Snežana Pisarić Milić objavila je dela - "Varljiva igra svetlosti" , "Nebeski ples", „Pisma iz Sombora” i “Saga o Lazarevićevom Vučku” i romansiranu biografiju glumca Lazara Rockwooda "LAZAR od salaša do Holivuda".

Objavljivala je u zbornicima, časopisima, novinama... Uređuje blog "Moć pisane reči". Rođena je 1964. godine u Srebrenici. Odrasla je u Bratuncu a živi i radi u Somboru. Po obrazovanju je diplomirani ekonomista. Član je Društva književnika Vojvodine.

Roman „Saga o Lazarevićevom Vučku“ čini autorsko jedinstvo sa nedovršenim pripovetkama Laze Lazarević, što je vrlo neobičan i originalan stvaralački postupak. Šta je prethodilo uspešnoj sintezi proze Laze Lazarevića i Vašeg autorskog angažmana?

Započeću kazivanje na Vaša pitanja rečima koje je o Lazi Lazareviću izgovorio naš veliki pesnik:
„... ko ga nije poznavao, taj će se snebivati, neće se brzo razabrati, i to mu može smetati uživanju. No ko ga je poznavao, ko se sjeća živog Laze, taj će puno uživati od prvog časa, taj će se zanijeti, taj će mu se diviti.“ Laza Kostić

Dve pripovetke, Sve će to narod pozlatiti i Prvi put s` ocem na jutrenje, sećam se još iz srednjoškolskih dana. Da li tad pominjaše nedovršene tekstove kao deo piščeve bibliografije, ne sećam se. I da jesu, verovatno bi bilo zaboravljeno. Sama činjenica, da pisac ostavi isti broj dovršenih i nedovršenih pripovetki, odveć je čudnovata.
Godine 2013., naiđoh sasvim slučajno, ako se išta na ovom svetu pod slučajnost može podvesti, na Konkurs za dovršetak nedovršene pripovetke „Sekcija“ (Obdukcija) dr Laze K. Lazarevića, u organizaciji Visoke škole strukovnih studija za vaspitače u Šapcu. Bejaše to neobičan i neubičajen konkurs.

Radnja pripovetke me magijski povukla u svoj tok. Zaplivah kroz nju obilazeći virove koji bejahu ucrtani, a sve praveći nove ne bih li matici dala na jačini. Ostavljene smernice s` kraja teksta bili su putokaz kako da dovršimo pripovetku. Zaigraše slike k`o senke na zidu, te oživeše likovi kao na filmskom platnu. Od nekud se stvoriše i novi, tako da pripovetka ubrzo dobi krajnji oblik, ispoštovah navedene smernice, a opet, ono što dodadoh po svom ubeđenju se uklopi kao da je odvajkada bilo tu. Učini mi se, neskromno, iako tad ne rekoh nikom, da meni bejaše namenjeno da je dovršim. I da sve što sam do tada pisala, bi samo nauk vežbanja stila i tehnike građena priče da bi ovladalala jezikom Lazarevićevog vremena i njegovih raznolikih i stvarnih junaka.

Na pomenutom konkursu, od 55 prijavljenih autora, moj dovršetak bi proglašen za najuspešniji. Bih istinski srećna i ponosna. Eto, to bi bila prethodnica sinteze proze Laze Lazarevića i mog autorskog angažmana. Navešću deo iz obrazloženja predsednika žirija, prof. dr Dušana Ivanić, jer, ona pravila koja su važila za pripovetku ispoštovala sam i pri pisanju romana: Pred učesnicima konkursa se našao u prvi mah jednostavan zadatak: da popune praznine koje je Lazarević već naznačio u nacrtu pripovijetke. Na njima je, međutim, bio teret koji se ticao stila, emotivnosti, leksike i onaj krajnje specifičan spoj Turgenjeva i Gogolja, kako je definisao Lazarevića njegov prijatelj, Laza Kostić. Ta naročita humorističko (pa čak i groteskno) - sentimentalna crta Lazarevićevog izlaganja teško se oponaša, kamoli da se doseže. Ovakva dopuna, kako je predviđena konkursom, obuhvatala je splet složenih umjetničkih zahtjeva i rješenja. Dobitnica nagrade je uspjela da iskoristi predložak, ono što je u zaostavštini, da usvoji Lazarevićev riječnik, ostvari, ili, bolje rečeno, produži već dati ritam pripovijedanja i izabere situacije i odnose među akterima koje povezuje patos stradanja i neka vrsta više pravde kao tragične zablude...“

Dovršena pripovetka „Sekcija“ je ključ i početak svega.
Potom sam čitala, tj. pažljivo iščitavala knjigu Laza K Lazarević ličnost i delo, Uređivačkog odbora na čelu sa Ivom Andrić i još osam saradnika (Matica srpska, 1970.). U knjizi se, pored objavljenih i neobjavljenih pripovetki, nalaze i privatna pisma. Između redova se mnogo toga da naslutiti, zaključiti, te umetnuti u tekst. Na koncu, sve pročitano vodilo je ka jednoj istini – da su lik i delo autora u apsolutnom skladu, što je odvajkada bilo prava retkost.

Međutim, posle prvog konkursa, došlo je do razmimoilaženja organizatorke konkursa i mene u stavu, odnosno u mom čvrstom ubeđenju da se Lazarević želeo okušati kao romanopisac. Da je po uzoru na dela drugih velikih autora pokušao dve porodice međusobno uplesti, povezati im sudbine, kao kada dve reke spajanjem naprave treću, poput Pive i Tare od kojih nastade Drina, ta divlja i moćna reka mog detinjstva. Ili, dok je u pismima analizirao život i brak Ane Karenjine, kao i brak njenog brata. Tako su Vučko i Baba Vujka bili jedna porodica, a Stojan i Ilinka druga. Životi im se prepliću, i svako sa svakim ima neku posebnu vezu. Tako, na kraju ispade, da je Stojan dočekao ono što je Vučko propustio, izgubio ili po svojoj volji ostavio.

Dok sam pisala roman ponovila se ista situacija kao sa „Sekcijom“. Kao da se u nekom tajnom pregratku svesti skrivala radnja romana kome ime nikako nisam mogla da nadenem. Dešavalo se da zastanem, posumnjam u sebe, zapitam se šta to radim, te odakle mi hrabrost ili drskost da nastavljam tekst posle čoveka koji je tako savršeno pisao.
Iznenađivala me mirnoća sa kojom sam donela odluku da roman objavim. Neverovatno bi i to, da prvi put ja nisam morala nuditi rukopis izdavačima, nego mi se izdavač sam ponudio, ni ne znajući koja je knjiga u pitanju. Znajući da imam četiri objavljene, smatraše da zaslužujem da mi Somborska biblioteka objavi petu knjigu.
Ni jednog trenutka nisam posumnjala da je pisac hteo ovako da objedini ove tri pripovetke. Organizatori konkursa ostali su dosledni prvobitnom stavu da je Laza Lazarević pisao samo pripovetke i da će tako i ostati. Naravno, sačekala sam da konkurs prođe za sve tri pripovetke koje su u romanu, i da onda bude objavljen roman, koji je, posle dugog premišljanja nazvan „Saga o Lazarevićevom Vučku“.
Kada sam pročitala recenziju prof. dr Tihomira Petrović potpuno sam se umirila.

Kad se delo čita, doživljava se kao jedinstvena struktura, pre svega na planu jezika,  koji uslov je bio potreban da se jezik ovog doba zameni arhaičnim jezikom s početka prošlog veka?

Kada se rodiš u Srebrenici, a odrasteš u Bratuncu, gde su turcizmi još uvek prisutni u govoru, a stara pravila i običaji još uvek žive u narodu (malo sa mojom generacijom, ali mnogo više sa generacijom mojih roditelja), nemaš mnogo problema sa uplivom u arhaični jezik s početka prošlog veka, ili s kraja devetnaestog. Vremenska distanca od 135 godina od smrti slavnog pisca nije prevelika.
Mekoća i toplina govora, te ophođenja u podneblju gde sam rasla, bili su idealna potka za ovo tkanje. Upravo to tkanje, na koje sam bila tako ponosna, poslednjih decenija se pokidalo i pretvorilo u svoju suprotnost. Nažalost.
Kada čitam Lazarevićev tekst, prebacuje me u njegovo vreme i način razmišljanja. Osvaja me savršenim rečenicama, fascinira punoćom i nevericom koliko se može reći sa malo reči. Nudi mi pomalo zaboravljeni zanos koji može da ponudi pisana reč.

Ako bih govorila o kvantitetu Lazarevićevog i mog teksta u romanu, onda je odnos pola-pola ispao sasvim slučajno. Sedam puta se smenjujemo. Kada pišem, i kada želim reći nešto da bi bilo upečatljivo, svima razumljivo, moralo je biti jednostavno, narodski rečeno, sa nabojem emocija, ali bez patetike, i krajnje iskreno. Pisanje ne voli glumu i pozeraj zbog publike, čija pažnja donosi jednokratnu satisfakciju.
Oseti se lako kada čovek piše iz nasušne potrebe smirivanja nadolazećih duhovnih previranja i nemira, kao i želje da svoje spoznaje i iskustva u poruku pretvori.
Volim da pišem. Sve ređe se obraćam publici, jer ne volim promocije. Želim da ostanem po strani. Zašto bi mom delu moj govor bio važan? Obraćam se čitaocu kroz tekst, kao da mu pričam priču, onako kako se priča u polutami za kafanskim stolom, ili detetu za nauk šta bi valjalo činiti ili ne. 

Evo, još koju rečenicu da dodam, i ja ću ponovo uploviti u Lazarevićevo vreme.
 
Trideset godina živim u Sombor varoši. Ovdašnji mentalitet je dijametralno suprotan onom iz kog sam potekla. Austrougarska hladnoća i distanciranost stvorili su empatiju prema mladom Lazi u tuđem svetu. Rastrzanost između dva podneblja, koju je pisac nosio u sebi, mi je dobro poznata, jer je nosim decenijama nalik koracima u dve različite cipele.
Moje mišljenje je, da bi se pisalo iza Lazarevića moralo bi se imati dovoljno životnog iskustva, ne vezujući iskustvo za broj godina, nego za rad, trud, učenje, patnju,  trpeljivost, požrtvovanost, odricanje, bol, oskudicu i strah. Strah ponajviše! A toga se nakupi, ili ne nakupi, nezavisno od godina. Ništa mi od toga nije manjkalo, zato se naše pisanje prožima, naizgled, spontano. 

Još jedna od specifičnosti ovog romana je ta da žena nastavlja tekst iza muškarca, što bi u Lazarevićevo vreme bilo nezamislivo. Ali, prošlo je 126 godina od njegove smrti. Vremena su se, ipak, promenila.
U knjizi Ivane Zečević, tj. u njenom diplomskom radu Autobiografski tragovi u prozi Laze K. Lazarevića, piše LJ.N. Hristić o trenutku smrti pisca: „Bio optimista ili ne, bio moralista ili ne, Lazarević je bio veliki čovek. Koji  se uprkos bolesti i iscrpljujućem radu u času svoje smrti osmehnuo. Taj osmeh je odneo sa sobom, ali je i svetu ostavio veliki osmeh koji provejava svim njegovim pripovetkama.“
Zapitam se ponekad, kome li se ili čemu osmehnuo. I, da li se možda, iz neke druge dimenzije vremena sada osmehuje ovim našim pokušajima da oživimo ono što je ostalo iza njega. Ako se osmehuje - trud nam nije bio uzaludan.

Bunotvni Vučko, antijunak kao inspiracija, koje njegove osobine su ga učinile kandidatom za Vaš izbor glavnog lika romana koji se, ipak, obraća čitaocu ovog vremena?

Laza Lazarević je „popravljao“ junake svojih priča. Vraćao ih sa stranputica. Oni su bili stvarni ljudi koje je poznavao. Pisac je želeo svet napraviti boljim. Pisao je razapet između simpatija i poštovanja prema patrijarhalnom načina života, i razumevanju i potrebi novih odnosa koji nemilosrdno guraju u stranu ono što je vekovima važilo za pravilo. Nisu piscu smetale promene, ali je, ipak, žalio za onim starim, predvidivim životarenjem.
Svojim pisanjem želeo je dokazati i pokazati da se niko nije rodio kao loš, nego su ga okolnosti naterale da postane takav. Činilo mi se, da je i sam priželjkivao kakav nestašluk za svog života, na koji se nikada nije osmelio, iz strahopoštovanja prema majci. Svi njegovi junaci rastu bez jednog od roditelja, kao i on sam što odraste bez oca. I takva deca kao da deca nikada nisu ni bila.

Uvek su me zanimali takvi junaci, poput Vučka. Volim društvo ljudi koji se ne uklapaju u prosek. U stvari, uvek se piše i uvek se pamte, kao u školi, najbolji i najgori. Oni osrednji padaju u zaborav.
Vučko je hrabar, buntovan, sposoban da bude prvi, ili kako se tada govorilo da bude bašabaš. Svoju kaznu je otrpio dostojanstveno. Za nepravdu se svetio. On je od onih koji su najranjiviji na nežnost i pažnju. To ga slama. I to je ono što je njega učinilo glavnim junakom ove knjige.

Primetila sam da je Lazarević zastajao sa pisanjem na mestima gde se pominje osveta, jer mu je, kanda, kao čoveku bila strana. To se dešava i u Sekciji. Potom, preljuba, o kojoj nije bilo lako pisati u ono vreme, u Srbiji. Majka, koja je umrla samo četiri godine pre njega, smatrala je da sve što piše odnosi se na njih i njihov život, čak i kada je bilo očigledno da nije, sličnosti bi nalazila, kojih je odista i bilo. Potom, pisanje o magiji i nadrilekarstvu nije pristajalo čoveku koji je završio pravo i medicinu. A susretao se u praksi sa tim pojavama. Želeo je pisati o njima. Da li nije stigao dovršiti Stojana i Ilinku, ili je svesno ostavio nedovršeno sa smernicama kako će dovršiti, nikada se neće saznati. Vučko i Baba Vujka su ostavljeni bez smernica za kraj.
Razmišljanja i stavove o ratu, junacima, vojevanju, razočarenjima, ostavio je u privatnim pismima. O takvim stvarima nikada nije bilo lako pisati, pa ni sada.

Što se tiče Vučka, njegovi postupci morali su biti kažnjeni. Kazna postoji za najupornije.  Vučko je morao biti surovo bičevan pred svima, pre nego što krene da se popravlja. Morao je postojati taj prelomni trenutak. Sudbinski.
Nije teško pogoditi, da se iza svih buntovnika, stradalnika, koji prizivaju „spuštanje životne zavese“ krije isto – nedostatak ljubavi. I, ako ljubav ne nađeš u stvarnom svetu - u roditeljskoj kući ili u pokušaju da stvoriš svoj dom, ostaje ti samo vera, kao utočište i spas, i jedini, tada poznati put do prosvetljenja.

Pobuna kao izraz patnje - dečak Vučko rano ostaje bez oca i taj gnev na život postaje izvor svih njegovih pobuna. Koliko je, po Vašem mišljenju, nasilje koje je u vidnom porastu, pa i među decom, zapravo slična vrsta pobune, odsustva pažnje bližnjih, možda i društva u celini?

Nema tu velike razlike. Današnja deca pate kao i sva deca odvajkada za ljubavlju koju im roditelji iz brige za egzistenciju ne stignu pokazati. Nekada je dece bilo puno, pa roditelji nisu bili toliko važni, jer imali su jedni druge, i za igru, i za ljubav i zaštitu. Današnji roditelji, naravno ne svi, prekasno shvate šta je od čega preče, i da ono što deci u detinjstvu propustimo da damo ili što im svesno uskratimo, teško da se više ičim može nadomestiti.
Žao mi je današnje dece. Žao mi je i moje generacije, jer smo devedesetih godina umesto dece koje ćemo rađati brojali ratove. Žao mi je što agonija i dalje traje, i što se još uvek vrtimo u krugu na raskrsnici očaja i nade. Deca su u većini dobra, ali dobrim delom prepuštena sama sebi, sa obiljem loših sadržaja koja im se nude na tacni. Žive, nažalost, u vremenima pomerenih vrednosti. Pomerenih do apsurda. Iskreno, žao mi je današnje dece i mladih roditelja. Ne čudim se ni odluci pojedinih mladih ljudi koji ne žele da imaju potomstvo.

Ova transformacija glavnog junaka od hajduka do monaha ukazuje na duhovni rast i snažne moralne pouke. Ima li nade za današnje „odmetnike“? I za literaturu kao vaspitno sredstvo?
      
Uvek ima nade. Svako bi mogao pronaći svoj način transformacije. I, nikada nije kasno za nju. Ne moraš ni biti odmetnik. Možeš potonuti, a da ništa loše nisi uradio. „Ključ“ za Vučkovu sudbinu pronašla sam u snu njegove majke, baba Vujke. Majka je uvek dominantan lik. I uvek je onako kako ona kaže. U ovom slučaju, onako kako ona sanja. Njena ljubav, ako je ima ili nema, spasava ili ubija.
Dok se čovek ne okrene sebi, ne počne da živi u sadašnjem trenutku, ne zahvali se na životu, zdravlju i hlebu što ga ima, nikada srećan biti neće. Mnogo poruka je protkano kroz tekst, za one koji hoće da ih uoče, ili bar razmisle o njima.  
Vučkovo oduševljavanje hajducima i vojskom je vremenom splasnulo. Posebno u razgovoru sa jednim oficirom, čije reči su slične onima koje je pisac pisao u svojim  pismima, ali se nije javno oglašavao. Kratko ću dodati moj omiljeni deo teksta, gde se Vučkova ljubav prema vojsci tanjila. Ovo je Vučkov lament nad sudbinom vojnika i vojničkom čašću. 

- Znaš li ti, junače, da je jedan častan oficir, moj prijatelj, u svom pismu kući napiso samo „posle one katastrofe kod P.“, dat odmah pod vojni sud, i bog zna hoće li glave izneti, dok sa druge strane onaj koji mu sudi misli i u četiri oka govori sto puta gore i crnje? – odsutno i s tegobom reče g. pukovnik, koji svesno odabra Vučka za razgovor. Viđaše ga danima kako zanesen cakli sablju. Ponešto ču o njemu, i dopade mu se, pa ko da mu htede što poručiti. – A na one veselnike u rovu što se mrznu, jednom će o njih, ko na direk metnuti zastavu naše pobede! Što im bar ne ispeku kave da se ugreju, i daju centu duvana, a...?  Ali, tako je tu svuda, pa i kod nas. A doktori? Jednog od njih sam čuo kad reče: „Kako je lepo živeti za drugoga!“ Priznajem, ne bi mi sasvim jasno.
- Ja ga razumem! – Vučka toliko oraspoložiše reči o doktoru, ko da ga sanjivog poliše da se umije, il` umornom dadoše čašu vina.  
- Možda bih i ja živeo za drugoga. Ali ne za vojsku! Jeste, sve je u priči lepo i krasno, ali iza svega toga ja ne vidim ni palmine grančice ni venac od lovorike. Ili, daće bog da moja pamet ne stiže za one megdane gde se razigravaju veliki umovi, i gde se tamo „iza brda“ umiva, pere, štirka, pegla, pa ću ja i drugi meni podobni jednoga dana zinuti od čuda kada se o ovome bude pisalo."

Problem zla, čojstva i junaštva – kako savremenom čoveku predočiti značaj tih večnih kategorija?

Zlo je, nažalost, sveprisutno. Što je još gore, kao da ga reklamiraju, pa i onima koji se kolebaju daju vetar u leđa da se u zlim namerama okušaju. Zločinci su medijski ispraćeni. Od ubistava prave rijaliti program. Uspesi iz bilo koje oblasti se guraju u stranu, kao da više nikoga ne zanimaju. A nije tako! Jedino još sport može da se izbori i donese malo radosti ovom napaćenom narodu. Setimo se samo uspeha naših sportista i sati provedenih čekajući ishode mečeva.
Nažalost, navikli smo se na ružne vesti.
Pojam zla je rastegljiv, ima različite oblike i metode delovanja. Eto, mnogi nikada neće razumeti ni ono „ubi me prejaka reč“. Danas se reči olako izgovaraju. O moći, snazi izgovorene i napisane reči niko ne brine.
Pisala sam o zlu u priči „Srebrena ptica“ objavljenoj u knjizi „Pisma iz Sombora“.

„...Prošle su godine, prošla je i oluja. Opustošila i osiromašila zemlju, a majke u crno zavila. Nije prva, a neće biti ni poslednja. Nisu mogli znati, da će svaka naredna biti još teža i svirepija. U stvari, odvajkada, u toj zemlji obitava zlo, u utrobi ugašenog vulkana Zlovrha, koje se vješto primiri i čeka neko novo vrijeme, kada će sa gradonosnim oblacima, k'o nebeskim lađama smrti, obrušiti na sve one koji su imali tu sreću, il` nesreću da žive u Srebrenoj Bosni. Kroz vijekove biće sve gore, neće se birati ni sredstvo ni način, izgubiće se junaštvo i čast, gaziće se po svemu u šta se vjerovalo. Kao da neka nepoznata sila, na određene vremenske razmake, iz vatrene utrobe zemlje iznjedri to zlo, koje mora proći po ovoj napaćenoj zemlji, da bi se potom, vratilo nazad, pod zemlju, i čekalo neko novo vrijeme...“

Čojstvo i junaštvo može se ogledati u običnom životu, u svakodnevnim postupcima. Ja sam iz onih krajeva gde se na reč više toga uradilo nego na sve ugovore i potpisane papire. Moji Pisarići vode poreklo iz Peći, sa Kosova. Usud ovih prostora je - gde god da odeš, mir naći nećeš. Uvek se ratovalo, i uvek se raja premeštala kao stoka na ispašu. Svaka generacija se seli i počinje život iz početka. Tu se gube koreni i osećaj pripadnosti. Bar je to sa mnom slučaj. Poslednji ratovi su ogolili nakazno lice zla. Čojstvo i junaštvo kao da se povuklo u stranu, smešteno u srcima i postupcima pojedinaca. Junaštvo je biti plemenit, dobar, ne nauditi ako već ne možeš pomoći. Boriti se za svetlost, ma koliko tama nadirala, jer plamen najmanje sveće može rasterati i najgušći mrak.

Starmala deca  i odrasli kao večita deca?

Da, starmalo dete Ilinka, i večito dete Stojan. Morate priznati da i danas, zavirimo li u živote i brakove savremenih ljudi, postoje slične kombinacije.
Očigledno je da Lazarević simpatiše večito dete Stojana. Pomalo mu se divi, i razmišlja o malobrojnim ljudima koji veruju u svoju srećnu zvezdu. Ipak, i njega prevaspitava suptilnijim metodama, gde se poslužio zakletvom u crkvi nad pramenom kose mrtvog deteta, tj da će ubuduće ispravan biti, da u mehanu ići neće, niti će Ilinku varati. Ili, da bez određene doze straha od kazne, nema ni vaspitanja. Iskreno, većina nas je  spremna da se okušamo i na drugom putu. Od okolnosti i okoline zavisi dokle ćemo stići. Otuda toliko stranputica, nesrećnih sudbina, tužnih ljubavi, usamljenosti, nerazumevanja, depresije, bola i tuge. Lazarević podseća na zaboravljenu blagodet suza, kojoj se iznova vraća jer su mu one uvek donosile olakšanje, t.j. kada se iz duše preko očiju prelije onaj deo duševnog variva, koji ti san od očiju odvaja i vodi u predele gde tuga nikada utihnuti neće.

A o nama kao narodu sam pisala u romanu: „Živimo li po svojoj il božijoj volji – ne znadem. Il`, može biti, po nekom nepisanom ovdašnjem običaju. Ako bi na jedan tas stavili sreću, a na drugi nesreću, zakleo bih se da bi devetoro od deset mašilo za onaj drugi. K’o da se mora, jer taki je red ovde. K’o da je sreća za podsmeh, a nesreća za poštovanje.“
Očigledno je da se Lazarević divio Stojanovoj sreći, jer je on jedan od retkih likova kome je sudbina bila naklonjena. Stojan je drugačiji od svih njegovih junaka.
Većina junaka Lazarevićevih dela rasli su bez jednog roditelja, a Stojan ne imade ni jednog. Elem, Stojan je znao, verovao i uspevao u onome o čemu se danas toliko govori, a to je – veruj u sebe, u svoju srećnu zvezdu, u to da će sve biti dobro – i biće! Stojan je znao „Tajnu“, a Lazarević, bez obzira što je smatran piscem koji veliča patrijarhalan način života, Stojanovim životom dokazuje da je bio daleko ispred svog vremena.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi snezana pisaric milic laza lazarevic knjizevnost literatura umetnost

Povezane teme

Poezija - ODVIJANJE SVITKA, Milica Jeftimijević Lilić... AZBUKIVJEDI... tako se odvija svitakjezika roda moga. Az svitak Gospodnji jesam,tama me odmotava.Što bliže kraju tečem,to se Počelu vraćam,poimam zak...

Violeta Pačevski: Pustiti volju - neka uđe... Violeta Pačevski piše poeziju i prozu koju je do sada objavljivala je u raznim listovima i časopisima. Zastupnjena je u pesničkim zbornicima, almanasima ...

Poezija srodnih suprotnosti... Kad samo ljubav Jeste, a sve drugo su kolebljive okolnosti ili imaginacija, nastaje poezija o ljubavi, iako se može učiniti da je zbirka Anatomija reči, Suzane ...

Dug put do zvezda... Davorka Mićić je profesor srpskohrvatskog - hrvatskosrpskog jezika, medicinska sestra i menadžer u zdravstvenoj oblasti. Ona je pesnikinja finog lirskog senz...

Promena kao trajno stanje pesnikovog duha... Snežana Miladinović Lekan se snažno profilisala kao pesnikinja okrenuta duhovnosti, slavljenju Boga i sakralnih objekata, kao i uzvišene ljubavi prema&nb...