Poezija sećanja i žudnje za nedoživljenim
Poezija je odraz čovekovog suštastva i suštastva života uopšte.
Reči su esencija našeg bića i najbliže nas određuju, iskazuju naš utrašnji svet, misli, želje, snove i pogled na svet. Stoga se mnogi bave poezijom i kad su u drugim sferama. Potreba da se rečima osvetli biće je večna i nepresušna.
Aleksandra Botić, kao iskusan i vrlo uspešan slikar, posegnula je, takođe, za poezijom, da njome osvetli onaj deo svog postojanja koje ostaje izvan njene likovne umetnosti, mada i ona, itekako, odražava njeno bujno i radoznalo biće.
Kao i na njenim slikama, i u poeziji koju piše prisutan je bujan kolorit njene duše i okrenutost svetu oko sebe, slikama podneblja iz kojeg je ponikla i u kojem danas boravi. U njoj dominiraju slike zavičaja, sa slikom majke, rodne kuće, rekama, zvukovima i mirisima koji evociraju na minule lepote i radosti mladih godina i susreta sa njima kroz zapisane reminiscencije.
Figura majke je dominantna kao stub sećanja i preispitivanja jer tek naknadno stižu do svesti pouke ljubavi primane u mladima godinama od najdražih i sameravanje sopstvenih postignuća ili zabluda uprkos pravovremenim upozorenjima. To se naročito, kako vidimo u pesmama Aleksandre Botić, jasno sagleda kad i sami, kao roditelji, počnemo da dajemo slična upozorenja, ili se suočimo sa nužnim napuštanjem od strane svoje dece koja, takođe, kao i mi krenu putem svojih snova.
A snovi su u ovoj poeziji ono što osvetljava biće lirskog subjekta, oni snovi koji vode napred, ka zvezdama koje se „broje“. Ta potreba za zvezdama kao inkarnacijom metafizičke lepote života, umetničkog bića koje teži samoiskazu, daje poseban ton ovom rukopisu. I to „brojanje zvezda“, odnosno drugovanje sa kosmičkim zracima koji se čas pojavljuju kao iluminacije telesne sreće, čas kao žudnja za nedostižnim, nastaviće se i kad sve drugo prođe, kao suštinska odlika pesnikinjinog duhovnog bića, biće ono što oličava kontinuitet i identitesko svojstvo umetnice.
Poezija često indirektno preko slika razotkriva dušu svog tvorca.
Zvezdano biće pesnikinje, oslikano je i u njenim pesmama kao i na slikama jarkim bojama sna i čežnje, tamnim bojama sećanja na propušteno i nedoživljeno a sve je zaodenuto diskretnim tonovima muzike uzvišenih slutnji lepote za kojom se večno traga a koja bi se samo u ljubavi mogla utažiti. Ali, ta ljubav najčešće izmiče. No, umetnost se pojavljuje kao zamena za roditeljski dom, zavičaj, iako se ta ljubav ostvaruje u gradu u kojem autorka živi, ali njen svet je svet umetničkog dela i taj sjaj je spasava od melanholija i samoće koju život neminovno donosi u nekom periodu života.
Ovaj lirski dnevnik Aleksandre Botić, pisan spontano i bez velikih pretenzija sem da se ispiše istina srca, istina jedne sudbinske predanosti lepoti, živi je izvor nepatvorenog života sa ushićenjima i patnjama. No, novi život donese i nove spoznaje, nove susrete i radosti, ali ono što je u prvim godinama mladosti dotaklo mladu dušu ostaje da tinja i pojavljuje se s vremena na vreme, kao neugasla svetiljka koja na čas zaustavi život da bi se čovek zapitao, da li je izbor bio ispravan ili ne. Sve te dileme nalazimo u jednostavnim ali sugestivnim stihovima Aleksandre Botić, punim životnih istina i emocija koji će svakako biti značajna dopuna njenog vrlo impresivnog umetničkog opusa.
Milica Lilić
Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima