Spisateljica Sofija Veljković iz Požarevca, svoju dugo sticanu mudrost, u zrelom dobu objedinila je u knigu neobičnog naziva “Lice kože”. Ova duhovna riznica vrlo sugestivno upućuje na stvaranje vrline i pravednog odnosa prema svemu bivstvujućem.

Sofija je u jednom periodu bila  prosvetni radnik a najveći deo radnog veka provela je kao prevodilac i inokorespondent. Završila je Filološki fakultet u Beogradu.

Vaša zbirka pesama  Lice kože, pokazuje da se mladalački snovi, ponekad, ostvare tek u zrelom dobu. Da li je odsustvo hrabrosti taj san odlagalo tako dugo ili postoje i neki drugi činioci koji su presudno uticali na to?

Objavljivanje zbirke pesama došlo je spontano. Pre pet godina, učlanila sam se u Udruženje književnika Braničevo u Požarevcu gde smo se, najpre, bavili izdavanjem Zbornika. Potom je obnovljena izdavačka delatnost štampanjem  tri zbirke pesama članova koji do sada nisu objavili knjigu. Moja zbirka je bila jedna od te tri na moje veliko iznenadjenje  i zadovoljstvo.  

    
Mladalački snovi  nisu mi bili da postanem pisac, želela sam se bavim baletom. Kako sam odrastala u maloj sredini, uzela sam od nje ono što mi je pružala – muzičko obrazovanje niže muzičke škole,  baletska škola, ali najveći uticaj i utisak na mene je ostavljala REČ. Pisanje, moje drugo JA, ispunjavalo je trenutke kada je trebalo da budem „dete iz sve snage“. Najviše sam bila upućena na porodicu i opterećena strahom da nekoga od njih ne  izgubim.
Bivala sam često slušalac u kući (otac i majka su nam čitali  poeziju, recitovali) i  medj' rodbinom, a onda sam to prenosila  u svoje sastave i „zapisnike“, najčešće u stihu. Bio je to vid  porodične komunikacije  – majka je ostavljala poruke u stihu a  ja sam svaku situaciju pretakala u rimovanu pesmu.  
 
Kada sam osnovala porodicu, prošla sam kroz vrata odgovornosti i „zatvorila“ pomisao na objavljivanje knjige koja se tu i tamo pojavljivala  kao senka.  No, nisam skrivala svoje opštenje sa samom sobom; čitala sam na različitim skupovima, a prijatelji  su me  često podsećali da je krajnje vreme da objavim zbirku pesama. Moji stihovi odjek su istine, moje ili pak viđene međ najbližim prijateljima. Smatrala sam da „lični ventil“ treba da ostane  samo  dokument koji će izaći na površinu kada deca budu  zrela da život razumeju i izvan mladosti.
Dakle, hrabrost mi nije nedostajala već je to moja odluka.

Naslov Vaše zbirke vrlo je neobičan - Lice kože -  i nužno asocira na proživljeno. Koliko je realnost imala udela u kreiranju poezije koja je izraz duhovnog?

Da, realnost i jeste jedini osnov kreiranja poezije, kao što  već rekoh – proživljenog lično ili vrlo bliskih prijatelja. Struka  kaže: “ Koža pamti“!  Verovatno je tako i naziv zbirke nastao;  sinuo je odjednom, kao meteor. Knjiga je sklopljena od pesama  napisanih u različitim periodima. Mnoge imaju datum nastanka  ili trenutka kada su izvučene iz „istorije“. Pesme novijeg  datuma prepoznatljive su po tematici, tako da im datum nije  potreban. Duhovnost kao nit većine mojih pesama je odraz moje duše. Niko me tome nije učio jer takva su vremena bila. Imam utisak da sam je dobila rođenjem, protiče mojim  venama i obuhvata moje biće od kada sam spoznala stvarnost  svog postojanja.

U pesmi istog naslova dotičete se jedne  svakodnevne situacije: interneti i vreme koje otiče nepovratno, ali pominjete i komunikaciju sa pesnicima. Kako vidite tu interakciju sa ljudima sličnih interesovanja?

Vrlo motivaciono, naročito kada se čovek, roditelj, osami.     Jednostavnost saopštavanja predstavlja veliku relaksaciju za  sve koji se ne bave internetom površno. Bila sam ushićena mogućnošću da pročitam objavljenu pesmu nekih nepoznatih ljudi, da otkrijem bogatsvto sakriveno pod  teretom života, potrebe za duhovnošću koja je izmaglila kroz  ključaonice zatvorenih porodičnih ili (malo)građanskih sredina. Tek otkrovenje osvedočenih, velikih pisaca, razumevanje i komunikacija na liniji stvaralaštva, duhovni mir i ispunjenje pozitivnom energijom – ta razmena je dragulj darovan.

Snovi i java su jedna od tema Vaše zbrirke pesama, kako čovek koji misli i oseća može da pomiri te krajnosti?

Možda ne može da pomiri - retko je san nadahnuće. „San je potisnuta dnevna želja“ često proživljena snom kao morom.  Borimo se i najčešće jaukom  budimo. Ko se iz sna budi  nasmejan!  Kada sam u sedamnaestoj godini izgubila majku a  u tridesetosmoj i brata, prizivala sam ih svojim mislima i  molitvama   da mi dođu u san jer sam se  tada budila  osnažena, radosna kao  da su tu. Puno  sam tugovala,  danom i osamom, a kažu da ne treba mnogo tugovati za  pokojnicima jer im tako remetimo večni  mir.

Ljubav i mudrost, takođe, opevate u svojim nadahnutim pesmama?  Kako možete definisati ova dva pojma i njihove relacije u pesmi i izvan nje?

Ljubav može osetiti svako ali mudrost se nadograđuje, oblikuje, živi... Sami se opredeljujemo hoćemo li voleti uvek i  zauvek, šta i koga ćemo voleti i koliko ćemo biti mudri da potisnemo zlo u sebi: “Zaštita sebe od SEBE, Pobeda ljudska     VELIKA“ – završni stihovi pesme OSAMA  iz zbirke o kojoj  govorimo.“Ko tebe kamenom, ti njega hlebom“... poštovati i  činiti baš tako, ali ne u nedogled. Čovek mora prepoznati  granicu gde je ljubav maska koristljublja.  Prestati biti žrtva    sopstvene dobrote, to je, rekla bih, mera mudrosti.

Uloga društvenih mreža  u afirmaciji poezije?

Da, uloga društvenih mreža u afirmaciji poezije je velika. Izbor činimo sami, usmeravamo prema svom ukusu, afinitetu, obrazovanju, čemu i kome ćemo pokloniti svoju pažnju i vreme. Afirmacija nije samo objaviti već biti viđen, prepoznat, zapažen. U suštini, „sve“ je poezija. Konzumenti su različiti. Činjenica je  da se zbijamo u redove ali i izlazimo iz njih. Iz „svepoezije“ kvalitet nadje svoj put, privuče i zablista. Treba istrajati, baš kao  u svemu.

U Vašoj biografiji stoji da Vas je porodica ohrabrila da objavite knjigu. Koliko se čovek, zapravo, stvaruje kroz bližnje?

Ukoliko se život odvija u okviru porodice kao veće  zajednice, duhovne prevashodno, svaki njen član može se ostvariti u onome čemu stremi. Ljubav i mudrost su osnov za postizanje  životnih snova ili postavljenih ciljeva. Ka tome treba  ići, težiti, a uz Božiji dar zdravlja i ljubavi , sve je ostvarivo.

Šta biste poručili ljudima koji se iz bilo kojih razloga odriču svojih snova?

Nikada razlog ne sme biti „bilo koji“. Snovi, na javi, su ipak motiv a najveći motiv  je ljubav čoveka koja se nijansira i u biti kreće u talasima. Moja najveća ljubav su moja deca. No, deca to retko shvate dok sami ne postanu roditelji. Zato, pratite svoje snove, ali ne dozvolite da vam oni budu vladari već vi gospodarite njima.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi sofija veljkovic poezija knjizevnost duhovnost

Povezane teme

Maria Victoria: Moje mogućnosti su, gotovo, neograničene... Teško je dati kratak odgovor na pitanje ko je Maria Victoria Živanović jer pripada onoj kategoriji izuzetnih ljudi koji se ne daju staviti u okvire. N...

Tumačenje molitve Oče naš... "Put ka Bogu je molitva. Odmeravanje pređenog puta jesu različita molitvena stanja, u koja postepeno ulazi onaj koji se moli pravilno i postojano."   &...

Stopama Laze Lazarevića – spoj realizma i savremenog pisanja... Snežana Pisarić Milić objavila je dela - "Varljiva igra svetlosti" , "Nebeski ples", „Pisma iz Sombora” i “Saga o Lazarevićevom Vučku” i...

Poezija gleda direktno u oči... Među novinarima je znatan broj književnih stvaralaca, naročito pesnika. Jedan od njih je i pesnikinja i prozni pisac Branka Selaković Milošević, književn...

REBRO VIŠE - Slika žene u poeziji i prozi Milice Jefitimijević Lilić... Jer ko je DrugiKo si i sam, znaš li? Tri su važna poetska ishodišta poezije Milice Jeftimijević Lilić: hrišćanstvo, refleksija, usmerena...