Brano Nešković, pesnik, romanopisac, suprug roditelj, Semberijac, Teksašanin... Iako je već tri decenije izvan svog zavičaja vaskrsva ga u napisanom, kao i veru u nužnu ravnotežu u svetu koja će svet menjati i vraćati ono što je nasilnim postupcima uništavano.

Nepopraviljivi je optimista i u ljubavi vidi onu snagu koja pobeđuje sve okolnosti. A piše iz ljubavi i zbog ljubavi!

Vaš roman “Indijanci nebom lete“, zapravo je vrlo srpska knjiga, otkud ideja za takav naslov koji može da prevari na prvi pogled?

To ste dobro primetili. Naziv romana proističe, iz mog dubokog pijeteta prema Indijancima, koji su zbrisani sa američke mape jer se nisu uklapali u tadašnje belačke planove.  Oni nisu živeli po pisanim zakonima nego po prirodnim principima koji su prenošeni s kolena na koleno, a Srbi su jedan od retkih naroda u svetu koji još uvek žive po svojim principima koji proističu još iz paganskog vremena iako većina nije toga ni svesna. Lično verujem da su ti Srbi starosedeoci Balkana i da su oni na neki način evropski Indijanci.

Ta sličnost naroda srpskog i indijanskog je frapantna... Mi smo narod sela, volimo prostor, široke vidike, izvorsku vodu i čist vazduh iako deci rođenoj u Beogradu možda to drugačije izgleda. Verujem da ste čuli bar jednom da neko od starijih kaž: "Тo se ne sme raditi - ne valja se!".
Ako ih pitate da vam to objasne, odgovor će uvek glasiti "Нe valja se" ili će reći, „Тo Bog sami zna“. To nam je ta filozofija  življenja i nema veze sa religijom i predstavlja taj princip života koјi je zapadna civilizacija uništila. Zapad ima pisana pravila ili zakone i od njih se ne odstupa čak i kada je očigledno da je nešto pogrešno. Indijanci su gubitnici na zemlji isto kao Srbi, ali nebeski dobitnici čije zvezde i dalje sijaju. Benefite nebeske niko nam ne može uzeti ali nas je zato teško i razumeti. I danas Indijanci po rezervatima ponosno slave svoje poraze kao pobede, a po tome im se možemo ravnati. To je ta simbolika po kojoj sam dao malo provokativan naziv mom romanu. Na kraju, moja pisanija počinju jednom mojom izrekom: "U Teksasu ništa novo, Srbe muče brige klete... kauboja više nema, Indijanci nebom lete"...        

Živite u Teksasu a duhom ste među Srbima, kad vas obuzme nostalgija, šta prvo učinite, da li posežete za pisanjm o zavičaju?

Kad se kaže reč nostalgija, to za mene nije samo stanje duše, nego je jedna vrsta duševne bolesti koja hvata svakog ljudskog stvora udaljenog od matice bitisanja. To je onaj osećaj beznađa kada nešto ili nekoga volite  a plašite se da ga ne izgubite. Gledajući Amerikance vidim da su oni apsolutno operisani od tih osećanja, a evo i zašto.
Da bi to imao, morao si prethodno imati kuću, njivu, potok i avliju na kojoj su živela mnoga kolena tvojih predaka. Ljudsko biće mora znati grobove svojih prethodnika, njihove staze, bogaze i puno toga  još... Dobrih trideset godina sam van svega toga kao preneseno drvo koje se bori da se omladi na tuđoj zemlji i još uvek vegetiram. Umreti ne želim, a živeti je teško. Ta nostalgija koju engleski jezik poznaje kao (homesick) i ja bih to preveo kao bolest za kućom, iz mene niti jednog trenutka nije izčezla. Naprotiv, bilo je trenutaka da se pritaji a onda bukne kao vatra pa me ščepa za dušu i tako me vuklja od mila do nedraga.

Sve moje uspomene su zaključane u meni, bivše ljubavi, drugari... čak i loše stvari, sa ove vremenske distance, izgledaju nekako romantično... To je ono što kao kamen pritišće mozak i tera me da to pretočim u reč, odnosno da stavim na papir i otrgnem zaboravu. Po završetku tekstova osećam neizmerno zadovoljstvo, ali u isto vreme  fizička me teskoba enormno pritišće...
Pisati o nečemu tamo, a biti ovde  na američkom kontinetu, iziskuje velika odricanja ali ta pusta ljubav za rodnim krajem iznova me inspiriše... I nema veće satisfakcije nego kada mi se jave  čitaoci kažu: “ Hvala ti što si mi vratio deo mladosti...“         

Reklo bi se da ste roman napisali da biste rasvetlili srpski usud da stalno nekud mora da se beži.

Želeo bih da niste u pravu, ali ta naša zla kob kao da nam je otrovala krv i stoga Vam dajem za pravo da je to baš tako. Kad pogledam unazad, generacije mojih predaka su završavale na nekom drugom mestu življenja iako niko nije bio rad da putuje, da odlazi. Neki su se vraćali, a neki nisu. Priča kroz koju putuju moji junaci je autentična, naravno produbljena mojim pretpostavkama i zbog toga ovaj roman ima puno istorijskih primesa mada sam se trudio da izbacim sve ono što istoriju čini naukom a to su datumski fakti i da knjiga, pre svega, bude jedno umetničko delo. Nadam se da sam u tome uspeo...   

                                       
U romanu opisujete život nekoliko generacija sa dubljim tumačenjem istorijskih zbivanja. Koliko Vam je trebalo vremena di biste napisali delo koje pretenduje na istorijsko tumačenje stvarnosti, koliko proučavanja literature, istorijskih izvora?

Pre nego što sam se usudio da pišem ovakav roman, koji sam stavio u jedan vremenski kontest od nekih 150 godina, bio sam svestan težine koju iziskuje pisanje ovakvog tipa književnog dela. Poznavanje svetske književnosti mi je pomoglo u traženju tog čarobnog puta na koji sam hteo postaviti moju knjigu. U mladosti sam pročitao  „Mulen ruž“ koji govori o životu  Anrija  de Tuluz Lotreka, francuskog slikara i taj način pisanja i pripovedanja neobično mi se svideo. Isto tako me je oduševio „Tihi Don” tako da mi je on bio vodilja pripovedanja. Taj govor u njemu je arhaičan, govor širokih prostora, odnosno svakodnevnice i onda sam počeo skupljati istorijsku građu kao što su događaji koji su se desili na mestu gde su moji junaci bitisali.

Poznavanje istorije  mi je olakšalo, ali u isto vreme usporilo težnju da započnem pisanje knjige koja je na kraju zaista obimna ispala. Prvobitno sam planirao da priču mogu završiti na nekih 300 a na kraju je bilo impozantnih 500 stranica...
Dugo sam čekao tu famoznu inspiraciju da se pojavi pa da krenem sa pisanjem. Bez obzira na to što sam imao  zamisao o čemu trebam pisati, roman se otrgne od pisca i ponekad krene svojim tokom, a mislim da je u tome draž samog pripovedanja. Sve dok sam ga pisao, bio sam, što bi se reklo, uživo u njemu a to strašno iscrpljuje emocije. Naravno, dolazilo je do iščezavanja ideja gde sam se znao pritajiti i  čekati danima bez i jedne napisane reči. Srećom,  ideje su ponovo navirale i ja sam sa punim žarom nastavljao sa pisanjem. Ako me bukvalno pitate od ideje do izlaska iz štampe, proteklo je neke tri godine u šta je uračunato i lektorisanje i sve ostalo što je potrebno da bi knjiga ugledala svetlo dana. Ovim putem bih se zahvalio izdavačkom preduzeću "Čigoja štampa" Beograd, na korektnoj saradnji.

Sopstveni život je najbolja građa za umetničko delo, iaoko ono nije dnevnik u kojem se čovek, naprosto, ispoveda. Da li je bilo teško naći balans između ličnog I opšteljudskog kojem svaki autor teži?

Trudio sam se da napravim balas između onog što je autobiografsko i mene kao pisca koji nastoji da u svemu tome ostane kao neko neutralan i koji piše priču  kao da sam je od nekoga čuo. U jednom delu pisanja, osetio sam  ježenje kože jer događaj koji sam opisivao, meni se, zaista, dogodio. Likovi su postojali, oni nisu izmišljeni. Za neke sam bio krvno  vezan a sa drugima emotovino. Na neki način, da li kroz priče koje sam slušao od drugih ili osoba koje sam ja poznavao, zajedničko im je bila ta obična ljudskost i svi su verovali u ljubav.
Najveći kompliment sam dobio od svoje supruge koja me je pitala da joj objasnim šta je u romanu, zaista, istina. Prijatelji su mi isto tako znatiželjni.

Ustereoptipu da je došao kraj istorije, kraj velikih diskursa, krije se zamka da se u savremenom svetu umetnosti ne može dati pravi značaj koji ima. Vi izborom istorijskih zbivanja to negirate. Ukratko, koliko poznavanje istorijskih događaja pomaže u razumevanju  sadašnjeg poretka i nužnosti da se u njemu istraje?

Taj stereotip kraja istorije više dolazi iz religioznih centara moći koji gube vernike nego što stvarno jeste. Za njih je  umetnost graditeljstvo i možda slikarstvo, a sve ostalo je manje važno. Umetnost ne menja svet, ali ga čini estetski lepšim, nežnijim. Bez umetnosti ljudski rod može živeti, ali ne može napredovati. Uvek kada je došlo do napretka u umetnosti, budio se i tehnološki napredak. Poznavanje istorije, svakako, čitaocima može biti od pomoći ali mislim da to nije presudno.
Ponekad i ometa čitaoca u tome jer se više istražuje da li se potkrala kakva greška nego da se primeti lepota izraza. Oni koji slabije poznaju istoriju pre primete kvalitet jednog dela jer oni to rangiraju po onom šta osećaju dok čitaju!      

Vaš humorni diskurs u romanu je naglašen, naročito spram komunističke ideologije u bivšoj otadžbini, kao i spram njenog idola, Tita. Da li u tome ima aluzija i na današnje vladare?

Taj humor je deo mene, a komunizam je tragikomični pokušaj preskakanja društveno-ekonomskih formacija. Ja sam taj sistem ismejavao gde god sam stigao iako sam zbog toga platio debelu cenu. Tito je, možda, jednom delu svoje oligarhije bio dobar. Ja takve benefite nisam osetio i on će za mene uvek biti tirnanin.
Upoređivati ono vreme i ovo sadašnje nije moguće jer su se države smanjile i više nema lidera ni tirnanina. Ovi današnji "papeti" su kao salvete, za jednokratnu upotrebu. Prema tome ono što sam pisao u romanu o komunizmu je neprenosivo na današnje vreme i nema aluzija na ove kvazi vođe.                                      

Ljubav u romanu, takođe, ima važno mesto, ali i erotika. Kako vidite današnju poplavu literature sa trivijalnim pristupom ljubavi i erotici?

Moj roman je mešavina ljubavi, erotike, religije i naravno istorije... Junaci unutar radnje se vole i mrze u zavisnosti od okolnosti i vremena kada se radnja događa. Erotika jeste naglašena kao telesna nužnost protagonista  romana  koja dolazi kao vrhunac stvarne i nesebične ljubavi između njih...
Pokušao sam predočiti  mladalačke ljubavi i one u srednjim godinama, ali u isto vreme sam odbacivao vulgarnost koja je dominantna i izražena u običnom životu danas. Za mene ljubav je ishodište našeg života bez čega je duša mrtva, a žena je centar oko koga se sve okreće. Žena je njiva i usev u isto vreme. Danas se olako pristupa i prenaglašava erotika u romanima i časopisima jer mnogi misle da će tako steći više čitalaca. Opisi su više nego brutalni i to mi više liči na pornografiju nego na  erotiku. Pobornik sam otvorenog pisanja, ali na jedan odmeren i lep način gde erotika dolazi do izražaja u ponoj lepoti.    

Iako ste u tuđini, Vi ste veoma upućeni u ovdašnje kulturne prilike. Šta vidite kao glavni nedostatak u savremenoj srpskoj kulturi?

Napretkom telekomunikacija u biti više i nije presudno gde živiti da bi bili u toku svih događanja koja se dešavaju u mestu odakle ste potekli. Danas je presudno vreme i piščeva intelektualna želja da dođe do određene informacije. Što bi se reklo, danonoćno pratim sva kulturna dešavanja i po tome se ne razlikujem od onih koji žive u rodnom kraju.
Protok informacija je trenutan i jedina poteškoća je selektiranje informacija koje su meni interesantne. A na Vaše pitanje šta to nedostaje savremenoj srpskoj kulturi je gotovo nemoguće dati precizan odgovor jer definicija kulture je toliko rastegljiva.

Bolje bih odgovorio na pitanje, šta nedostaje srpskoj književnosti i toga ću se malo dotaći.
Pisanje je Božiji dar i to se ne uči u školama a kao dokaz ću vam navesti da ne postoji obrazovna ustanova koja proizvodi pisce ili književnike. Najbolje svetske književne gromade su različitih zanimanja, od inženjera do mesara. Danas je postalo normalno u Srbiji da samo kadrovi sa nekog filozofskog fakulteta sebi daju za pravo da su od Boga izabrani za tu delatnost. Ovi ostali se guraju u zapećak i zbog toga već dugo nemamo književnika po kome nas prepoznaje svet.

Ako se ne varam, posle Milorada Pavića, sve ostalo je luk i voda. Korupcija u dodelama nagrada potpuno je van kontrole, a da ne govorim o brojnim književnim udruženjima  čija se svrha postojanja svodi na dobijanje potpore iz državnog budžeta za kulturu. Nažalost, država  nema volju da se uhvati u koštac sa tim problemom iz jednog prostog razloga što su isti u foteljama književnih udruženja i državnih institucija... Pogledajte samo Ninovu ili Mešinu nagradu koje su obezvređene do najnižeg nivoa...  

Da li ste uključeni u književni život sredine kojoj pripadate i da li to zadovoljava Vaše ambicije?

Ako ste mislili da li sam uključen preko nekih književnih udruženja u sredinama gde pripadam, prvo moram razmisliti kome to ja pripadam? Dobar deo života, nekih desetak godina sam živeo u Nemačkoj. Dvadeset godina u SAD, a ostatak po bivšim republikama SFRJ. Ipak, moja postojbina je Semberija, taj čarobni trougao između Drine, Save i Majevice...

Fizički sam ovde, u Teksasu, mentalno tamo između Bijeljine i Beograda.Teksašane još uvek nisam upoznao, a u rodnom kraju sve se više strancem osećam. Pisanjem hvatam nekakav balans i kao takav sam postao svačiji i ničiji. Bogu sam zahvalan za poklonjen talent, a  kada pišem, to radim da bih zadovoljio prevashodno sebe.
Fizički kontakt sa rodnom grudom nadomestim tako što napišem poneku pesmu, priču ili slično. Znači, de facto, ne pripadam nikome što se tiče književnih udruženja, ali pošto pišem na srpskom jeziku, pripadam  književnom opusu tog naroda. Moje ambicije su svedene na minimum, a tu sam lestvicu sam sebi spustio ne želeći da se razočaram. Ovako mi je ugodnije živeti.                

Pišete  poeziju, koji su Vaši ciljevi koje pisanjem želite da postignete?

Mislim da svaki ljudski stvor u genima nosi nešto poetično samo što to većina nikada i ne primeti. Poeziju krasi trenutak i sve se odigrava u kratkom vremenskom periodu kada duša počne treperiti i kada se to duhovno osećanje može pretvoriti u pisanu reč. Nju je nemoguće pisati planski, kada to poželite jer sve se odigra na brzinu, nešto slično bujici posle obilne kiše. Ako izbacim ona dečja, nepotpisana  pisamca koje sam ubacivao u školske torbe devojčica nadajući  se da će one znati da rastumače moje poruke, talenat za pisanje pesama otkrio sam sasvim slučajno na groblju gde sam držao jedan hvalospev o pokojniku. Reklo bi se da nije teško rasplakati auditorijum u takvim okolnostima. Možda i nije teško, ali rasplakati, sad već pokojnog oca Tešu, paroha "Obrljanske crkve", e to je već bio podvig.

Pošto, obično, pišem ljubavnu poeziju posvećenu "ženi" kao biću i centru oko čega se sve okreće, motive i nije teško naći. Onaj koji nije patio i plakao i ne zna šta je voleti taj i ne može pisati o tome Nema poezije bez tragične ljubavi. Pesme mi pomažu da  lakše savladam životnu svakodnevnicu i da poraze pretvorim u  moje pobede... Naravno, lepo je ostaviti nešto iza sebe, pre svega, za moju decu i decu njihove dece kao  trajni amanet da sam postojao na ovome svetu.

Porodica, biznis, umetnost, kako to sve usklađujete?

Kad krenete u svet, onda obično ponesete jednu torbu u koju uglavite poneku sliku i, naravno, niko ne odlazi zauvek. Meni se to putovanje ozdužilo na nekih tridesetak godina, a ja se još uvek povratku nadam iako sam potpuno siguran da se to nikad dogoditi neće.

Na tom dugačkom džurniju osim suza i znoja dogode se i retko lepe stvari. Bog, zaista, misli na sve i nikad vas ostaviti neće, s tim da čovek mora paziti da Boga ne zaboravi. Naći srodnu dušu sa kojim ćeš porod imati i dati reč dok nas nebo ne rastavi, nije lako ni jednostavno. Imati pametnu decu, bistre unuke, to je za mene Božji dar.
Ja nisam biznismen jer radim kod drugog a zadovoljiti japanskog vlasnika nije šala. Pre bih rekao da je i to jedan vid umetnosti da radom nateraš nekog da te ceni. U širem smislu, pisanje je apsolutno umetnost jer "netalent" se brzo uoči. Ako iskreno verujete u Boga, megalomaniju svedete na minimum a usput dobro procenite sebe, život će vam biti lepši. Porodica vam jača ponos, posao vas čeliči kao  pravog muškarca, a umetnost oplemeni dušu da kroz prizmu toga svet izgleda pristupačnije...                                                            

Da li nameravate da se predstavite književnoj publici u Srbiji?

Predstavljanje nas iz belog sveta u Srbiji je otežano ili čak onemogućeno. U Americi relativno dosta ljudi piskara na srpskom, a osim, možda, dvojice niko i nije predstavljen čitalačkoj publici. Svi ostali su manje - više anonimusi. Želja za predstavljanjem postoji, ali ne i po svaku cenu.
U svačemu treba biti umeren, a ja još uvek verujem da kvalitet kad tad mora isploviti na površinu. Možda to izgleda kao nedostatak ambicije, a po meni čovek uvek mora biti dostojanstven. Ponekad mi to pisanje izgleda utopija na koju sam već na startu osuđen, kao gubitnik, jer o nama niko ne vodi računa.

Dijaspora je u zapećku i umesto da se ljudi iz belog sveta promovišu u matici, to mesto "kvazi dijaspore" zauzimaju pisci iz Republike Srpske, Crne Gore, što je zaista smešno jer oni pripadaju jedinstvenom srpskom životnom prostoru. Otvoreno kažem,  da oni nisu dijaspora. Biti član nekog udruženja književnika svakako godi, ali ako je meni potrebno da pišem molbu kao za vreme komunizma, jednostavno se, onda,  odričem te časti.  

Kuda ide ovaj svet, vizura iz Teksasa?

Svet, ma gde bio, izgleda slično. Gledajući teksaško društvo, a ono je prilično konzervativno u odnosu na države unutar SAD-a, i nije teško zaključiti da se familija kao osnova društva polako raspada  i prelazi u dominaciju pojedinca. Narod je opterećen enormno visokim kreditima da se bukvalno diše na škrge i što je najgore omladina koja završava fakultete, već na startu je opterećena kreditima za školovanje koje treba redovno vraćati... Ako tražite bitnu razliku, recimo između Srbije i Teksasa, ona se sastoji u sledećem. Teksašanin na leđima nosi tešku kamenčinu kredita, ali uglavnom ima posao i nada se da će to vratiti. U Srbiji leđa su prilično slobodna, ali posla nema na vidiku i uglavnom niko se ne nada da će ga naći.

Vaše životno geslo?

Ne pokušavaj da se dopadneš svima jer se onda nećeš dopasti nikome!!!
Moje vizije su utopističke i po prirodi sam nepopravljivi optimista koji je sebi utuvio u glavu da će Bog, kao neupitni gospodar svega, stvorenog i nestvorenog, Indijance vratiti iz njihovih večitih lovišta i postaviti ih  na zemlju. Još uvek čekamo Isusov silazak među nas grešnike... a lično živim po svojoj filozofiji koja nije učenje citata napamet nego umetnost življenja po principima koje sledim. Ja se toga držim kao pijan plota i ponekad prođem kao bos kroz trnje, ali moj obraz je čist i nikada neće biti đon.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi brano neskovic pisac teksas dijaspora umetnost dragana lilic

Povezane teme

Marija Ristić: Storibord kao stvaralački poligon i način komunikacije... Strip, kao način komunikacije i umetničkog izraza, začet je još u doba pećinskog čoveka, i taj način izražavanja bio je od velikog značaja, trenutnog i i...

Dragocene pouke koje život znače... Pred čitocima je knjiga “ Rađanje novog sveta” koja ohrabruje, upućuje ka rešenjima dubokih duhovnih nepoznanica, tumači čovekov unutra&scaro...

Neumorni kulturni aktivista... Miodrag Mića Jakšić je jedan od najprodornijih srpskih umetnika, koji zajedno sa svojim roditeljima i bratom organizuje umetničke kolonije u svojoj kući ...

REBRO VIŠE - Slika žene u poeziji i prozi Milice Jefitimijević Lilić... Jer ko je DrugiKo si i sam, znaš li? Tri su važna poetska ishodišta poezije Milice Jeftimijević Lilić: hrišćanstvo, refleksija, usmerena...

Dela Kler Simon i Maka Sajka na „Beldoksu“... Trinaesti festival dokumentarnog filma „Beldoks“ i ove godine prirediće dve značajne retrospektive autora čije je stvaralaštvo ostavilo dubok...