Rusija Marinković rođena je 6. juna 1938. godine u Zebincu, opština Vladičin Han, od oca Cvetka i majke Rusande Milosavljević. Osnovno obrazovanje stekla je u Vladičinom Hanu i Vranju, a srednje u Surdulici. Udala se za Čedomira Marinkovića, inženjera iz Masurice kod Surdulice, sa kojim ima ćerku Biljanu i sina Predraga. Piše poeziju i prozu za decu i odrasle.

Član je književnih klubova u Beogradu, „Branko Ćopić“ i „Scena Crnjanski“, Književne zajednice Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.

Objavila je zbirke pesama za decu predškolskog i školskog uzrasta:

MOLIM VAS LEPO (2001, Književni klub Branko Ćopić, Beograd)

ČAROBNI KLJUČIĆ, pesme za decu (2003, Književna zajednica Jugoslavije, Beograd)

ŽELIM DA VAS ČEŠĆE VIĐAM, pesme za decu, grupa autora (2003, Književna zajednica Jugoslavije, Beograd)

ČAROLIJA, pesme za decu, biljopitalice  (2004, Književna zajednica Jugoslavije, Beograd)

MERMERNI DVORAC, priče za decu (2005. Književna zajednica Jugoslavije, Beograd)

CIPELE OD MASLAČKA, zbirka pesama za odrasle (2005. Rading, Beograd) 

UČENJAK I DRUŽINA PAMETNJAKA, priča za decu iz ekologije (2007. drugo izdanje 2008, Fond za ekologiju opštine Ub, Glas Tamnave – Palmapres Ub)

SVE ŠTO ZNAM O ANI, roman (2009. Prosveta, Beograd)

STVARČUGELA I OSTALE STVARI, zbirka pesama za decu (2011. Književna zajednica Jugoslavije, nagradno štampanje)

IZNAD SEBE, roman (2012. Partenon, Beograd)

KOGA SREĆA SRETNE, roman, (2014. Prosveta, Beograd)

ČIK POGODI, pesme za decu-zoopitalice (2015. SVEN, Niš i Beograd) i više zajedničkih knjiga grupe autora

U PONORU UMA" Roman (Prosveta 2016.)

ŽULjEVITO SRCE" pesme (Prosveta 2016.)

Radove objavljuje u mnogim  književnim časopisima, zbornicima i novinama, širom naše zemlje i u inostranstvu. Zastupljena je u više antologija. Nagrađivana na književnim konkursima. Dobitnica specijalne nagrade AKADEMIJE „IVO ANDRIĆ’’ za roman KOGA SREĆA SRETNE (2014.) i povelje i skulpture „CARICA TEODORA“ ZA VELIKE ZASLUGE „MILJKOVIĆEVIH VEČERI POEZIJE“(2015) Prevođena na strane jezike. Pored pisanja,   bavi se prevođenjem sa makedonskog jezika, i fotografijom. Živi i stvara u Beogradu.

Vi ste pesnik i romanopisac. U svakom delu spajate sve generacije. Ovom prilikom želimo da se osvrnete na Vaš doprinos književnosti za decu. Kako doživljavate savremeno dete koje Vas inspiriše?

Savremeno dete je budući čovek. Treba da ima sve odlike dobrog čoveka: da bude svestrano obrazovan, pošten, pametan, druželjubiv, snalažljiv, pronicljiv;  da ume brzo da razmišlja, promišlja, da donosi pametne odluke po svakovrsnom pitanju. Važno je, dete od najranijeg doba usmeravati ka navedenim vrlinama dobrog čoveka. To se dakako postiže i književnošću.

Dobra pesma, priča, roman sa dobrom poukom i porukom sigurno će ostaviti pečat duboko utisnut u duh i dušu mladog čitaoca čega će se uvek sećati. Mislim da nije dovoljno,  pružati deci samo igru i zabavu. Može i to, ali uz druge veoma važne vrednosti, kao didaktika, koja je zapostavljena. Deca umeju sebi da prirede igru i zabavu. Ona za to imaju smisla. Treba im kroz dobre knjige pružati nešto prilagođeno njihovom uzrastu što će ih poučiti nečemu što ne mogu oni da stvore a sa oduševljenjem će prihvatiti.

Smatram da je u književnosti uopšte, a naročito za decu, zavladala neka monotonija. Vekovima se piše na jedan isti način, po nekim šablonima nastalim pre mnogo godina. Kod pesama ređanje stihova jedan do drugog, po nekim pravilima (za rimovane), ili bez pravila (kod prozne pesme)koja je po meni ''kratka priča''. U ovakvim pesmama, sve je isto kod svih pesnika. Samo su misli drugačije a neretko se i misli poklapaju. Ovakvo pisanje mi liči na plagiranje, prepisivanje.  Dosadno je ono što se vekovima piše po nekom receptu i piscima, a kamoli čitaocima, naročito najmlađim. Treba iznalaziti kreativne novine koje će angažovati dečiji um ka interesovanju, proučavanju i iznalaženju. Na taj način dete izrasta u čoveka sa dobrim vrlinima.

Napisali ste knjigu za decu u kojoj dete kao čitalac ima važnu ulogu i od čije misaone aktivnosti zavisi pesma koja je povod za komunikaciju, što je novina u odnosu na pesnike koji se detetu, uglavnom, obraćaju bez takvih zahteva, koji je cilj promene odnosa prema detetu kao čitaocu?

Moram prvo da kažem kako sam došla na ideju za ovakvo pesničko obraćanje deci. Naime, na samom početku mog pisanja, objavila sam dve knjige pesama za decu ''Molim vas lepo'' i ''Čarobni ključić''. U njima su obične pesme, kakve pišu svi pesnici. Kada je trebalo da počnem treću knjigu u glavi mi se javilo jedno važno pitanje koje se često ponavljalo: ''Zašto pisci vekovima pišu po šablonu koji je nastao pre mnogo, mnogo godina?'' Doduše, svaka pesma i svaka knjiga su različite. Razlika je u tome što se ređaju različite misli umetničkim ili govornim jezikom, što zavisi od obdarenosti pisca. Takvu novu knjigu dete primi bez neke radoznalosti o onome sa čime će se sresti u njoj. Forma pesme je ista, sve je dorečeno i na isti način rečeno. To pitanje me nije ostavljalo na miru. Uvek se nametalo. Ulazilo je i u sukob sa mojim mislima koje su ga  odbacivale ali i podržavale. Na kraju je i pobedilo. Nametnulo mi se da moram deci da stvaram nešto novo što će izbrisati monotoniju sa kojom se sreću. Kao prvi korak kretanja u tom pravcu, rešila sam da knjige pišem po tematskim celinama. Tako je nastala knjiga o biljkama, „Čarolija.“ To je ujedno bila i prva knjiga za decu, isključivo o biljkama, objavljena 2004. godine. Svaka pesma u njoj peva o jednoj biljci. Pesma je predodređena da bude obična pesma sa logičkom celinom. Predodređena je da bude i pitalica, zagonetka, enigma. Dete na kraju pesme treba da pogodi o kojoj biljci se radi. U fabuli je opisan, da tako kažem, deo ''biografije“ biljke ili cela „biografija“.  
U to doba, kad je napisana ''Čarolija'' napisana je i knjiga ''Čik pogodi''- pesme o životinjama, zoopitalice. U glavi mi se opet pojavio znak pitanja. ''Zašto knjigu „Čik pogodi“ ne napišeš malo kreativnije od „Čarolije“. Dobra je i 'Čarolija“, ali da li možeš smisliti nešto još bolje?'' I to pitanje se pojavljivalo sve dok nije pobedilo. Kao novinu u knjizi ''Čik pogodi'' pesme za decu zoopitalice, pojavljuje se igra slovima, odnosno strukturalni prikaz imena zagonetke u fabuli. U naslovu pesme ime zagonetke počinje bez prvog slova,  a završava se sa jednim slovom koje se nadovezuje na fabulu. Na kraju pesme, igra slovima ili strukturalni prikaz, počinje poslednjim slovom poslednje reči poslednjeg stiha u pesmi.Ta poslednja reč je ujedno i poslednja rima u pesmi. Time, kad se ime zagonetke pogodi, ulaziu samu građu nedovršene pesme a počinje prvim slovom imena zagonetke i tačkicama gde dete treba da pogodi ime životinje, odnosno zagonetke u pesmi. Ako postojeća slova iz naslova pesme prebaci na kraj pesme pored postojećeg slova opet dobija dva rešenja, odnosno jedno, pošto jedno već postoji. Ako sa kraja pesme prvo slovo, ispred tačkica, prebaci u naslov na mesto slova koje nedostaje opet dobija rešenje, po horizontali desno i po kosini naniže.

Ovaj način pisanja je vrlo primeren za umni i psihički razvoj dece. Pokreće volju i radoznalost za istraživanje, iznalaženje i otkrivanje. Ujedno je i zanimljiva igra za decu. Ona su sustvaraovci pesme jer im nije sve dorečeno, kazano, objašnjeno. „Život je onoliko interesantan koliko smo mi radoznali. Zato ove pesme, pesnikinje Rusije, za decu imaju višeznačnu vrednost“ – rekao je profesor, književnik Petar Gajanović.

Kako se sećate svog detinjstva? Da li ste tada mnogo čitali?

Mog detinjstva se sećam kao najlepšeg sna. Dragi zavičaj, lepi predeli, bistra reka, potoci, planine, ljudi, moji dragi meštani; svaka moja stopa utisnuta u vreli prah puta; opnokrilac žežekavac koji stalno peva pesmu vreline; pesma reke koja sa pesmom ptica čini orkestar u prekrasnoj zelenoj dvorani sliva. Sve su to čelični žigovi koji su zauvek utisnuti u crveni vreli vosak moga duha i duše.

Što se tiče čitanja u detinjstvu, i sada se čudim izjavi jednog pisca, u razgovoru sa decom: ''Koliko knjiga treba čovek da pročita da bi mogoa da piše? – pitao je jedan dečak. ''Čovek treba da pročita pedeset knjiga da bi mogao jednu da napiše'' – odgovorio je pisac. Slažem se sa piscem da čovek treba dosta da čita da bi dobro pisao, ali je ipak to stvar pojedinaca. Nekoga koga je Bog stvorio da bude pisac, njemu i nije potrebno da mnogo čita. Ako puno čita, naravno da će i on biti bolji pisac. Ali tačno je i to da će uvek biti boljii od onoga koji je mnogo knjiga pročitao a nije bogomdarni pisac. Da bi pisac dobro pisao, mora da ima talenat za pisanje i redovno da čita. Što se mene tiče, u detinjstvu nisam dovoljno čitala jer nisam imala uslova. Sećam se, na kraju četvrtog razreda, dobila sam šest knjiga. Mislim da sam ih sve pročitala. A u sećanju mi je ostala samo jedna - ''Robinson Kruso''. Pomalo sam se plašila divljaka Petka, pa mi je možda zato i ostalo u sećanju.

Poznati ste kao pesnik koji rado nastupa u školama. Koji su motivi za tu vrstu aktivnosti?

Škola je dobro mesto za susret pesnika sa decom. Deca su najbolja publika kojoj knjiga može da se predstavi. Oni su najiskreniji kritičari. Pričaju onako kako misle. Ne podilaze piscu. Iz njih viri čista, „nezakorovljena“ duša. Moje knjige nailaze na njihovu radost kao i na radost vaspitača i učutelja. Volim da gostujem u školama. Druženje sa decom mi predstavlja zadovoljstvo. Ona uvažavaju moj rad i mene kao pisca. Ja uvažavam njih I njihovu iskrenost i čistotu njihove duše.

Šta se u poeziji za decu promenilo posle Zmaja i Duška Radovića, gde vidite sebe u tokovima savremene knjižvnosti za decu?

Jovan Jovanović Zmaj je liričar srpskog romantizma. Prvi je pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Njegove pesme deca su sa radošću prihvatala, kao i njihovi roditelji, vaspitači i učitelji. Na njima su vaspitavane i uz njih sazrevale i odrastale generacije i generacije. Sa početkom signalizma čiji je začetnik bio Miroljub  Todorović, neke značajne vrednosti u Zmajevoj poeziji počinju da se zanemaruju, kao što su didaktika i tradicija. Smatram da didaktika ne može loše da utiče na dete. Samo može da mu pomogne da nauči nešto dobro što će mu koristiti kroz život. A što se tiče tradicije, „ko nema prošlost neće imati ni budćnost“.

Duško Radović  je sprski pisac, pesnik, aforističar, novinar, urednik emisija za decu na radiju, televiziji, časopisima za decu i TV serijama. Književnik je novijeg datuma,  mnogo godina posle Zmaja. U njegovim delima ima duha, igre i zabave, što ga uvršćuje u red modernih pisaca. Bio je jako popularan, zahvaljujući i njegovom radu u radiju i televiziji, kao i drugima koji su posle njega radili na tim mestima. Njihova dela su stalno promovisana na najbolji način. Nekim piscima novije generacije služio je kao uzor. Krenuli su njegovim stopama. Šezdesetih godina napravili su pomak u takozvani ''zlatni vek srpske literature za mlade''. Duško Radović, Dragan Lukić, Ljubivoje Ršumović, Mirjana Stefanović, Vladimir Andrić...

Ja kao pisac za decu poštujem didaktiku i tradiciju. Takođe, poštujem igru i zabavu, ali ne igru radi same igre, nego igru radi rada i kroz rad. Jer znamo da je rad stvorio čoveka, i rad ga održava. Samo znanjem i radom dete odrasta u dobrog, vrednog i poštenog čoveka. Ne pišem da bi podilazila deci, da ih opčinim, zasmejem, ili da se sa njima igram. To nisu činili ni mnogi naši pisci: Momčilo Tešić, Gvido Tartalja, Mira Alečković, Branko Ćopić, Laza Lazić, Nikola Drenovac...
Ako mi detetu sve napišemo, objasnimo pa još i ozvučimo, ono nema nikakvo interesovanje za nečim. Sedi sa knjigom ili ispred TV-a. Pored smeha koji mu priređuju junaci na filmu, najvažnija mu je hrana.  Jede, goji se i sve manje se kreće. Kod deteta treba podstaći interesovanje za razne aktivnosti, kako fizičke, tako i umne. Treba samo da smišlja igru i zabavu. Da uključi svoj um ka istraživanju. Podstaći mu radoznalost za iznalaženje, pronalaženje, otkrivanje i stvaranje. Moje tri originalne knjige ''Čarolija'', ''Stvarčugela i ostale stvari'' i najnovija ''Čik pogodi'' – pesme o životinjama, 2016. Kao i rukopis „Krilate pesme“ pesme za decu biljopitalice, koji je u štampi,  imaju taj cilj. Deca su sustvaraoci. Ona dorađuju ono što je pisac ostavio nedovršeno. Naročito u knjizi ''Čik pogodi''i u rukopisu „Krilate pesme“. One predstavljaju svojevrsnu novinu u književnosti za decu.

Sa pomakom u „zlatni vek srpske literature za decu“ Čika Jova Zmaj je  zvanično zanemaren. Sećam se kada sam počela da pišem, na jednom skupu književnika, ustao je jedan pisac i deklarativno kazao: ''Vi, koji pišete za decu, pišite kako znate, ali nikako ne kao čika Jova Zmaj!''. To me zaprepastilo. On kao prvi srpski pisac za decu i kao jedini poznati i priznati naš pisac za decu u svetu, zaslužuje da njegovo ime i delo bude slavljeno i negovano kao svetinja.
Ako je izbačena didaktika i tradicija iz književnosti za decu a neguje se igra i zabava, kada je napravljen pomak u ''zlatni vek srpske literature za mlade'', ne znam šta bi značila jedna novina u književnosti za decu koja maksimalno zaokuplja dečiju pažnju „A što se postiže verbalnim jezičkim sredstvima, pri čemu se pored otežane forme stvara jedna jasna slika koja sobom samom pleni na umetničkom planu i podučava na didaktičkom. To je svrsishodnost ove poezije a ujedno to je zadatak svakog pesnika za decu.

Neobičnost forme, koja može asocirati na različite stilske postupke u književnosti, zapravo je, ništa drugo, do novi poetski odgovor na savremene potrebe deteta, jer u jednoj knjizi dete čitalac dobija svojevrsnu sricaljku i uči se pisanju pojedinih reči, dobija svojevrsnu čitanku, ukoliko ne izostanu ilustracije biće to veoma lepo i interesantno napisana prva enciklopedija o životinjama'' –kazao je profesor dr Predrag Jašović u recenziji knjige ''Čik pogodi''.
Što se tiče mog viđenja sebe u tokovima savremene književnosti za decu, Gospod mi je dao moć da napišem nešto novo, što je zabavno, poučno i što ima višeznačnu vrednost za razvoj dečijeg uma. Na krilima ovih knjiga ja letim i družim se sa Suncem i zvezdama. Nadam se da ćenaći svoje adekvatno mesto u književnosti za decu.

U svojim romanima se takođe bavite detinjstvom i adolescencijom, nekim pomalo škakljivim temama vezanim za svet intime. Može li se preko literature pomoći mladima da se snađu u nečemu tako nedokučivom kao što je život?

U mojim romanimaima ima za svaki uzrast po nešto što može da koristi čoveku u životu. Sećam se jedne čitateljice mog romana simboličnog naslova ''Iznad sebe'' kad je u razgovoru sa svojom ćerkom kazala: ''Ja se ne nerviram zbog nečega što ne mogu da izmenim''. Tako je često govorila glavna junakinja Sofija svom mužu Lazaru.

Što se tiče tema vezanih za svet intime, naročito u pomenutom romanu, time sam ispunila želju mom suprugu koji je želeo da pišem o erotici. A taj porodični roman je  nametnuo da pišem i o toj temi, ali samo iz Svete tajne braka. Možda i iz drugog razloga: da bih pokazala kako može da se piše i o erotici na jedan lepši način. Ne volim pisanje jezikom uzetog iz uličnog žargona. Pisac je umetnik i na umetnički način treba o svakoj temi da  piše. Literatura, dakako, pomaže mladima u životu, ali treba da pronađu dobru, onu pravu, za njihov uzrast. Opet ponavljam da je dete budući čovek koji treba da se formira sa svim odlikama dobrog čoveka. Tu glavni zadatak imaju roditelji, vaspitači i učitelji, ali treba da budu istrajni u tome. Vrlo je važno da čovek još  u najranijoj maldosti postavi svoj životni cilj i da stalno grabi ka njemu. Makar i sa bolom preskako prepreke koje su naizgled nepremostive. Kad stigne do svog cilja onda će srećan, sa pesmom, sesti na kraj „da vadi trnje iz okrvavljenih tabana“.

U svom delu negujete jezik sovg zavičaja i duh života iz Vaše mladosti na jugu Srbije, koliko ste se, zapravo, na taj način odužili onima koji su pomogli da postanete ovo što ste danas?

Duh života iz moje mladosti je prisutan u mom delu. Volim svoj zavičaj. Rado se sećam svega sa čime sam se sretala: lepa priroda, zelenilo, prve mirisne ljubičice, pored  grma belog gloga u proleće, žubor bistre reke, pesma ptica, naročito za praznik Đurđevdan. Sećam se pita  koje su pravile moja baka i majka. Rado se sećam i svih ljudi koje sam poznavala. Volim ih kao svoju braću.

Što se tiče jezika mog zavičaja, nema ga u mom delu. Možda ukupno nekoliko reči. Znam da čitaoci ne vole delo na nekom dijaletku i zato ga ne koristim. Moje nove reči, takozvane kovanice, kojih ima podosta, mnogi poistovećuju sa jezikom mog zavičaja. O mom jeziku je pisao i gospodin prof. dr Voja Marjanović u svom eseju ''Zov detinjstva i života u pesmi i priči Rusije Marinković'' – „Dobar pesnik raznovrsne tematike i bogatog, pa čak i regionalnog jezika, Marinkovićeva se upisuje u red onih pisaca koji uvek teže napred: to nared je traganje za novim tematskim sadržajima, ali i formom pesme ili priče. Samo tako se postaje pesnik inovacije, istraživač i kreator.''

Kada je reč o oduženju onima koji su zaslužni što sam postala danas ono što jesam, jedan čitalac iz mog kraja rekao je: „Roman  “Sve što znam o Ani”  je kao Biblija za naš kraj.“

Kakve tajne krije Vaša književna radionica? Jeste li zadovoljni postignutim?

Volim da se moje književno delo razlikuje od svih. Trudim se da tako i bude. Ne volim da pišem po šablonima nastalim pre mnogo godina. Ne poštujem nikakve okvire. Želim bezgraničnu slobodu i prostranstva kojima će moje misli slobodno da idu do dna bezdna i do vrha bezvrha. Što se tiče zadovoljstva postignutim, mislim da nisu zadovoljni ni najveći pisci na svetu. Svakio koji bi po drugi put pisao svoje delo izmenio bi nešto. I ja kad bih pisala po drugi put to isto, izmenila bih po nešto. Da bi se nešto željeno postiglo, pored Božijeg dara, veoma ja važna mudrost i upornost. Samo mudar stiže do sreće. Ako je i uporan, sreća ga sretne. Zahvaljujući Gospodu mene je srela. Zadovoljna sam svojim postignutim rezultatom.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi rusija marinkovic poezija proza deca odasli umetnost knjizevnost srbija skola

Povezane teme

U toku je treći Međunarodni književni festival - INĐIJA PRO POET 2019... U toku je treći po redu, Međunarodni književni festival -INĐIJA PRO POET 2019. INĐIJA PRO POET 2019 u svome trećem izdanju ima već karakter velikog, ozbiljno...

Istinski trenuci bivanja - Sofija Veljković Nikolić (Lice kože)... "Posmatraj svetlost i razmatraj njenu lepotu. Trepni očima i gledaj je. Ono što vidiš, nije bilo na početku, a ono što je bilo - nije vi&sc...

POEZIJA KAO IGRA INTELEKTA I KONSTRUKCIJSKOG UMEĆA... (Milena Vukoje Stamenković, Svet u čaši, Albatros plus,  Beograd, 2016) Milena  Vukoje Stamenković je nezasluženo nedovoljno poznata u srpsk...

Epistole sa Heuteranije, zvezde koja se rađa u umetnosti... (Vladimir Kirda Bolhorves, Putovanje vetrom i vatrom, Novi Sad, 2012) Duh, teran  željom da stvara, rađa prostor. Iz razvoja tog etra rodio se vatar...(Re...

Naučite dete da razvija intuiciju... "Onaj osećaj u stomaku" se kod dece predškolskog uzrasta još uvek može negovati, a razvoj intuitivnog uma značajan je za samoostvarenje deteta. &...