Duško M. Petrović, lirik i satirik, rođen je 1948. godine u Bosni i Hercegovini. Školovao se u Drvaru i Beogradu. Liriku i satiru objavljivao je u svim značajnijim srpskim časopisima i listovima.

Na tri konaka odavde (1975),Šampanjac  u tetrapaku, (1996/ 1997), dva izdanja, Radost ljubavi (2006) Oda koja hoda, Brod plovi, miševi beže, Slikovnica za odrasle,  su neke od knjiga koje je ovaj pisac objavio od 1971. godine. Za svoje stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade među kojima su nagrada UNESKO za satiričnu poeziju 1971., Kočićeva nagrada, Pesnička povelja Sokolica 2014... nagrada Dimitrije Davidović i druge.

Vi ste pesnik za koga je karakteristična poezija koja je  sinteza duhovnosti  i ironije. Prilično neobičan spoj. Šta je uzorok ovih različitih aspekta u Vašem stvaranju?

- Ono što sam napisao, pa i ovo što ovih dana pišem može se sigurno i tako videti, jer zaista kažu da pored duhovnosti (kojoj danas i ovde svi stremimo, svako na svoj način i u svojoj meri), imam i ironije (koju, opet, i kad bih hteo – a neću – ne bih umeo da sakrijem), pa bi se na tom tragu možda mogao naći put do sinteze.

U recenziji za knjigu Predraga Lazarevića “Satira motivisana rodoljubljem ili o jedanaest knjiga Duška M. Petrovića“,  akademik Branko Milanović (profesor književnosti na Sarajevskom pre i na Banjalučkom univerzitetu posle rata), napisao je, pre petnaest godina ili neku više, da je to što pišem: “u spoju duhovitosti i duhovnosti“, a ja opet mislim da to malo duhovitosti što vele da imam uglavnom prokaplje iz mog ironijskog odnosa prema svemu što nam se nameće, što nam se plasira kao nešto što moramo; u mom zavičaju čim čuju da se nešto mora, malo ko se uzdrži da ne klikne: “E, ja neću“. Bilo kako bilo, činjenica da sam propevao kao lirik (evo, dogodine će biti pola veka) i da sam u turbulentnim decenijama kroz koje smo prošli smatrao svojom obavezom da nikom ništa ne oćutim, zbog čega su me uglavnom videli kao satirika, mada sam sve vreme i pisao i objavljivao lirsku poeziju, smatram prirodnim što mi sada i iz najlirskije pesme iskoči po neka žaoka.

Vaša nova pesnička knjiga ima neobičan naslov: Poetar, kovanica nastala od imena Petar i imenice poeta, onaj koji poetuje, stvara  poeziju. Ako se dotaknemo  značenja reči Petar, stena, kamen, čvrstina, može li se Vaša poetika u tom smislu smatrati nekom  vrstom odbrane, odanosti pravoslavlju?

- Pravoslavlje je napadnuto sa svih strana i svim mogućim sredstvima, na svim nivoima i na sve načine, te znam da jedna moja knjiga, pa ni sve što sam takvo pre napisao (npr. knjiga Veruješ li, verujem ti; 2013) ne može biti ni mala, nejaka odbrana, ali verujem da može nekom mom čitaocu pomoći saznanjem da nije jedini koji je zbog toga zabirnut ili zaplašen.

U podnaslovu zbirke stoji odrednica Žitije živih; iz istorije književnosti znamo da su se  žitija, (životopisi, biografije) obično  bavila mrtvima. Čemu ovaj obrt?

- I inače mislim da su srednjevekovna srpska i vizantijska žitija preživela sva (ne)vremena od tada do danas, dobacila su i do ovog nevremena, ali su se zaista, zaista promenila; na gore, naravno. Pogledajte knjige o vladarima i njihovim ženama i bližnjima pisana za njihova života u poslednja dva veka: veličanje, veličanje i divljenje i, kao obavezan deo, neuporedivost sa bilo kim pre tog Njega ili Nje?!  
Moja žitija živih su pokušaj da obične ljude s kojima se srećemo ili samo znamo da su vredni pomena i pevanja opevam savremenim jezikom, ali poštujući žitijevsko poređenje sa svetima ili tek sa događajima iz Svetog pisma i narodne priče ponete iz zavičaja.

Očigledno je da su Vam porodica i religija inspiracija. Nekada je religija bila stub oko kojeg se savija porodica. Danas malo šta još može da okupi porodicu. Kako vidite i jedno i drugo u budućnosti u svetlu duhovnog opstanka nacije?

- Razbijanje porodice je, verujem, projekat onih koji su ceo svet pritisli svojim interesima, pa u tom cilju i propagandom da se deca moraju rano osamostaliti, da svaki čovek mora da brine o sebi i ni o kom drugom, da je čovek “indidvidua“... Ne! Čovek je prvo deo svoje porodice, svoga roda i svoga naroda (rod<narod), a narod su: jezik, vera i kultura.
Svetosavlje, srpsko pravoslavlje, naš je najtvrđi bedem pred naletom globalizacije i nepočinstava koja to zlo donese gde mu se makar samo odškrinu vrata kuće ili kapija države; svako ko veruje, neguje i čuva svoje Svetosavlje, svoje krsno ime i veru pravoslavnu siguran je, jer to naše opstaje, traje i čuva nam i rod i narod, verujem jače i sigurnije nego ijedna vojska, a tek vlast ili Crkva u kojoj, kao i u svim ostalim delovima društva, ima i dobrih i manje dobrih.

Kao mlad pesnik dobili ste nagradu UNESKO-a  za satiričnu poeziju. Kako danas gledate na to?

- Gledam na to kao na prvi korak preko startne crte. Mislim da mi je to prvo priznanje pomoglo da sa više vere u sebe prođem kroz sve što me je kasnije kao u zasedi čekalo: ometanja i podmetanja u redakcijama kojim sam kao lirik i satirik prilazio, a potom i zabranjivanja časopisa koji sam tako mlad uređivao. Nagradama koje sam kasnije dobijao radovao sam se uglavnom kao znaku da je, eto, neko pročitao to što pišem.  

Svojim angažovanjem spajate kulturu Srbije u  kojoj živite i Republike Srpske iz koje potičete. Koji su to oblici saradnje i koliko se kulturom zaista mogu rešavati suštinski problemi  obeju država?

- Kao spoljni saradnik Predstavništva Republike Srpske u Srbiji trudim se da doprinesem, koliko umem i mogu, tako što u saradnji Srbije i Srpske, u sferi kulture i umetnosti učestvujem ponekim predlogom i, ako se prihvati, onda i u realizaciji, ali moram da kažem da je moja saradnja samo mali deo jednog velikog organizma u kojem su prvo oni što su zaposleni u Predstavništvu na čelu sa direktorom Mlađenom Cicovićem, od koga sve polazi i kod koga se sve završava, a potom su tu i istaknuti umetnici i uošte ljudi iz kulture s obe strane Drine, pa institucije kulture i umetnosti, udruženja i klubovi. Predstavništvo Srpske u Srbiji ostvaruje zaista bogatu i uspešnu saradnju u privredi, prosveti, nauci i, naravno, institucionalnu, te je saradnja u kulturi i umetnosti, koja se kao i sve drugo kreira i realizuje u Predstavništvu samo deo tog velikog i značajnog posla. U svim tim oblastima saradnja je, rekoh, značajna, ali se kroz saradnju u kulturi i umetnosti, koja je najvidljivija, najlakše grade čvrsti temelji za dugo trajanje, negovanje i očuvanje našeg zajedništva, srpske sabornosti. Mali je moj doprinos svemu tome, ali je velika moja radost što u tome učestvujem.

Bili ste i suorganizator obeležavanja stogodišnjice  smrti  Petra Kočića. U kojoj meri Vas on danas motiviše na satiričnu poeziju?

- Kad sam 2002. godine dobio Kočićevu nagradu  (do koje, inače najviše držim) svoju besedu sam, u Banskom dvoru, u Banjoj Luci, naslovio:  Petar Kočić, uzor književnom i političkom uverenju. U tome sam i sada, jer verujem da njegovo književno delo zrači snagom narodne svesti i misli, verujem da je njegov jezik jezik roda i duše naše, a njegova politička borba, kako u Saboru, tako ili možda i više u “Otadžbini“ i “Razvitku“ koje je uređivao: siguran i mio osnov za dobar i častan odnos prema rodu i narodu. Dakle, u tom smislu Kočić nadahnjuje i motiviše mnoge, pa i mene, a motivacije za satiričnu poeziju u ovih pola veka nalazio sam, a i sada ponekad, pre svega i iznad svega, u gluposti vlasti. Jedan latinoamerički pisac (Lios) kaže da što oštrije jedan autor piše protiv svoje zemlje to je jača ljubav koja ga za nju veže. Kad kaže zemlja i on misli na vlast te zemlje.

Poslednjih godina sajam knjiga u Bogradu je obogaćen je okupljanjem svih srpskih pesnika gde god da žive.  Šta je cilj ovakvog koncepta koji rezultira i Zbornikom priložene poezije?

- Cilj je, naravno, opet sabornost. Taj sajamski četvrtak je, za pet godina koliko mu se radujemo, prerastao u zaista lepu manifestaciju i dobre knjige ostaju iza toga. Ideju je dao pesnik Nikola Vukolić, urednik i direktor Zadužbine “Petar Kočić“ Banja Luka – Beograd.

Satira i njena moć (ili nemoć) u umetnosti danas?

- Satira je bomba s odgođenim dejstvom. Nema u svetu satire koja je srušila nekog diktatora ili uopšte iole ozbiljno uzdrmala vlast koja se deklariše kao demokratska a to najčešće nije. Moć ili, bolje, delotvornost satire u svakom društvu može biti, ako je i tu ima, tek u tom odgođenom destvu, tj. u trenutku kad izlazimo na glasanje. Satira kao deo književnosti i umetnosti uopšte najbolja je kad je blesak u romanu, u priči ili u pesmi, u drami, u tv emisiji i filmu. Ona svemu u umetnosti daje čvršći oslonac, a ako stvaralac uspe da je ostvari kroz duhovitost još nas i razgrali, osveži.

Životni moto?

- Nemam i nisam sebi tražio neki “životni moto“, ali kako sebe i ne vidim van onog
što ceo život radim, evo kazaću: Poezija je kad umeš lepo da kažeš - ako imaš šta.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi lirik satirik dusko m. petrovic umetnost

Povezane teme

Strast kao agens stvaralaštva... Mina Radović (1988) završila je Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, na odseku Konzervacija i restauracija slike, kod profesora Stanka Zečevića. ...

Dela Kler Simon i Maka Sajka na „Beldoksu“... Trinaesti festival dokumentarnog filma „Beldoks“ i ove godine prirediće dve značajne retrospektive autora čije je stvaralaštvo ostavilo dubok...

Ljubav je poetski izraz svega postojećeg... Jasna Sofija Kosanović, u ranom detinjstvu otkrila je moć pisane reči, naročito one koja po svojoj suštini jeste molitva puna ljubavi za sve duše ...

DESETA MEĐUNARODNA UMETNIČKA KOLONIJA KRČEDIN 2017.... Predsednik MATICE SRPSKE Dragan Stanić i slikar Milutin Dedić predvode više od 180 učesnika umetničke svetkovine u Krčedinu Ovogodišnje veliko ...

Rusija Marinković: U književnosti je zavladala monotonija... Rusija Marinković rođena je 6. juna 1938. godine u Zebincu, opština Vladičin Han, od oca Cvetka i majke Rusande Milosavljević. Osnovno obrazovanje stekla...