Miloje Popović Kavaja
Koreja i Balkan
Bio je oktobar 1989. godine. Učesnici jednonedeljnog seminara o istoriji i razvoju Južne Koreje, nas tridesetak iz isto tolikog broja zemalja, popunjavali smo upitnik domaćina - Vlade Južne Koreje.
Jedno od pitanja glasilo je: " Šta bi Vas najviše radovalo u daljem razvoju Južne Koreje ?". Najveći broj nas - to smo saznali kasnije - odgovorio je: " Kada bi Južna i Severna Koreja potpisale trajni mir i time trasirali nesmetan put u budućnost narodu u obe zemlje".
Bilo je to u vreme kada je u Severnoj Koreji još na vlasti bio Kim Il Sung, tvorac te države, i kada su na liniji primirja - u Panmundžonu, selu na granici dve države - bili česti granični incidenti i uvek moglo da dođe do reprize krvavog korejskog rata iz pedesetih godina.
Sada je u Severnoj Koreji na vlasti unuk "oca" ove države, mlađani Kim Džon Un, koji se školovao na Zapadu, ali je poslednjih godina zadavao muke južnoj braći, Americi i Japanu, ali i saveznicima Kini i Rusiji, svojim testiranjem raketnih projektila, koji su mogli da ponesu i nuklearno oružje i dosegnu - kako je tvrdio - i Sjedinjene Američke Države. Sve to uz ratoborne izjave i veliku političku pompu i ceremonijal. Istovremeno, kontroverzni američki predsednik Tramp, svojim tvitovima i izjavama, obaveštavao je svet da je na njegovom stolu nekoliko opcija, kojima bi smiro ratobornog lidera azijske zemlje.
Sada vidimo da je severokorejski lider promenio kurs za 180 stepeni, prvi put je predsednik iz Pjogjanga prekoračio granicu na 38. paraleli, stisnuo ruku južnom kolegi - bratu po krvi i jeziku, i dogovorio se da i formalno okončaju rat od pre pedeset godina i izvrše denuklearizaciju poluostrva. To je pozdravio ceo svet, uz dozu uzdržanosti da li će se i kako sve to sprovesti u delo: i ranije je bilo sličnih dogovora, koji se nisu ispoštovali i sproveli u delo. Tako smo mi , učesnici seminara u Seulu daleke 1989., dočekali - bar mi koji smo još živi - da se naše želje, a verujem i želje svih pametnih Korejaca sa obe strasne, počnu ispunjavati.
Ovo pišem iz tazloga što je i Balkan poluostrvo, iako dosta veće i sa više država, koje su kao rogovi u vreći i uvek u nekim problemima. Neke, kao Bugarska, Rumunija i Grčka, potražile su spas u Evropskoj Uniji, što im je u mnogočemu pomoglo, ali i nije oslobodilo od nekih nevolja koje su se duboko zasekle u tla tih država.
Da li će i balkanske zemlje slediti put Severne i Južne Koreje prema trajnijem pomirenju ili će čekati i one narednih pola veka ili nekolikko decenija da se iskreno pomire, reše svoje međusobne probleme, izvine jedne drugima za zla - ako su naneta - i da uđu u evropsku porodicu koja se zove EU?
Kako stvari sada stoje, neka vrsta balkanske reprize predstave na Korejskom poulostrvu teško da je na vidiku. Odnose među državama opterećuju mnogi nerešeni problemi, podsećanja na krvave ratove, uz nastojanja velikih sila da ih privuku na svoju stranu.
Srbija je opterećena problemom Kosova, ali istovremeno odnosima sa Hrvatskom. Moglo bi se reći da su te dve države izvesne kopije dve Koreje, jer su one bitan stožer mira u ovom regionu i zemlje sa najdužom tradicijom i snagom od republika bivše Jugoslavije koja se nepotrebno i raspala u krvavim ratovima, a bila je neka preteča - po ustrojstvu i odnosima - sadašnjoj Evropskoj Uniji.
Ako je jedan tako rigidan režim, kakav je severnokorejski, našao snage da okrene novu stranicu i da "druga nastane sudija ", onda bi bila sramota da na ovom Balkanu, na obali Mediterana i u značajonom delu Evrope , ne nađu snage i naprave korejsku reprizu.
Francuzi i Nemci, koji su krvavo ratovali u oba svetska rata, našli su zajedničke jezik odmah nakon završetka tih krvoprolića i sukoba, izgladile svoje odnose, priznale svoje greške i pružile jedna drugoj ruku. Odatle je nastala i sadašnja Evropska Unija.
Ne znači da su se Nemci i Francuzi naprasno zavoleli i da se i danas vole, ali im realnosti života i potreba da žive u miru i prosperitetu nalažu da se tako ponašaju. Ne vole se ni Flamanci i Valonci u Belgiji, pa je tamo sedište Evropske Unije. Ne vole se ni kantoni u Švajcartskoj, Katalonci , Baski i Španci na Pirinejskom pouostvru, pa istrajavaju. Ne vole se ni Srbi i Albanci, ni Srbi i Hrvati, ali mogu da se poštuju i shvate da bez mira i osolobađanja od naslaga prošlosti, kroz međusobni kompromis, jedino mogu naći svoj mir i prosperitet.
Specijalno za Politiku i Balkan In - Miloje Popović Kavaja, književnik i publicista
koreja Povezane teme
Najnovije od
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima
