Angelina Petrović: Odgovornost pisca je ogromna
Angelina Petrović, spisateljica koja po ozbiljnosti kojom pristupa stvaranju svojih dela, junaka, njihovih specifičnih ličnosti, poznavanju geografskih okvira u koje smešta zbivanja, nalik je na ruske klasike.
Pored talenta koji, neosporno, poseduje, iza nje stoji veliki književni rad, što u današnje vreme predstavlja raritet. Angelina je autor sedam knjiga koje su kvalitetom sebi trasirale put do velikog broja čitalaca.
U poplavi jeftinih trikova kojima se skreće pažnja na knjigu, Vaš manir približavanja čitaocu preko ozbiljno napisanih knjiga je, pomalo, iznenađujuć, a opet vrlo efikasan. Razlozi za to su?
IPK Cepelin, (direktor i osnivač David Petrović) koja je objavila moj novi roman, kao mlada, nedavno registrovana porodična kuća, imala je svoje prvo učešće na Sajmu knjiga u Beogradu, te sam se kao autor i suvlasnik našla u jednoj sasvim drugačijoj poziciji, a to je da u neposrednoj komunikaciji čitaocima predstavim svoje delo, pokažem da ne postoji nikakva distanca na relaciji čitalac – pisac.
Naš mali, a tako „veliki štand“ bio je odlično posećen i veoma sam ponosna jer sam se lično uverila da nisam izneverila stare čitaoce, ali da sam stekla i nove zahvaljujući jednom otvorenom dijalogu gde sam sasvim iskreno pričala o svom radu, romanima, stilu pisanja, razbijajući predrasude kada je u pitanju moderno stvaralaštvo. I te kako sam svesna da se danas pera lati „svako“, ali da kvalitet na kraju sam ispliva na površinu i potopi sve ono što ga na bilo koji način urušava.
Ono što me posebno raduje je činjenica da sam sa svojih sedam knjiga ispunila mnoge domove nakon sajma knjiga i da je novi roman „Duhovi duž Drine“ našao svoj put. Nisam mu više potrebna. Zatvorim oči, vidim kako mi maše i osetim neizmeran ponos jer sam još jednom svom delu otvorila vrata sveta, a to je od izuetne važnosti, jer ako se vežete za svoje delo u tolikoj meri da počnete da ga gušite, desiće se upravo to što rekoh – ugušiće se. Sloboda, kao najveća vrednost u našem životu daje nam za pravo da budemo slobodni u svim aspektima stvaranja i života, te tako i knjiga ima pravo na svoj samostalni put. Na čitaocu je da li će je gurnuti ućošak nakon čitanja, ostaviti nepročitanu, ili posuditi prijatelju, majci, ocu, bratu itd. Preporučiti i reći da vredi pročitati!
Do mene dopiru vrlo pozitivni komentari, mnogima sam otkriće, mnogima autor koji se dokazao kvalitetom i jasnom porukom, ima i onih koji kažu da pišem vrlo teška štiva, da radije žele neku laganiju literaturu, a mnogi tek treba da otkriju moju misao. Čitalac je danas veoma oprezan, jer ne želi da baci svoj novac olako, te listanje knjiga nije izostalo ni kada su moji romani u pitanju. Ono što sam izgovarala u takvim trenucima je da ih čekaju ozbiljne knjige i da nisam pisac lake literature. Nailazila sam i na odobravanja, ali i neodobravanja, ali ostala sam pri jasnom stavu da knjiga mora ostaviti trag nakon čitanja, nositi jasnu poruku, a nikako postati hrana ljudskim slabostima.
Jedno je sigurno – čitaoca možete prevariti samo jednom! Ne postoji manir kojim možete povratiti poverenje ukoliko se dogodi ono što, verujem, svakog autora najviše zaboli, a to je da čuje kako je njegov roman u odnosu na prethodni opao po svim aspektima! Rečenica:“ Nikada me nije razočarao“, sama po sebi ne deluje kao injekcija od koje postajete savršeno zdravi, ali jeste divan lek za umirenje duše. Volimo da je čujemo od čitalaca. Odgovornost pisca je ogromna, ne možete sebi kao autoru dozvoliti da se igrate sa stvaralačkim emocijama (ganuće, samosažanjenje, samodopadanje, ego, gordost), već svakom delu morate pristupiti sa punom odgovornošću prema sebi pre svega. Da osetite trn koji se ubada u srce i kazuje vam da ste na pravom putu.
Kada se uverite da ste uradili dobar posao, tada je vrlo jednostavno obratiti se čitaocima i reći da verujete kako ste napisali kvalitetno štivo. Bez straha da će vam se nakon nekoliko dana obratiti rečima kako ste ga prevarili. Od izuzetne važnosti je da autor veruje kako je u tom trenutku dao najbolje od sebe. Tada i kritiku prima sa razumevanjem, jer je svestan da nije kalkulisao, koketirao ili ne daj bože, ulagivao se čitaocima – pisao ono što ne oseća!
Da sam u pravu govori u prilog činjenica što osećam vernost čitalaca nakon toliko godina, jer su na sajmu knjiga kupovali moj novi roman, bez da pročitaju makar sinopsis. Borba za novog čitaoca je veoma surova, moram priznati, ali jak je i izazov da se osetite kao mali „pobednik“ kada čitalac koji ne čita domaće autore ipak odluči da kupi moj roman. Lepota ovog posla je u stvaralaštvu, sve ostalo je teška borba da se izborite sa tržištem koje vam nudi bukvalno sve. Pronaći one umove koji žele vašu misao je traženje istine u laži, a to nije nimalo lako. Istrajati, u neformalnom prevodu znači voleti pisanu reč, negovati misao i verovati u sebe. Upravo to i činim. To je manir koji je doneo rezulatat kada je moje stvaralaštvo u pitanju.
Sve Vaše knjige su obimne i pokazuju da im prethodi istraživanje. Da li su one rezultat neke unapred smišljene strategije ili sama ideja trasira razvoj sižea, kao, recimo, u romanu Sveštenik?
Ne može se suditi o kvalitetu knjige na osnovu obimnosti. Kratka forma ima istu težinu kao i roman od 500 strana. Lepota leži u izražavanju, nikako u obimnosti. Moji romani su , tačno je, obimni, ali to bih pripisala svojoj ličnosti. Potrebno mi je toliko prostora da ispričam svoju priču, izraziću se grubo. Svesna sam da je današnji čitalac u žurbi, da traži knjigu koju može pročitati za dan - dva, svesna sam i da mu je torba prepuna gomile nepotrebnih gluposti i da se retko kada nađe mesto za knjigu od 400 strana, ali sve to ne dolazi do mog uma kada pišem.
Utoliko je veća radost kada, ipak, čujem da se moji romani čitaju u autobusu, za vreme pauze na poslu, na moru...itd. Sama strategija ne postoji. Važna je u ratu, a moje knjige nastaju u miru. Istraživanje je neophodno da bih napisala roman čiju radnju nikada ne smeštam u svoje „selo“ već se trudim da čitaocima pružim i slike sveta koji možda nema prilike lično da upozna. Knjiga mora da bude putovanje životom, mislima, zemljama pri čemu takvo putovanje samo obogaćujete likovima i onim što im se dešava u takvim okolnostima. Dodajete njihove unutarnje momente i nastaje roman. Kao da gradite dvorac iz snova ili neku haotičnu kuću prepunu straha. Sve zavisi od same priče.
Živim u Obrenovcu, malom gradu i zamislite kako bi to bilo kada bih radnju romana smestila u ulice koje piznajem kao svoju dušu? Ne i ne! Pisac mora da bude stvaralac i da uči neprekidno. Mora da bude inovator, umetnik, misaono biće, iluzionista, maštar, realista. Sve to mora da nosi u koferu svog bića inače ne može da se bavi pisanjem. Potpisujem ove reči. Mora da bude pisac sveta, da poštuje zavičaj, ali da vizijama dodiruje daleke zemlje. Za sve to neophodno je istraživanje, učenje, ogroman rad i iskustvo.
U Vašim romanima često se elaborira odnos umetnosti i života. Koliko se unosite u likove koje stvarate?
Zar život nije umetnost? Ako poštujete život, doživećete sve oblike umetnosti tokom života. Sve je slika, fotografija, reč, sve je ljubav ako u srcu gajite takve emocije. Može biti i mržnja ako ste srce i dušu zatrovali i odbijate lek za spas. Stoga tolika sprega umetnosti i života u mojim delima. Umetnost je raskošna oaza naših emocija, naše viđenje onoga što nas okružuje, umetnost je hijerarhijska lestvica koja bitiše na samom vrhu piramide satkane od želja i mogućnosti.
Kada pronađete sebe na toj beskonačnoj putanji tada i delo, pa i likovi koje stvarate dobijaju nešto od te lepote. Ne uvek, jer treba pokazati čovekovu suštinu, loše strane koliko i dobre. Ali umetnost je kada i iz vizure pripovedača pokažete čovekovu lošu stranu, bez da ga uvredite, svesni da savršenstvo ne postoji ni na papiru. Svi moji likovi su nastali iz moje duše, proizvod su ličnog iskustva, imaginacije, stvarnosti, doživljenog, viđenog. Zato su toliko životni, duboki, nesavršeni, a ipak jednostavni. Kada stvarate lik od koga ste se distancirali, napraviće robota kome niko neće verovati. Čitalac mora da voli ili ne voli mog junaka, ako se to ne dogodi, sasvim sam ispala iz koloseka. Vratiti se na trasu nije lak posao. Kao da počnete godine da brojite unazad.
Psihologija i poremećaji u domenu psihiloškog su Vaša specijalnost. Da li se Vaši likovi oslanjaju na neke ličnosti koje znate iz života?
Obično kažem da sam pisac karaktera. Pisac psiholoških romana. Da sam pisanjem pokušala da objasnim sve oblike ljudskog ponašanja. Poremećaje ličnosti. Ne malo puta sam se susrela sa psiholozima koji čitaju moje knjige uvereni da sam po struci i sama psiholog. A, nisam. Moja psihologija zove se život. Rasla sam u porodici gde se isticala ličnost, gde sam učena od malena da se moram boriti za sve što želim. Da moram zaraditi, zaslužiti. Često sam se kao dete borila da dokažem nepravdu koju bih osetila na vlastitoj koži, jer je brat bio u boljoj poziciji od mene, a sve pod izgovorom kako je „bolešljikav“ (ma šta to značilo), preosetljiv...itd.
U duši, zamerala sam roditeljima na takvom stavu i kada bih ostajala sama sa sobom razmišljala sam o njihovim karakterima, razlozima. Tek kasnije sam shvatila da sam im nudila sebe sigurnu i jaku još tada, da nije bilo posla oko mene i da su radili ono što im je preostalo – negovali jednog lenjivca. U svakom slučaju bili su mi modeli na osnovu kojih sam gradila sebe kao ličnost. Kada su grešili, govorila sam sebi da ne treba tako, kada su bili u pravu, ponosila sam se njima. Već tada sam shvatila surovu istinu, a to je da je čovek promenljivo biće, da je podložan raznim uticajima i da bezuslovno poverenje i ljubav postoji samo u nekom imaginarnom svetu. Danas sam im veoma zahvalna na, pomalo, grubom stavu jer su me nesvesno isklesali i od mene stvorili jaku ličnost. Sećam se reči svoje majke - moraš sve izdražati, ionako ćeš postati romansijerka koja će pisati i usrećiti mnogo ljudi. Mislila sam da je to još jedno surovo roditeljsko pražnjenje, a istina je ta da su mi roditelji bili ona jaka baza od koje se sve pokrenulo u meni – volja, hrabrost, snaga, lepota misli, želja.
Talenat postoji u svemu tome kao kap u moru. Svi moji junaci su, verujem u to, oni prijatelji iz detinjstva, sa kojima sam komunicirala kada bih ostajala sama. Prvi put to javno kažem. Mislim da sam ih tada sve upoznala i da je danas samo sazrelo vreme da i ceo svet upoznam sa njima. Kako drugačije da objasnim ogromnu ljubav koju osećam prema njima. Kako da objasnim ovu emociju koja me protresa dok ovo izgovaram. Nekome su junaci noćni šaptači, nekome ljudi iz komšiluka, meni su prijatelji iz detinjstva. Rasli smo zajedno, rame uz rame, samo što sam jedino ja imala tu moć da ih vidim. Nisam ih volela strasnom ljubavlju, već prijateljski, bratski. Dala sam im duše, dodelila imena, ljubavi i pokazala hrabrost jer sam u ključnim trenucima otkrila njihove devijacije. U realnom svetu, sećam se, imala sam drugaricu koju su svi odbacivali jer je bila drugačija. Izopštena iz društva u svakom smislu. Meni je bila najbolja drugarica. Kada su svi digli ruke od nje, učila sam je da pliva. Verovala u nju. Danas je majka dvoje dece. Srećna žena. U imaginarnom svetu dala sam joj drugo ime i podarila njen karakter čitaocima. To je prednost onih koji se bave umetnošću – paralelni svet, hod po mesečini, let bez krila!
Koliko Vam porodica pomaže u realizaciji profesionalnih planova?
Za svako živo biće, a bez obzira na to čime se bavi, porodica je temelj koji može da bude stabilan, ali može i da se ljulja. Šta sam htela da kažem? Volim svoje najbliže, poveravam im se, bolujem njihove boli, radujem se sa njima, ali kada se nađem pred praznim papirom tada slušam samo svoje srce. Najveći oslonac mi je sin, David, odnedavno direktor IPK Cepelina, jer je neiscrpan izvor svežih ideja koje mi pomažu kada se nađem u slepoj ulici. Tada mlada, sveža krv i te kako treba svakom piscu, a moj sin, filmski redetelj, i sam umetnik, ume da me iščušpa iz haosa u kome se ponekad nađem. To nije podrška, već pomoć na kojoj sam mu neizmerno zahvalna. Dovoljno je reći da je idejni tvorac romana koji sada pišem.
Moja porodica je sigurna oaza mira koja mi pruža najveću podršku time što razume moj posao, putovanja, obaveze, a sve to danas teško nailazi na razumevanje kada je žena u pitanju. Ono što moram da dodam da bih i bez tog vida razumevanja koračala svojim putem umetnika i stvaraoca jer u sebi nosim ogromnu snagu i volju da radim posao koji volim, da nikom ne dopustim da me pomeri sa tog puta, pa makar to bili i oni meni najbliži.
U fiktivni sloj svojih romana često uvodite istorijske momente. U romanu Duhovi duž Drine, opisan je odnos kneza Miahaila i njegove rođake Katarine. Da li je za uspeh romana nužan oslonac u isrorijskom ili nekom postojećem diskursu, ili je poenta, ipak, u konstrukcijskom umeću pisca?
Rekla bih da je Vaše pitanje veoma inspirativno. Potrudiću se da budem konkretna. Pisanje u kome se pričom provlače isrotrijski momenti dobija na umetničkom značaju, samim tim i kvalitetu, beži od površnosti, patetike, dakle, postaje snažnije u onoj meri kojoj ste, kao autor, savladali gradivo na koje se pozivate. Lepo je opisati ljubav dvoje mladih, ali ako je u pitanju ljubav kneza Mihaila i njegove rođake Katarine, ako imate jednu misteriju koja prati takvu jubav, potom ubistvo tog istog kneza koje je deo istorije, sve dobija jednu ozbiljniju konotaciju. Moja vizija ide u tom pravcu, da ljubav pokažem na jedan uzvišen način, ali i realističan, jer takvu emociju prati mnogo „pritoka“ da se pesnički izrazim, samo je potrebno biti iskren sam sa sobom i pokazati naša osećanja. Svakako da to ne garantuje uspeh romana, ali sam uverena da čitaoca ne ostavlja ravnodušnim, bar kada je reč o temi romana „Duhovi duž Drine“.
Nije neophodno da roman ima istorijsku crtu da bi se nazvao dobrim delom, ali svakakao da stvaranje takvog dela traži mnogo učenja i istraživanja, te sam izuzetno ponosna na roman koji sam pisala dve godine. Umeće pisca vidi se u rečenici, strukturi, a sama priča je piščeva emocija i razlikuje se od autora do autora. Zajedničko svima nam je misao koja nas pokreće i oplemenjuje.
Kako se osećate dok pišete?
Kada pišem, posvećena sam delu! Dok pišem obuzimaju me i prožimaju sva osećanja koja jedno biće može da ima. Sreća, bol, radost, tuga, ljubav - sve, sem mržnje. Pisanje i mržnja se ne poznaju. Mislim da se nikada nisu sreli i neće. Ako u srcu nosite i zrno mržnje, čitalac će to pročitati između redova. Osetiti! Samo čiste duše možete stvoriti negativan lik, jer jedino tako imate jasnu sliku onoga što želite na napišete.
Zamislite kada bi autor osećao mržnju prema junaku koji u njegovom delu postaje ubica? Nastala bi haotična pometnja. Pisac nije sudija, ni tužilac, već prijatelj. Poznavalac, uzrok i posledica. Pripovedač. Iz svega navedenog nameće se zaključak da je pisanje lepota koja se vidi u svakom redu, čak i ako je ono što pišete površno opet je u svaki red utkana piščeva lepota. Pisac je često opsednuto biće, a to se, takođe, oseća u ispisanim redovima. Pisac nosi veliko breme na leđima, pisac je pod ogromnim stresom. Svi koji kažu drugačije, ne govore istinu. Pisanje je i bol. Mislim da sam samo delimično dala odgovor na ovo pitanje, jer opisati sva piščeva osećanja nije jednostavno. Kao da hodate nebom i svakog trenutka očekujete poniranje.Vi čekate, a ono ne dolazi. Vi se plašite ali ipak idete dalje. To je volja!
Imate li viziju daljeg razvoja Vaš karijere?
Imam samo jednu rečenicu kao odgovor na ovo pitanje: malo mi je jedan život da napišem sve što želim!
Biti žena pisac - prednosti i mane tog izbora?
Divno je biti žena pisac. Čarobno. Jer iskačete sa utabane životne staze, bar kada je ovo podneblje u pitanju. Negujete samopouzdanje, hrabrost, intelekt. Oplemenjeni ste najuzvišenijim emocijama. Verom u sebe! Imate u sebi ono nešto čime se mnogi muškarci „ponose“ a to je samostalnost u izrazu. Prednost ženskog pera je, rekla bih, najizraženija u razvijanju slobodnog duha kod onih žena koje u srcu gaje strepnju po bilo kom osnovu. Ovo ne govorim napamet. Mnogo žena mi se obratilo, a zajednička im je nesigurnost. Kako se osloboditi stega društvenih i porodičnih okova i svoj život usmeriti u željenom pravcu. Mnoge su mi rekle da su im moji romani pomogli. Prednost žene pisca je što realnim očima posmatra muškarca! Kako i ne bi kada je mnoge stvorila u svojim delima. Najveća mana žene pisca je što večito stoji na ivici ponora koji se zove predrasuda. Dokazati svetu da ste ozbiljan pisac iako ste žena! Verujem da sam time sve rekla.
Razgovor vodila Dragana Lilić
Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima