskrsne, izroni iz pesme, jer pesma nije samo proizvod osećajnosti već i  duboke svesne refleksije. U svojim mislima pesnik modifikuje neprekidne prilive emocija. Radnje same po sebi nisu svrha poezije već osećanja koja iz njih izrastaju. Poezija rafinira ljudski um, i uči ga da emocionalno regauje na impulse kako oni ne bi bili grubo uzbudljivi...
Da bi čovek bio pesnik, mora da ima dušu, mora da oseća suštinu stvari o kojima peva. Mora da bude u stanju da smelo iskazuje svoja osećanja i svoje misli, i da peva o istini, o pravdi, o podozrenjima, o strahu, o smrti, o razdraganosti, o nadanju, o sreći... Biti pesnik – to je uzvišeno svojstvo. Dar od Boga. Pesnik! Kako to veličanstveno zvuči!
Nažalost, danas svako može biti pesnik, ma šta ta uzvišena reč značila. Danas svako može da na računaru otkuca pesmu, i zamišlja da je pesnik. Takav se pesnik ne plaši mogućnosti da ga svrstaju u pomodarska piskarala. Naprotiv, on baš to i hoće – da bude piskaralački pesnik, „postmoderni“ pesnik čije stihove niko ne razume. Hoće da bude autor tekstova u čijoj ogoljenoj formi nema ni trunke umetničke izražajnosti.

Za njega poezija nije njegovo spasenje. Pogotovo nije spasenje celoga sveta. Zato što je danas, u eri opšte nezainteresovanosti za pisanu reč, poezija postala nadmetačko sredstvo „velikih majstora“ i „velikih poznavalaca“ literature u trci za nagradama i priznanjima, po svaku cenu. I upravo ta mogućnost da svako može objaviti zbirku pesama i usput dobiti jednu od hiljadu nagrada remeti „poredak stvari u svemiru“... Kićenje ordenjem za uzvišenu dužnost očuvanja poezije još niko nije pokrenuo, od davnašnjih dana. A poezija jeste „zaštićena vrsta“ i treba je sačuvati od banalizovanja i istrebljenja, i braniti je od rušilačke energije u „naprednom“ svetu već uveliko pregaženih nazovipostmodernista. Treba je razumeti i pravilno tumačiti, baš kao što su to činili velikani iz prošlosti, da bi svet shvatio koliko je književnost korisna i važna.

Meni je poezija oduvek bila i ostala svojevrstan ventil za provetravanje duše. Moje spasenje od primirene nestrpljivosti da stvari krenu nabolje jeste moj beg u izmaštan svet. U traganju za duhovnim putevima odgonetanja sveta i mesta čovekovog u materijalno razvijenoj civilizaciji, koja ne zna šta će s preobiljem svojih tehnoloških čuda, opredelila sam se za poeziju, tu nasušnu potrebu prepoznavanja života.

Mislim da sam dosad iznedrila pesme u kojima moje lirsko ja ima ulogu subjektivnog tumača moga bitka. Moja objektivna spoznaja stvarnosti odaje me kao diskretnog posmatrača društvenog okruženja. Tim pesmama simbolično poručujem da život nije samo zagonetka bez rešenja jer svaki (život) ima svoj kosmički kod iz kojeg izranja smisao postojanja. Svaki pojedinac treba da ga traži u vlastitom biću... Moje pesme mogu da čitaju oni što su željni poezije u kojoj se slave život i ljubav, poezije koja „uči“ kako se podnose posledice vlastitih izbora.
U knjizi „Put do zvezda“ ima stihova i pesama preuzetih iz moje jedine objavljene zbirke „Gde tebe ima“, i onih namenski napisanih za potrebe fabulacije. Poezija zauzima posebno mesto u romanu zato što sam, kao čovek od pera, konačno rešila da se pobunim protiv lošeg tretmana poezije u savremenom svetu. Po mišljenju recenzenta Srbe Ignjatovića, ukrštaj proze i poezije u ovom romanu jeste „oblikotvorna novina“ i još jedan moj iskorak.
Takođe moram da naglasim da iz svih mojih romana poezija neizostavno odjekuje. Uostalom, to je moj senzibilitet. I kako kaže moj suprug Srbislav Gajović: „Moja Branka i kad prozu piše – piše poeziju“. Dakle, pisanje pesama nisam zapostavila. Poneku objavim u književnim rubrikama, ostale čuvam za bolje vreme.

Vaša nova knjiga „Put do zvezda“ pokazuje kako se i u teškim vremenima može pronaći smisao u intelektualnom angažovanju i kako se međugeneracijski jaz može prevazići na konstruktivan način. Ima li nade za sunovrat u kojem smo u svakom smislu, a mladi nam masovno napuštaju zemlju?

U Vašem pitanju ima nekoliko značajnih tema. Pokušaću da ih objedinim detaljnim odgovorom. Za kraći odgovor potrebno je više vremena za razmišljanje.
Nije slučajno što sam značajan prostor, sa naglašenom gorčinom, u romanu „Put do zvezda“ posvetila usudnosti vremena, koje proživljavam sa svojim sunarodnicima.
Danas ni za koga ništa nije pouzdano. Sa svih strana vrebaju zastrašivanja i beznađe. Duhovno i misaono nedovoljno je da nam vrati osmeh na lice. Neka druga, pogana sila zavladala je svetom. U vreme duhovne pustoši i raspojasanog morala savremenog doba, čovek najlakše izgubi sebe. Možemo li smoći snage i nekim dosad neviđenim reagovanjem pravilno se postaviti prema svetu koji srlja u propast?
U vrtlogu nemira pogubili su se i stari i mladi.

Stari uglavnom vraćaju skazaljke sata unazad, taj ventil oduška odvrću do kraja da kroz njega ispuste sav pritisak nadolazećih uspomena, sećanja – kako je u svetu nekada bilo. Spram mladih zauzimaju dvojak stav: kritizerski i zaštitnički. Žele da ih upozore da je teško opstati u vremenu u kome naši lični životi nemaju našu meru stvari. Međutim, danas ovakvu želju starijih da mladima „drže predavanje“ mnogi stručnjaci shvataju kao ograničavanje tuđeg mišljenja.
Mladost je neuništiva, dok ne mine.
Nekadašnja mladež bila je željna znanja, puna radnog elana i pozitivne energije, vere da sve može postići, da i sam svet može promeniti.

Danas se mladima podmeće da ne budu predstavnici vrline, već pripadnici onih što ruše etičke vrednosti, društvene norme i tabue, što uživaju u izopačenosti, što se podsmevaju ustrojstvu života. Što su opsednuti abnormalnom, patološkom žudnjom za uništavanjem svega valjanog i vrlog u čoveku.
Današnja omladina, nažalost, „pati od viška energije“ usled manjka načina kako da tu energiju pravilno iskoristi. Emocije, zanos, mentalna snaga, mašta, dosetke... – nekadašnji neiscrpni aduti dopadljivosti uzavrele mladosti danas nestaju u njenoj ravnodušnosti prema radnim i drugim obavezama. Mnogim mladim ljudima čulno uživanje i zadovoljstvo jesu najviše dobro, pobuda, svrha i cilj celokupnog postojanja, a ne neki veliki cilj, kao što je pomaganje čovečanstvu. Umesto da višak energije sublimiraju u neku nauku, u umetnost, u pošteno poslovanje, mladi ćerdaju snagu na hazardne igre, na nedozvoljene poslove, na noćno gluvarenje po kafićima, klubovima sumnjive reputacije... Odaju se porocima, kriminalu, nasilni su i drčni. Današnja mladež je prepuštena ulici, medijima, magnetnoj privlačnosti tehnoloških čuda, belosvetskim trendovima...

Iznedrila se jedna neprirodna atmosfera u kojoj trpe i mladi i stari.
Najgore je omladincima. Što se više opiru starom modelu ponašanja, sve ih više guši nepodnošljiva zbilja. Valjda su se zato i vezali žicama modernih sokoćala čije ekrane dirkaju povazdan. Vode zaludne razgovore, razmenjuju SMS poruke, skladište podatke, četuju, šeruju, lajkuju, hejtuju, vajberišu, selfuju... Aktiviraju kojekakve aplikacije... I baš ih briga da li to ikome smeta. Ne zanima ih da li je ko bolestan, nemoćan, il' star. Ne mare ni za bližnje, a kamoli za nepoznate. Čak i kad neko koga poznaju stoji pored njih dok oni sede u javnom prevozu, ili prođe pored njih na ulici, ne dižu glavu da ga pozdrave. Ne zanima ih ni šta on misli, ni šta ga raduje, ni koje ga nevolje muče. Jedino zadovoljstvo im je to što odlično rukuju pametnim stvarčicama što ih uvode u virtuelan svet, dok stvaran svet prolazi mimo njih. Ne osećaju ritam sopstvenoga srca iako su pobegli u sebe. Jer tamo odzvanja praznina duše. Takvu je dušu najlakše zagaditi opasnim sadržajem... Mladi su postali puni nekakve sebične komfornosti. Savladalo ih bezobrazno osećanje nadmoćnosti koju ne žele da utišaju. Štaviše, važno im je da su samo oni važni. Sebi i drugima. Govore da je starima ionako istekao rok trajanja. Mladi psuju stare što prošlosti pridaju previše važnosti. Stari pak mlade grde što budućnosti previše veruju. Nesagledivoj budućnosti neizvesnoj do neslućenih razmera. Možda mlade ne treba baš ovoliko kritikovati? Na koga da se ugledaju?

Istina, ima „naprednih“ mladih ljudi koji odlaze u inostranstvo, preko velikih voda, s nadom da će tamo bolje živeti. Onih nestrpljivih koji hoće sve, odmah i sad. A to je ovde nemoguće. Zato beže od sive svakodnevice. Beže od obaveza. Nervira ih rutina. Ne zanima ih istorija, ni mitologija, nit kultura vlastitoga naroda. Zanima ih samo ova moderna tehnologija, kakvi su joj dometi, šta još može da se izmisli da se zadivi svet... Mnogo je mladih otperjalo u takozvane civilizovane, uređene zemlje, da tamo vide čuda naprednog sveta. Jedino što su zaboravili da tamo jutra ne mogu trošiti u spavanju ako hoće da sanjaju veliki prekookeanski san.

Razume se, ovo se ne odnosi na vredne, pametne studente čiji je odlazak na postdiplomske studije u inostranstvo radi kasnijeg uspešnog bavljenja naučnim radom bila iznudica – prisila da u inostrane škole pođu zbog materijalnih nemogućnosti da im se mladalački snovi kod kuće ostvare. A takve škole, pametna mladost mora znati, neminovno otuđuju mlade ljude, udaljavaju ih od njihovih korena, uče ih da služe „višim autoritetima“, „njenom veličanstvu nauci“, zbog koje, uostalom, i dolazi do velikog „odliva mozgova“ i njihovog sabiranja u jedinstvenom centru za proizvodnju globalne sreće, čiji je ključ u rukama gospodara sveta. Mladi ambiciozni intelektualci moraju još nešto da nauče – veliki novci „naprednog sveta“ nalaze se u sefovima vlasnika njihove pameti.

Nabrajanje opravdavajućih razloga zašto je neko odlučio da napusti domovinu i ode u „nepoznato“ prosto nema kraja. Jedno je sigurno, mnogo je naših mladih pobeglo u dehumanizovanu sredinu, u gomilu obmanutih. Da u njoj nauče kako se osvaja demokratija. A šta im se tamo desilo? Morali su da se izleče od uobraženosti i prestanu da umišljaju da svet ne može bez njih. Čak i onda kada se raspada pred njihovim očima. Zato će se mnogi od njih vratiti. Čim zagusti tamo kud su odbegli. Kao što su i odavde odmaglili u svet. Vratiće se. Moraće. Kad im istekne rok upotrebe, il' zabruji tanka žica sete. Ili kad se svet okrene tumbe.

Pitali ste me da li ima nade da mladi prestanu da masovno napuštaju zemlju. Moj odgovor je – ima. Kad počnu da veruju da je moguće napraviti „sabirni centar mozgova“ u sopstvenoj zemlji. I kad počnu da veruju starima da ne prolazi toliko vreme koliko prolazi čovek.
Mislim da se mladima ne sme sve prepustiti. Svet nije stvoren samo za njih. Oni moraju da nauče da život ne sme da postane sebična opsesija, već nešto više od prolaznog zadovoljstva. Mladi ne prepoznaju prave vrednosti i neće da čuju da reda mora biti, pre svega u njihovim glavama i reda u ophođenju prema drugima. Kad bi se spona između mladih i starih prekinula, život mladih munjevito bi krenuo u sunovrat. Zato što su zakoni čovekove prirode takvi – jedni drugima smo neophodni: i kao oslonac, i kao meta u koju ispaljujemo metke nabijene ličnim frustracijama. Nažalost, danas se međugeneracijski jaz sve više produbljuje. Zato što su stubovi oslonca upali u živi pesak globalističkih obećanja o boljem životu, u kojem trunke duhovnosti nema. Zato što pokretne mete rezervisane za osujećene i razočarane ljude dobijaju sve veći prečnik.

Međugeneracijski jaz česta je tema u književnim delima mnogih epoha. Veliki izazov – rešenje sukoba mišljenja uslovljenog generacijskim jazom – ni mene nije mimoišao. U romanu „Put do zvezda“ pokušala sam da pokažem kako se taj jaz može prevazići na konstruktivan način. Po mišljenju književnog kritičara Vidaka Maslovarića, uspela sam da „upečatljivo artikulišem stvarnost u kojoj je lepo lice starosti nestvaran prizor“.
Kroz neočekivano druženje dva plemenita bića, dvoje ljudi različitog pola a tako velike razlike u godinama kojima je bilo svojstveno da rešavanje životnih problema pronalaze u meditaciji o svemu što život sobom nosi, saznali smo da jaz godina ne mora da bude prepreka bliskosti.

Iako Milan i Milka nisu živeli pod istim zemunskim krovom, oboje su bili okruženi istim okeanom samoće. Oboma je nedostajao pravi sagovornik da bi u razmeni mišljenja osetili onu nasušnu čovekovu potrebu da ima ko da ih sluša, i razume.
Igrom sudbine ili slučaja Milan i Milka su se zvanično upoznali iako je Milka neretko viđala „starca na klupi“ u Zemunskom parku. Samo dva susreta bila su im dovoljna da se dobro razumeju. Milka se divila mudrom starcu: Kakva gromada od čoveka spakovana u potrošive prnje preostalih krpica života! Iako Milan jeste bio muškarac zboranog lica, Milka nije mogla da sakrije svoje oduševljenje njime dok ga je opisivala svom sumnjičavom ocu Stojanu: Kada sam ga osmotrila izbliza, videla sam da je baš star. Obuzelo me neko osećanje slično tuzi. A kada je prozborio, krenuo da recituje vlastite stihove, obuzeo me je stid što sam napore njegove divne duše podredila bezvrednim trunkama trošnosti njegove spoljašnjosti.

U svojevrsnom intelektualnom nadigravanju koje je sama smislila, Milku je ganulo Milanovo razmišljanje: Starost i samoća mogu da poraze naš duh ako, pre „odlaska“, sebi priznamo da je u nama već odavno sve mrtvo... U mojim godinama dovoljan je običan znak zanimanja za moje mišljenje da osetim da još postojim.
Milka je na kraju bila srećna zato što je pre „igre sa Milanom“ nepogrešivo naslutila da starina zaslužuje ne prosto sažaljenje već pažnju kao čovek što uz svu razumljivu blagu „pomerenost“ ima bogat unutarnji život, a sledstveno tome i stvaralačku snagu.

Kada je trebalo da roman „Put do zvezda“ privedem kraju, setila sam se svoje bake, koja je znala da kaže: Kad je čovek star, zadovoljan je samo ako za sobom ostavlja trag koji će da traje duže od njegovog veka. Sećajući se i drugih bakinih pouka došla sam na ideju da svojim književnim likovima Stojanu i Milki Vujić dam priliku da učine jedno dobro delo – da objave zbirku pesama vremešnog Zemunca, zbirku toplih ljubavnih i misaonih pesama koje će ga nadživeti. Radeći na zajedničkom zadatku otac i ćerka osetili su priliv nove radne energije, elan, želju da uspeju u svom poduhvatu. Taj poduhvat ih je probudio iz letargije, i ponovo ujedinio u naporu da zatrpaju generacijski jaz koji je godinama zjapio između njih dvoje, dva preostala člana razbijene porodice. U otvorenom razgovoru između oca i ćerke, konstruktivnom a ipak prijatnom dogovaranju o „budućem životu“ pesama jednog plemenitog čoveka, razotkrila se zaturena mudrost da smisao života ne treba tražiti u robovanju materijalnim stvarima, već u afirmisanju uzvišenih, neprolaznih duhovnih vrednosti.

Vaš životni moto?

Budite svesni sebe, a ne puni sebe.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi branka gajovic romanopisac pesnik profesor zemun

Povezane teme

Ako jednog dana pesma umre, više neće biti ljudi već samo robota... Jolanda Roberta Positano je ličnost posebnog kova, intelektualno radoznala, komunikativna, a nadasve humana i darovita. Po obrazovanju advokat a po vokaciji ...

Pomogao sam sudbini da kreira moj život... Retki su primeri velike radne i stvralačke energije u devetoj deceniji života, što je iskustvo pesnika i graditelja Ljubinka Jelića kojem je, nedavno, u ...

Služenje čovečanstvu - to je moja želja i moj cilj... Elvira Kujović je ime koje se sve češće viđa na stranicama književnih  časopisa u svetu. Pesnikinja je koja je svojom empatijom pridobila poš...

Ceo svet žali za Leonardom Koenom... Mnogobrojni obožavaoci muzičara i pesnika Leonarda Koena okupljaju se ispred kuće u Montraelu u kojoj je slavni kantautor rođen, pale sveće, ostavljaju cveće i ...

Branka M. Kasalović – od polemosa do Erosa... Branka M. Kasalović se ne uklapa ni u jedan stereotip. Ona je svoja, ide za onim što u njoj budi emocije  i kroz napisano potvrđuje da nema umetnost...