Željko Sarić
Da li se ljudska životna filosofija svela na reči: U se, na se i poda se?
Jezik je konglomerat čudnih sadržaja koji su se stapali i mešali kroz eone...
U njemu je zapisano sve ono što je kolektivno nesvesno, na ovaj ili onaj način, baštinilo iz čistog Uma, jer još jedino deca u prenatalnom periodu kao i u prvim mesecima života baštine taj zlatni period ljudske istorije. U tome se i krije suštinska razlika između reči RAZUM i UM. Onog trena kada je čovek okusio plodove sa drveta saznanja, izgubio je astralnu vezu sa svojom duhovnom vertikalom koja ga je povezivala sa izvorom kosmičke mudrosti i Božanske milosti i kao posledica toga, izbačen je iz rajskog okrilja, a ovim činom završeno je zlatno doba ljudske istorije. I Čovek, budući osakaćen, jer više kao RAZUMNO biće nije mogao da uspostavi vezu sa izvorom svesaznanja Svete mudrosti Tvorca, on već milenijumima tumara po bespućima istorije...
Moram da priznam da biljke i životinje nisu lišene ovih Božjih darova jer su sačuvale sve ono što im je postanjem Tvorac darivao i ostale su uronjene u UM. Otuda vračevi i šamani koriste u obredne svrhe određene entitete iz animalnog sveta kako bi uspostavili astralni kontakt sa savršenom mudrošću i iz nje crpili taj nektar besmrtnosti. Nažalost, čovek kao razumno biće, je pali čovek u odnosu na čoveka iz arhajskog perioda koji je bio uronjen u UM i crpio sve one nebeske sokove direktno iz astrala. I gde su tu sada ljudska osećanja: ljubav, radost, patnja, na vremenskom klatnu od arhajskih vremena do danas i kako se to odslikava u jeziku?
Jezik je verna slika, otisak ljudske duše i svega onoga sto je kao slikovna i zvučna kabala došlo iz tih pradavnih vremena do nas. A da li smo mi dostojni baštinici tih darova... Ne, nismo, jer smo kao ljudi pali mnogo niže od pećinskog čoveka, koji se molio duhu biljaka i životinja, gromovima i munjama i koji je znao Svetu Tajnu ljubavi, smrti i života... Znao je ono što savremeni čovek ne zna: Da smrti nema...
Znao je da skrije tajnu u jeziku, znao je da jezička zvukovna kabala isceljuje, ako se ponavlja u određenim razmacima, znao je da pojanjem prenosi tradiciju jer je kosmička mudrost ostala zapisana u mentalnoj matrici koja se kroz vibraciju prenosi i aurički opstojava kao Duša Sveta. Na tim temeljima postojimo, iako, budući nesvesni uporno gazimo Božje darove, pa i sama planeta kao prirodni kosmički brod kojim putujemo niz reku vremena dovedena je u pitanje... Civilizacija je na ivici ponora i prvi put je u stanju da uništi sebe samu. Kao da je proizvod svih ljudskih napora kroz eone, samouništenje...
Čovek je u svojoj narcisoidnosti izgubio skromnost, izgubio osećaj za meru i kao da se sva ljudska životna filosofija svela na reči: U se, na se i poda se...
Željko Sarić
zeljko saric 
