Za profesorku srpskog jezika i književnosti, Veru Cvetanović iz Babušnice, nema tabu teme. Ona neguje otvoren odnos sa svojim đacima u kojem nema mesta stidu i predrasudama.

Piše pesme za decu i odrasle, haiku, priče, drame, eseje, stručnu literaturu... ( prevođena je na bugarski, italijanski, francuski jezik). Dobitnik je stotinu nagrada i priznanja među kojima su Vukova povelja, Dositejeva nagrada, Svetosavska povelja, nagrade Branko Miljković, Vasa Pelagić i druge. U njenom stvaralačkom opusu je dvadeset tri knjige (poezija za decu i odrasle, proza, Gramatički priručnik „Ja znam gramatiku“ za učenike od prvog do četvrtog razreda, eseji...). Član je udruženja književnika Srbije.

Kako kao pesnik i profesor vidite ulogu knjige u formiranju ličnosti detetа?

Život svakog čoveka put je ka samom sebi, pokušaj puta, nagoveštaj staze... dragocen, neponovljiv pokušaj prirode dostojan svake pažnje. Vrlo je važno tom pokušaju pomoći onda kada mu je najpotrebnije – u detinjstvu, mladosti, nekima kasnije.

Imala sam sreće da radim posao koji volim. Ali profesija moja nije samo zadovoljstvo, već i analiza te mlade duše, njenog karaktera, zbivanja u vremenu. I nije problem u profesiji, već u tome koliko je ko hrabar da rizikuje da nešto uradi. Prihvatanje neke nove obaveze može biti test i iskustvo za neku novu ideju. Ja sam neko ko ne posmatra svet sa strane, već idem pravo kroz stvari, prihvatam izazove i trudim se da iz toga crpem mudrost. Ali u mom kontaktu sa učenicima nema i nikada nije bilo onog  prekornog i poučnog obraćanja sa premudrih visina odraslih, sveznajućih. Zato smo nerazdvojni: pesma, knjiga, razred i moji učenici. Prednost uvek dajemo knjizi kao oružju odakle se život iz reči uči.
Dobro odabrana knjiga ( pravilna usmerenost od malih nogu, još od slikovnica) ima zaista velikog udela u formiranju ličnosti deteta. A onda razgovori o pročitanom delu. Bez lažnog ustručavanja i nepotrebne obmane govorimo o svemu, bez snebivanja i stida. Nema tabu teme. Učeći tako da je istina jedini put koji vodi lepoti življenja i suštini života.
Pisati o deci i za decu znači shvatiti ih ozbiljno. Pesma mora da ima priču, ponekad humor za njihovo srce, neki obrt lep; da se unese malo pedagoškog obzira u stih...

Tu laži mesta nema, jer taj mladi čovek veruje iz ljubavi. Zato bi to bila najteža povreda i najkobnija greška.
Pisci, naravno, stvaraju po meri svoga pogleda na svet, ali deca osete ono što nije dobro i odbace to u startu.

Zmaj, Duško Radović i Ljubomir Ršumović su, na neki način, postavili okvir pevanja o deci. Šta  se izvan toga još može učiniti da bi poezija za decu nosila autorski pečat?

U suštini je tako, ali ne zaboravimo i ti velikani su imali svoje pesničke uzore, svoje početke bazirali na okvirima postavljenim od strane značajnih predhodnika koji su ostavljali pečate u različitim vremenskim periodima. Pevalo se kod nas od vajkada – pesnički smo mi narod.

Imajući u obzir da je poezija simbol života i vere u večnost, da ima univerzalni jezik koji se razume i kada se ne zna značenje reči, potvrđuje se mišljenje da su lepa reč, literarno ostvarenje, književno delo uopšte, bili uvek sunčev zrak koji oživi seme interesovanja i budi stvaralački duh sa novim vidicima i dimenzijama, čak i u ovakvim smutnim vremenima čineći da se zaustavi mašina neukusa koja pokušava da suzi dečji um.

Izazov svakoj mladosti je da proveri i dogradi, dokaže svoj, novi, originalni, samosvojni kvalitet. Materijal koji se upotrebljava u pisanju veoma je trošan zato što se značenje reči vremenom menja pod različitim uticajima. To mladima ide u prilog, ali treba da prođe dosta vremena da bi se stvorilo delo ravno stvaralaštvu predhodnika.
Stvaralaštvo je uvek bilo deo mladih, te njihov odnos prema literaturi samo je prividno pasivan. Čak i kada imamo u vidu galopirajuću tehnologizaciju, internet, mobilnu telefoniju.

Kako promovisati knjigu i kako trasirati svoj umetnički put naročito ako ne živite u velikom umetničkom središtu?

Nije lako. U kulturi stvaranja vrednosti, zadatak kulturne politike je da prepozna i učini tu vrednost pristupačnom. Težak posao i neshvaćen. U malim sredinama naročito ( sa ovih margina venu vidici). Zatvoreni književni krugovi. Ali upornost – ona postojana seljačka upornost mojih predaka i veliki rad.

Kada sam pošla ovim putem, činilo se sve je protiv njega. No, ja sam ga ipak izabrala. Kažu uništiti dar od Boga, greh je. I onda kao Feniks, uporno -  opasnost, prepreke, ali plemenite namere vode napred. Čin i razlog puta su veoma važni. Frojd je rekao: Jedine dve stvari koje daju čoveku alibi za život jesu ljubav i kreacija. Po mom mišljenju najpodesnije područje za susret njih dveju je poezija.
Život i rad sa decom, stvaranje sa njima i za njih, to je poezija, to je nešto što daje snagu i zbog čega vredi živeti i stvarati.

Želja za pisanjem ne jenjava, i ljubav. Od toga, kao i ostali pesnici, ne mogu da živim, ali živim za to.
Samo da ne nestane ove radosti i ovog zanosa.

Da li sve ono čime se bavite, a u šta spada i urednički i novinarski posao,  utiče na izbor tema i  motiva za Vaš umetnički rad?

Naravno. Širok je dijapazon i spektar motiva i tema. Danas je nečasno biti častan. Ispada da je u životu sve sama laž što nije natopljeno emocijom. Zato su moje preokupacije ljubav, pre svega, priroda, zavičaj, prazna sela, osameli ljudi prepušteni sami sebi, moja Srbija i njene muke nasušne, moji đaci kao stalna i nepresušna inspiracija... Sve su to teme i za urednički i novinarski posao kojim se dugo bavim.

Negujete različite žanrove, da li se, intimno, više osećate pesnikom,proznim piscem ili esejistom?

Iako sam sebe ostvarivala i kroz prozu i pisanjem eseja (publikovanih mahom po časopisima), ja sam pesnik. Naročito ako se uzme u obzir da sve što je stvoreno pisanom rečju, smatram poezijom.
Poezija je istinska istorija jednog naroda. Sve su pesme, kako reče Ljuba Simović, naše molitve.
Doživljavajući fenomen lepote kroz vreme srećom, ponekad čežnjom i patnjom, tražim sebe i sebe pronalazim u tradiciji dajući nove savremenije, modernije nijanse, tonove, akorde uobličene stihom težeći andraginskim vrednostima.
No i varnica ponekad može osvetliti put!

Šta je za Vas najveći književni izazov koj želite da ostvarite?

Želim stihom da ukažem da je prosvetljenje i um viša stepenica i tron jednog društva; da je spas u vladanju uma i razuma; u odgovornosti; požrtvovanosti. Da se sa te intelektualne visine bolje vidi i uočava kada su zamenjene teze i vrednosti, kada na površinu isplivavaju sve negativnosti jednoga društva šireći se kao korov u vidu iščašenja i anarhije, preteći da satre sve što je pozitivno.

Zaveru umišljenih genija i nekrsta može pobediti samo istinoljublje i častoljublje, dobrota i lepa reč – duh kome je gospodar volja, nada i vera u bolje sutra na sveukupnu dobrobit dece naše!

Ništa nije naklonjeno knjizi, a knjige svakodnevno niču, na šta to, po Vašem mišljenju, ukazuje?

Znači da ljudi osećaju potrebu da podele svoje brige, radosti, svoju suštinu sa drugima. Oslobađaju odblesak viših sila iz kosmosa po meri svog kapaciteta. Da ostave neki trag u vremenu. Ne vidim ja tu ništa lošeg.
Nisam od onih koji su skloni procenjivanju koliko se piše, da li je knjiga mnogo, malo, dovoljno. Prosto nemam vremena, a ni želje. Ne smeta mi da ljudi rade, pokušavju. Podstičem stvaralaštvo ( petnaest godina Male pesničke škole pri mojoj školi – četiri iznedrena zbornika, sedam samostalnih zbirki...) Pisane lepe reči nikad dosta.
Uostalom, tako je bilo kroz vreme, čak i u našem usmenom stvaralaštvu. Ono što je vredelo, našlo je načina da opstane.
Da li treba zaćutati?

Vaš najznačajniji dogadjaj u životu koji ste podarili literaturi?

Knjige čeznu za čitaocima onoliko koliko čitaoci za knjigama.U tom prepoznavanju se traga. Mislim da sam u mnogome doprinela da generacije i generacije mojih dragih đaka i mojih vernih čitalaca otkriju knjige u jeziku i obratno, jeziik u knjigama, gradeći kult knjige i čitalačku strast čijim se posredstvom otvara čitav svet, sa svojim tajnama, čarima, lepotama zbog kojih vredi živeti.
Knjiga ide u susret onima koji jezički domašuju do nje!

Koliko dugo nosite određenu ideju pre nego što dobije finalni oblik u vidu knjige?

Stvaralaštvo je zaista velika radost. To je svojevrsna duhovna avantura. Nekada je trenutak, nekada potraje. Nekada biser duše, nekada bezoblični dragi kamen kome dubina pesnikovog bića smišlja najlepši oblik. Pa bude to proces koji traži vreme.

Literatura kao izbor ili sudbina?

Kad pesnik (pisac) uđe u svet odgovarajućeg jezika, izlaza mu nema sve dok se ne rodi knjiga kao neminovnost. To bih ja nazvala sudbinskim.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi vera cvetanovic poezija umetnost deca knjige obrazovanje

Povezane teme

Violeta Pačevski: Pustiti volju - neka uđe... Violeta Pačevski piše poeziju i prozu koju je do sada objavljivala je u raznim listovima i časopisima. Zastupnjena je u pesničkim zbornicima, almanasima ...

Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"... Čovek je po prirodi tajanstveno, ali i radoznalo biće. Ukoliko se bavi svojim nepoznanicama, biva nagrađen novim uvidma i spoznajom mogućnosti za koje nije znao...

Poezija: SAMO ZAPISANE MISLI, NIŠTA VIŠE - Miloš Denda... Slušam Vagnera, po preporuci. Trudim se da razumem.Čitam i roman Crnjanskog, ne znam zašto, ali naslov povezujem s očima jedne žene.Kap špa...

Prestati biti žrtva sopstvene dobrote je mera mudrosti... Spisateljica Sofija Veljković iz Požarevca, svoju dugo sticanu mudrost, u zrelom dobu objedinila je u knigu neobičnog naziva “Lice kože”. Ova duhovn...

Toda Matić Medić, pesnikinja koja spaja meridijane... Život nas često odnese daleko od svih, a na tim beskarajnim rastojanjima, nužno je slediti sebe, ne izgubiti se i ne otudjiti od onoga što  čini&nbs...