Teško je dati kratak odgovor na pitanje ko je Maria Victoria Živanović jer pripada onoj kategoriji izuzetnih ljudi koji se ne daju staviti u okvire.

Njena svetranost pobija sve stereotipe o ženi, postavljajući je visoko u sferi poslovnog, umetničkog i životnog. Njena duša je najfinijeg tananog senzibiliteta, a njeno delovanje - pregalačko.
Preduzetnica raskošne lepote, kroz svoje stihove, zastupljena je u svetskim antologijama. Slika, peva i promoviše duhovne vrednosti - ljudskost, prijateljstvo, stvaralaštvo, uzajamnost...
Imali smo zadovoljstvo da razgovaramo sa njom.

Danas vlada mišljenje da živimo u, pretežno, muškom svetu, naročito u pogledu biznisa. Vi ste, kao žena, veoma uspešni uprkos tome, kao preduzetnica i deo Zepter korporacije. Kako ste to postigli, da li sreća tu ima neku ulogu?

Što se biznisa tiče, ne da vlada mišljenje, već mi živimo u muškom svetu, definitivno. Nije razlog tome samo dominacija muškog sveta, kao jačeg pola, već i „prepuštanje terena“ od strane žene, ali ima i objektivnih razloga - žena je u većini slučajeva majka, tj. „roditeljka“ (u smislu rađanja i trudnoće, perioda nakon porođaja), što generalno gledano, jeste ograničavajući faktor za ženu u biznisu. Јa sam se drugačije organizovala u toj prilici, a i sama poslovna filozofija kompanije Zepter i mogućnosti koje pruža, su mi omogućili, ne samo da mogu da se održim u toj „areni“, već i da napredujem.
Sreća, u smislu lutrijske sreće – je nešto u šta ne verujem i na šta se ne treba osloniti. Sreća, u smislu da je sami izazivate, stvarate priliku za nju – da, potrebna je i imaćete je, jer je sami i pokrećete. Sreća je u nama samima, u našim činjenjima.

Imate i zavidno formalno obrazovanje. Završili ste dva fakulteta koji i nisu srodni. Da li to govori o slojevitosti Vašeg bića, ambiciji ili je nešto drugo u pitanju?

Da. I nisu i jesu srodni. I gorvore o mojoj slojevitosti, jer je imam, ali i nisu posledica slojevitosti, već ambicije. Nikada ne mirujem i uvek želim još i još... Ovde je više bio izazov u pitanju.

Kad govorimo o Vašem obrazovanju, na polju egzaktnog smo. Stoga nas zanima kako ste uporedo sa tim spoznavali svoj umetnički senzibilitet?

Moj umetnički senzibilitet nije trebalo spoznavati, posebno ne u vreme kada sam izgradila profil biznis žene, jer je on bio jasan od mojih prvih godina života. Sa pet godina sam osvajala prve nagrade na polju likovne umetnosti, a od sedme godine života, u poeziji. Uporedo, pevanje je porodična tradicija i prosto se podrazumevalo.

Gde je neophodnije biti smeo i odvažan, u biznisu ili u umetnosti?

Ako težite vrhunskim rezultatima, pozicijama, priznanjima, smelost je neophodna i u umetnosti kao i u biznisu. I da kažem, da se ne slažem sa stavom da umetnost treba da ostane u četiri zida, bez komercijalnih primesa, jer, živimo u 21. veku, u vremenu veštačke inteligencije, digitalnog sveta komunikacije i plasiranja i na kraju, smatram da za kvalitetnu umetnost treba da čuje što više ljudi, posebno u vreme silovitog naleta „turbo vrednosti“ samim tim kiča i šunda. Umetnici treba prvi da dignu svoj glas, ali, ne samo kritikujući takve pojave, već dajući primer svojim delima i njihovim plasmanom u medijima. Dakle, treba da smo više u javnosti, medijima, kako bi narodu ponudili i kulturne i umetničke sadržaje, jer ono drugo već imaju na, gotovo, svim kanalima. Ljudima treba pružiti mogućnost izbora. Sada to nije slučaj.

Jedna od Vaših najdubljih i najemotivnijih pesama je ona o majci. Kakvu je ulogu majka odigrala u formiranju Vaše ličnosti?

Da, jeste opus o majci, dominantan u mom poetskom stvaralštvu. A njena uloga je maksimalna i za moj umetnički put, zato što je svoje talente i sebe, kao umetnika, preslikala na mene. Naime, ona je rano napustila ovu dimenziju života, sa 49 godina, 1999-e. Ja sam tada imala 29 godina. Ali, od detinjstva, do rane mladosti, upravo je sve ono što ja danas jesam, ona ulila u mene, s obzirom na to da se i sama bavila pevanjem, slikanjem i pisanjem. Uz genetski kod koji je prethodno i očito, podarila meni, podarila mi je i nadogradnju, kao i ljubav za ove oblasti umetnosti i time je nesvesno trasirala moj put. S obzirom na to da me je rano napustila, a imajući sve ovo u vidu što sam rekla, ona je kroz mene i dalje živa. Ja sam taj njen puls života koji i dalje pulsira.

Kako doživljavate proces stvaranja, reči, komunikaciju sa čitaocima preko saopštavanja sopstva i ceo magični mikrokosmos pisca?

Ja nemam utisak o tom procesu stvaranja, za koji me pitate. Zašto? Zato što sam ja to u svakom trenutku. Vrlo često je moja svakodnevna komunikaija u stihu. Ako nije takva, onda pevam. A slikam i na salveti u restoranu, kada me zapljusne talas inspiracije. Isto je i sa poezijom. Čitaoci i generalno, publika, osećaju taj iskonski fluid iskrenih emocija, koje ja na svoj autentičan način njima prenosim i to je taj mikrokosmos, naša neraskidiva veza.

Šta provocira Vaše umetničko biće? Koji motivi ili događaji Vas pokreću na pisanje?

Odlično pitanje. Moje umetničko biće inspiriše mnogo toga. Titraj lista na vetru može da pokrene lavinu emocija u meni, mače, sklupčano na hladnoći, samo, gladno na ulici, pa u tašni nosim uvek kesicu hrane, da mogu da ga nahranim... Tuđa bol. Bol me inspiriše najviše. Prolaznost života. Smisao života. Mi, u toj prolaznosti i smislu, bolje reći, besmislu... Ljubav. Jer u osnovi, sve je ljubav. Ali, ljubav, kao filozofija, ne kao hormonski proces u organizmu svakoga od nas.

Poezija je, recimo, najmanje od svega, rimovanje, stihovanje... Poezija je filozofija, psihologija, obrazovanje, načitanost i talenat. Talenat, bez svega prethodno nabrojanog, nije dovoljan za kvalitetnu poeziju, jer ako onaj ko piše nema bogat vokabular, tu talenat ne pomaže. Ako nema svoju filozofiju, umni način razmišljanja i poimanja života i situacije, duhovnost, posebno duhovnost, on neće znati kvalitetno da opeva istu, jer mu nedostaju prave, ubojite, reči. A samo takve, zarobe srce onog ko sluša, čita... Svi znamo da su reči najubojitije oružje. Ponosna sam što nosim u sebi oružje, najjače na svetu.

Kako, kao umetnik, sagledavate svet kakav danas jeste? Kakve su mogućnosti savremene žene, odnosno, Vaše?

Današnji svet je, s jedne strane, dosta haotičan. S druge strane, nije sve tako crno, jer upravo civilizacijski napredak čovečanstva daje dosta prednosti, koliko god da oduzima onu draž iz doba romantizma, recimo. Ja se trudim, kao umetnik, da ostanem u „svom“ svetu. On je paralelni svet u odnosu na realni. To mi je balans. Tako postižem ravnotežu svoje ličnosti. U jednom satu biti poslovna žena koja donosi ozbiljne odluke, od kojih ne zavisim samo ja, već i mnogo ljudi oko mene i njihove porodice... A u sledećem satu već leteti nevidljivim krilima po nepreglednim oblacima, dušama, nutrinama duše... Morate priznati, veoma je složeno. Kao što je složeno i kada treba da odgovorim ko sam. „Maria Victoria, Vi ste...“? Ko sam ja? Pisac, pesnik, pevač, slikar, poslovna žena... Ali, to je, percipirajući drugačije, odlično, jer moje mogućnosti su, gotovo neograničene.

Privodimo kraju 2020. godinu. Mnogi će podvući crtu i sagledati rezultate. Činite li i Vi isto, osvrćete li se za minulim vremenom?

Uvek. Čak me ljudi kritikuju zbog toga, govoreći da sam mnogo „robotizovana“. Ja uvek na kraju godine rezimiram istu i imam targetirane planove za dolazeću godinu. Teoretski gledano, znam da preterujem i da je to odlično za ostvarenje ambicioznih ciljeva, ali da to troši mene samu, odvaja od dragih ljudi, jer radim na pet „frontova“, stalno sam napeta, zapravo, ne znam da se opustim i uvek sam „vojnik na straži“. Kratko spavam.

Sledstveno prethodnom pitanju, voleli bismo da znamo i sa kojim ciljevima, zeljama i potrebama ulazite u novi ciklus, novu godinu?

Izdvojiću samo za vaše čitaoce interesantne ciljeve: u 2021. godini – nova knjiga, sedma po redu, koja je već sada 50% pripremljena, solistički koncert vokalnog ansambla „Dankina brojanica“ koji sam pokrenula sa našom vrhunskom umetnicom, Dankom Stojiljković, i u kome pevam, izložba mojih grafika i svakako, novi koraci u digitalnom načinu poslovanja u kompaniji Zepter, u koje nas je ubrzano, da ne kažem, munjevito pozicionirala Korona.
Svakako, planovi u kompaniji Zepter su pre svega vođeni generalnom vizijom njenog neverovanog lidera, gospodina Filipa Zeptera, koji je, ne tri, već trudeset tri koplja iznad drugih, i iznad veka u kojem živimo, stoga je to preveliki izazov. Inače, kod mene, svaki mesec u godini, nedelje u mesecu, imaju svoju „zacrtanost“.

Maria Victoria i Danka Stojiljković

Da li se osećate sasvim ostvareno, ili ima prostora za nova osvajanja?

Hmm... Kakva Vi pitanja postavljate! Kao da skenirate moju dušu! Zapravo, poslednjih dana 2020. sam se uplašila od misli koja mi je proletela kroz glavu... Zapravo, ceo život, pri kraju ostvarenja nekog svog cilja, već imam isplaniran novi i novi i tako, otkako znam za sebe. Krajem decembra 2020. ta misao koja je proletela, bila je drugačija... „Sve sam ostvarila. Sve svoje ciljeve“. To me je više uplašilo, nego obradovalo. Iskreno. Sreća, pa je ta misao, kao takva, samo proletela... Jer to ne bih bila ja... Razumete?

Zahvaljujem Vam se za ovaj novogodišnji intervju. Drago mi je, iz više razloga, da sam ga sa Vama uradila i koristim priliku da Vama i čitaocima poželim svako dobro u 2021. godini, pre svega, dobro zdravlje, sreću i mir u duši.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Foto: Maria Victoria Živanović - Facebook

Rasteram snove...

Magla se spustila. Senovita.
Ja bih da raskrčim puteve. Nove.
Sa neba zvezda namiguje.
U postelji pokrivam nesigurne snove.
Ćutim.
Tišina više od reči govori.
Ja bih da raskrčim puteve. Nove.
Pre nego što kiša jutrom zaromori...
Znam, još tražiš sebe...
Ime ti tuđu sreću zove...
Sanjah te nekoć...životno... jako...
Trgoh se... Ja bih da rasteram snove...

Snovi koji ćute

U milozvuk zore sklupčana i prazna,
sa jastukom belim, daleko od svega...
Gledala sam lica, anemična, prazna...
U duši mi kamen, u grudima stega.
U svome sam kavezu slobodna i svoja.
Tihovanje nemo sklupčalo mi oči.
Čekala sam Sudbinu, ali, nije došla.
Samo je privirila, Sreću da rastoči.
Onda je sve nestalo. I vera i nada.
Al' kad duša vodi, duševne su staze.
Čekala sam korake, nikad nisu došli.
Čekajući, saznah, druge pute gaze.
U milozvuk rujni, kad je nebo puklo...
Kad u meni glasovi na rastanak slute,
čekala sam dugo, sklupčana i sama...
Čekala sam uzalud, snove koji ćute...

Maria Victoria

Tweet

Tagovi maria victoria zivanovic umetnost biznis kultura zepter poezija

Povezane teme

Roman srpskog pisca о svetoj Anastasiji preveden na azerbejdžanski jezik... Kultura je najpouzdaniji most između naroda i država. Rekla bih da je najistančanija ona politika koja je izražena jezikom kulture. Činjenica je da Srbija i ...

Toda Matić Medić, pesnikinja koja spaja meridijane... Život nas često odnese daleko od svih, a na tim beskarajnim rastojanjima, nužno je slediti sebe, ne izgubiti se i ne otudjiti od onoga što  čini&nbs...

Međunarodna umetnička kolonija Krčedin 2019... Ovogodišnje veliko umetničko okupljanje, Dvanaesta međunarodna umetnička kolonija u Krčedinu, biće održana od četvrtka 4. do nedelje 7. jula 2019. godine...

Rusija Marinković: U književnosti je zavladala monotonija... Rusija Marinković rođena je 6. juna 1938. godine u Zebincu, opština Vladičin Han, od oca Cvetka i majke Rusande Milosavljević. Osnovno obrazovanje stekla...

Vesna Tomić, čuvar metohijskog pesničkog zaveta... Teške životne okolnosti modeluju čoveka, nesumnjivo, pre svega, vodeći ga do same suštine bića, odakle se nanovo uspostavlja i postaje ono &scaron...