„Ako je romantička reakcija na trošenje riječi u poeziji danas još samo njihovo zapinjanje u lijepom govorenju, tad vlastite refleksije nije moguće upjesmiti bez logike iskaza, a da se pri tom ne skriva bit jezika.

Upravo to dokazuje omamljujući jezik, kao i semantički aspekti Kujovićkinog pjesništva. U ovom drugom besjedovnom pisanju, otkrivaju se još neslućene mogućnosti, vjerovatno i za samog autora. Lapidarnost, svakako, skriva bogato iskustvo poetese koja je već zašla u zrelo doba. Uostalom, posvudašnjost, unekoliko i metafizičnost, bez pretenzija ka suštinskim tvorbama, izazivaju i sami motivi pjesama, neopterećena  transpozicijama skrivenog smisla ona se odaje kao sklad iskonske kosmogonije i personalnosti…” reči su Seada Mahmutefendica, uglednog književnika iz Sarajeva, kojima veoma precizno opisuje našu sagovornicu, Elviru Kujović, pesnikinju iz Novog Pazara, koja živi i stavara u Nemačkoj.
 

Kako doživljavate ovakve pohvale?

Veoma podsticajno, ali i obavezujuće, naročito jer ta afirmativna analiza dolazi od vrsnog poznavaoca literature, Seada Mahmutefendica, autora oko trideset knjiga, čiju sam poeziju prevela na nemački jezik, a koja će uz podršku prof. dr. Bisere Boskailo biti bjavljena u Nemačkoj.

Za kratko vreme napravili ste veliki iskorak u svom stvaralaštvu. Čini se da je nagrada koju ste dobili u  Apriliji, nadomak Rima, pokrenula čitav niz velikih događaja u Vašem književnom životu. Da li, konačno, osećate da je Vaša poetika na pravom putu?

Veliki rad i usavršavanje su iza mene, pa ipak, tek u srednjim godinama sam dobila priliku da sve to i pokažem svetu. Smatram da je to, zapravo, dobro, jer sam  sazrevala kao umetnik i u trenutku kada sam osetila da iskazujem svoj pun kapacitet, to su i drugi zapazili. Sve je počelo na festivalu poezije u Rimu, gde sma srela mnoge pesnike koji su želeli da sarađujemo a gde sam bila sa velikom srpskom pesnikinjom i humanistkinjom, velikom dobročinjiteljkom i nesebičnim pomagačem novih pesnika na putu njihovog ostvarenja, mojom recenzentkinjom Milicom Lilić. Na njen predlog poslala sam pesmu na konkurs Sotto il cielo di luglio,  Pod nebom jula,  u Apriliju, za nagradu koju dodeljuje kulturna Asocijacija, L@nouv@ Musa@ i moja pesma je nagrađena uglednim priznanjem koje se dodeljuje stranim pesnicima.

Tamo sam upoznala pesnike kao što su Fjorela Đovaneli, Karmelo Salaveđo i druge, što je važno za dalju saradnju.
Nakon toga, Milica Lilić i ja smo bile pozvane na  međunarodne pesničke susrete u Turskoj, u Dalamanu, septembra ove godine, na Mediteranski festival poezije posvećen ženama, gde sam dobila podršku i uvažavanje od prisutnih kolega iz celog sveta. Tada je dogovorena i moja saradnja sa Hilal Karahan, poznatom turskom pesnikinjom, borcem za ljudska prava i prava žena, o prevođenju  njene knjige na nemački jezik. To se lepo uklopilo jer moj cilj i jeste da kroz poeziju povežem ljude sa svih strana sveta, i da im na taj način probudim veru u ljubav jednih prema drugima. Veru koja je izgubljena, ali nije nestala, veru u ljubav prema svakom ljudskom biću na ovoj predivnoj planeti. Stoga mi je namera da svu svoju poeziju u budućnosti posvetim ujedinjenju čovečanstva i borbi za ljudska prava. Želim da iza mene ostanu knjige pune ljubavi, empatije,  razumevanja i tolerancije, prihvatanja svih religija i njihovog poštovanja… Da dam doprinos uspostvljanju nove religiju koje se zove Ljubav.
 

Osim što Vi rado prevodite strane pesnike na srpski i nemački jezik, i Vaša poezija je plasirana čitaocima na drugim govornim područjima. Kakve su reakcije?

Veoma sam obradovana time kako je jezik ljubavi koji negujem dobrodošao u sve krajeve sveta. S tim u vezi, moja poezija je prevedena na italijanski, engleski, hindu, albanski, makedonski, arapski, spanski i mandarinski jezik, mada je i sama pišem na dva jezika, srpski i nemački, a delimično i na engleski.
Prevodi mojih pesama su već objavljivani u stranim literarnim časopisima u Maroku i u Španiji, a uskoro će biti objavljeni i od uglednog Tajvanskog pesnika Kuei Shien Lija  na Tajvanu , na mandarinskom jeziku, jer je ugledni pisac, koji je tri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, 2002, 2004, 2006 godine i čija dela su vec prevedena na srpski jezik, preveo moju celokupnu zbirku pesama, koja će nositi naziv ”The Last Cofee.” Ona će biti objavljena 2018.  na Tajvanu, kod izdavačke kuće Showwe. Ja trenutno prevodim njegovu zbirku pesama,” The Hour Of Twilight “na nemački jezik. Engleska verzija moje zbirke pesama “ The Last Coffee” će biti objavljena u Kaliforniji  prvih dana Januara 2018.

Moja zbirka pesama na srpskom jeziku koja je bila objavljena u izdavačkoj kući Alma u Beogradu, u aprilu 2017., koja nosi naziv “Ljubav i strah” prevedena je na Italijanski jezik i biće objavljena u Italiji, u proleće 2018.,  pod nazivom  "L`AMORE E PAURA”, u prevodu Biljane Biljanovske. Jako mi je bitno da naglasim da su pesnici sa kojim sarađuem renomirani stvaraoci i da me njihova poezija nadahnjuje i očarava, i iz tog razloga želim da vam približim njihovu umetnost.
Predstaviću vam poemu Kuei shien Lija sa nazivom “Groblje” , napisanu na jednom njegovom putovanju kroz Švajcarsku.

GROBLjE
(Churchyard 教堂墓園)

Šta me dovodi ovde
sunčev sjaj ranog proleća
zvuci svete muzike i bezbroj fontana
koje prskaju palme
Večna ljubav roditelja ponovo svetli
kao dve sveće
Anđeli sa nežnim krilima na tvom
nadgrobnom spomeniku
pokazuju reči „izazov 1961-1962“
ruže žute hrizanteme i ljubičice
tvoji su drugovi
Ah, ti ćeš večno živeti u godinama
pesama i sreće
Mogu da pričam sa tobom na
tvom maternjem jeziku
I ja sam već jednom umro,
ali ne mogu da ti se pridružim
u stanju večne smrti.
(1967.)
 

Između Vas i indijskog pesnika Mangaleš Dabrala, našoj javnosti poznatog i po tome što je na svoj jezik preveo dela Vaska Pope, stvorila se jaka duhovna povezanost. Čime je podstaknuta?

Mislim da će najbolji odgovor na ovo pitanje biti njegove reči o meni koje ću citirati:

“Poezija se događa u jednom momentu, iznenada. Dakle, ona je ta koja stvara prijateljstva između pesnika i često je ili neki bol, ili tragedija, ili trenutak ljudske agonije, taj koji ih spaja u solidarnosti prema nekom mučeniku ili grupi njih. Eto, tako sam upoznao srpsko-nemačku pesnikinju Elviru Kujović, za koju nikada pre nisam čuo.

Sasvim slučajno sam naišao na jedan od njenih komentara na mom profilnom zidu Facebook-a, koji je izražavao njenu duboku zabrinutost zbog jednog nevinog i progonjenog naroda –Dalits, koji je bio pretučen i ubijan bez ikakvog razloga ili sopstvene krivice. Izgledala je prilično uznemireno zbog teškoća kroz koje ti nevini ljudi prolaze. Ništa drugo nije bilo potrebno da bi se stvorilo prijateljstvo između Elvire i mene, za koju sam kasnije saznao da je poznata dvojezična pesnikinja, koja piše na nemačkom i srpskom jeziku. Rođena u Srbiji, ona je zbog posledica i opasnosti od rata 1992. izbegla u Nemačku. Bio sam srećan što sam uočio da su svi dobri pesnici na neki način izbegli ili raseljeni nekuda, provodili ceo svoj život tražeći mesto, dom, prostor za disanje i svoje senzibiltete i ljubav prema čovečanstvu.

Bio sam preplavljen osećajima kad sam čitao njene stihove iz jedne od njenih pesama:
 / moje mesto je tamo/ gde krvave reke teku/ gde otac i majka teku niz reku/ a dete plače na obali samo jadno i gladno/ i samo noć tamna olakšanje nosi/ samo crni san bez kraja/ moje mesto je tamo/ gde je trava prestala da raste/ I patnja samo korenje širi i boli/...
To je bila osoba koja je otkrila svoj posao kao pesnik. U stvari, to je večita dužnost koju pesnici sami sebi daju. Ali Elvira je odmah tako zvučala i kroz njene pesme osetio sam veliku ljudsku patnju zbog našeg vremena. Patnju izbeglica iz Sirije, Iraka, iz celog sveta. U crveno obučenog dečaka zvanog Ajlan, čije je beživotno telo bilo izbačeno na obalu u blizini jednog turskog grada.  Pesnici često imaju tendenciju da prevazilaze svoje vreme i pokušavaju da stvore neko drugo vreme, jedno kontra vreme, na svom ličnom pesničkom jeziku. Ali da bi to ostvarili moraju biti duboko ukorenjeni u svoj savremeni trenutak. To čini njihovo zamišljeno vreme tako originalnim, autentičnim i živopisnim. Ja sam našao ovaj kvalitet u Elvirinoj poeziji i to je ono što je najvaznije u svakoj vrednoj poeziji. Što se tiče mog prijateljstva sa njom, ponekad se osećam kao da smo dva pola, svaki na svojoj strani mosta, a reka poezije teče kroz užad i drvene daske.”

Pripala mi je i izuzetna čast da knjigu ovog velikog čoveka prevedem na srpski jezik a ujedno koristim ovu priliku da vam predstavim njegovu pesmu koju sam  prevela na srpski. To je vrlo potresna poema, koja vam dočarava  tužnu sliku rasizma i nepravde u njegovoj zemlji u kojoj se on neumorno bori protiv nedela počinjenih nad religioznim manjinama.
 

Izjava o mrtvom muškarcu u Gujaratu
 
 
I ranije sam običavao umirati malo po malo.
Još od detinjstva sam malo živio, malo umirao.
Beskonačno sam tražio život koji sam imao,
sve dok jednog dana nisam bio spaljen na smrt.
Do tada nisam imao pojma o takvoj vrsti upotrebe vatre.
Farbao sam odeću, štofove, osnovu i potku,
reparirao prevelike filmske kostime, dekorisao raskrsnice,
pravio šarene ljuljaške od slomljenih stvari.
Sa aluminijskim šipkama sam pravio male bicikl igračke za decu
a zauzvrat bih dobio par papuča ili jedan lungi.
Po danu bih ga nosio, a po noći bi se njime pokrivao
i delio ga sa svojom ženom.
Moja žena je bila prva spaljena.
Stala je ispred mene pokušavajuci da me spasi.
I pojma nemam kada su moja deca ubijena.
Bili su tako mali da im ni vrisak čuo nisam.
Ne znam šta se sa mojim veštim rukama desilo,
ne znam ništa o mojim rukama.
Život u njima, drhtaj, to je bila umetnost koju su imale.
I ja sam ubijen na isti način, kao i svi ostali zajedno.
Moj život više nije imao smisla, ali način na koji sam ubijen
je izgleda imao velikog smisla.
I kada su me pitali ko sam ja
i da li skrivam ime neprijatelja u sebi, religiju ili talisman,
nisam im mogao reći da nemam ništa u sebi
i da sam samo bojadžija, zanatlija, umetnik, radnik,
i da sam samo popravljao nešto u meni.
Kada su se mali točkovi aluminijskog bicikla brzo u meni okretali,
oni su izlili vatru i kamenje na mene,
a kada sam ispružio ruke za zadnju molitvu,
shvatio sam, da do tada nisam znao, da se molitve nikada ne uslišavaju.
Danas kada sam ubijen, našao sam se u sred humanosti mrtvih,
koja je stvarnija i više živa od ljudi.
Ne vraćam se više u vaš varvarski živi svet,
da bi na kraju molio: Ne ubijajte me, ne spaljuj te me!
Sada kad sam samo oblik tela, izbrisano lice i mrtvo ime,
vi koji buljite u mene malo sa iznenađenjem , malo sa strahom,
čega li pokušavate da se setite.
Tražite li nekog prijatelja, poznanika
ili samo čekate da se lice vrati na lice.
 
 
 
Dobijate pozive za učestvovanje na mnogim svetskim umetničkim festivalima.  Koji ćete posetiti u skorije vreme?

Veoma sam srećna zbog mogućnosti da se susretnem sa stvaraocima iz raznih krajeva sveta, da  sa njima nešto svoje podelim, da nešto njihovo usvojim jer tako se bogati duh, između ostalog. Osim što sam u aprilu bila na svetskom festivalu poezije u Rimu, 4 meseca kasnije na svetskom festivalu u Turskoj, posvećenom ljudskim pravima i zaštiti sredine, pozvana sam u mnoge druge zemlje. U Mongoliju, Albaniju, Makedoniju, Argentinu, Kubu, Nepal, Urugvaj… ali, nažalost, nije moguće svuda stići, ma koliko se želelo. Zato planiram da odem u Peru, jer je to veliki svetski događaj ne samo za literaturu nego za umetnost uopšte, gde ću biti u kontaktu sa priznatim umetnicima  iz raznih oblasti (slikarstvo, vajarstvo i drugih), i tom iskustvu se neizmerno radujem.

Pored toga, odazvaću se pozivu za Tursku, za festival ”Cemal Süreya” u Istanbulu, na kojem ću biti od 05.01-10.01 2018., kada ćemo precizirati štampanje moje prve knjige na turskom jeziku. Pozvana sam i na svetski Festival poezije: Formosa International Festival in Tamsui, Taiwan od 21-27. septembra 2018, gde ću, takođe, otići. Organizator, pesnik i direktor manifestacije Kuei-Shien Lee me je lično pozvao i odabrao moje pesme koje je preveo na mandarin i  upotpunio moju, gore navedenu, zbirku pesama “The Last coffee”, koja će, takođe, biti prevedena i na turski jezik. To je za mene, svakako, veliko priznanje, da tako ugledni pisci cene moju poeziju i moj angažman za mir u svetu, to me jako raduje.

S obzirom na to da ste u poslednje vreme veoma ambiciozni i produktivni, hoće li se broj Vaših naslova uvećati?
 
U svakom slucaju hoće, puno sam stvarala, imam veoma mnogo pesama već ranije napisanih i još ne objavljenih, i na nemačkom i na srpskom jeziku. Objaviću još jednu zbirku na srpski jezik i još jednu veliku na nemački. Naravno, pored ovih prevoda na druge jezike koji se jedan po jedan ostvaruju, ja pišem i dalje. Vreme se ne sme gubiti. Pored dve knjige koje su do sada objavljene, u naredna tri meseca će još tri biti štampane. Nakon svega navedenog, predstaviću se i nemačkom tržištu knjigom raznolike tematike, koja bi bila šesta po redu.
Osim toga, želim da srpskim ljubiteljima poezije predstavim još  jednog vrlo važnog pesnika Josep Juareza.
Ovaj Meksički pesnik mi je jako drag, a inače, omiljen kod svih ostalih pesnika u vrhu svetske poezije. Sa njim već sarađujem i za njega prevodim pesme, kao i on za mene. U planu je zajednička knjiga na tri jezika, španski, engleski i nemački.
Evo jedne njegove poeme koju sam prevela za vas kako biste ga mogli upoznati, jer ću za njega raditi i prevoditi i na srpski jezik.
 
 
Zver
 
Jedna zver je rođena
u mom biću,
zver hranjena nadom.
Ona je jede,
ona je guta,
ona je povraća.
Ponekad kada nade više nema
ta zver proždire delove moje duše
već osećam ogromnu prazninu
uskoro će mi požderati i srce.
Moje je telo šuplje,
a u njemu spava zver.
Ubrzo će se probuditi vrlo gladna
i požderati svaki moj otkucaj srca
i svaku moju misao spaliti u meni.
Iznutra, duboko u meni
biću samo još pepeo,
biću sećanje,
jedna poema,
jedno zbogom.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi elvira kujovic poezija umetnost intervju dragana lilic

Povezane teme

Stopama Laze Lazarevića – spoj realizma i savremenog pisanja... Snežana Pisarić Milić objavila je dela - "Varljiva igra svetlosti" , "Nebeski ples", „Pisma iz Sombora” i “Saga o Lazarevićevom Vučku” i...

POEZIJA: MILOŠ DENDA - Koren u kamenu... „Tle je jače od svega“ - Isidora Sekulić - Još te ne videh postojbino,ali čujem, nalik si mom zavičaju.Rekoše mi da nam se tu ...

Najmanjim otporom protiv anksioznosti i depresije... Anksioznost i depresiju, nemedicinski, ali iskustveno, karakterišem kao bolest misli, i to, najčešće, nevoljnih, ali, ipak, naših. Pre s...

Ljubav i tolerancija kao aksiom življenja i pisanja... Elvira Kujović donosi poeziju koja jednim svojim delom govori o okrenutosti sopstvenom biću, intimi, ljubavi, a drugim delom potpuno je okrenuta drugima, svetu,...

Književna kritika... HOMO POETICUS ILI HOMO POLITICUS (Milivoje Pаvlović - Ogledаlo Dobrice Ćosićа, Novosti, Beogrаd, 2014) Može li se jedаn dug i vrlo bogаt život, kаo &sca...