„Nema lepšeg, blagotvornijeg i opojnijeg mirisa od mirisa prve prolećne kosovske trave. Opija, zanosi, vraća u prošlost, budi snove, maštanja i želje. Posle tople prolećne kiše, miris trave se širi, a duga pruža nebom.

Ponekad vazduhom prostruji vonj iz štala i sa pašnjaka. Cvrkut ptica, ta muzika siromašnih, što sve skupa čini doživljaj kosovskog proleća. Nepregledno zemno prostranstvo sa obe strane reke Sitnice, koja pokako ali sigurno, ravničarski gordo, kao kraljica ide u pohode, dok je sa strane prate vrbe kao dvorske dame. Ponekad se zabeli behar, parirajući belini Šare, koja sve to uokviruje i samo ta slika je večna i nepromenljiva, bez obzira šta se dogadjalo i menjalo. I samo tu sliku treba nositi u srcu, kao večnost, kao sećanje na svoje korene, na svoje pradedovsko ognjište.“  (Iz knige „Spomen“ Olge Dimitrijević)

Živeli ste u Prištini, u čuvenoj strarosedelačkoj porodici koja je, veoma, držala do tradicije. Odlaskom iz svog rodnog grada, u sećanjima ste sačuvali taj neponovljivi način života i kroz pisanje ga, na izvestan način „konzervirali“. Šta je bilo presudno da nakon odlaska u penziju, započnete nešto sasvim drugo, kao što je pisanje književnih dela?

Pisanje i druženje sa knjigom je deo moje profesije, ja sam se uvek time bavila, bilo to „za moju dušu“, potrebe škole, ili svog društva. Učestvovala sam na mnogim nagradnim konkursima kao učenica. No, to su bila sitna piskaranja sa željom da jednog dana ozbiljno pristupim tom poslu. Odlazak u penziju pružio mi je mnogo više vremena, koje taj rad zahteva i čemu se treba potpuno posvetiti. Ujedno, to se poklopilo sa doživljenim egzodusom, što je još više podstaklo inspiraciju za „konzerviranjem“ svega što nas je obeležavalo kao posebne, svega lepog doživljenog u detinjstvu i mladosti, svu lepotu života, što sam uvek želela.

U svojim knjigama o staroj Prištini, Vaši likovi su nosioci ideja koje su bile deo te prošlosti (patrijarhalno vaspitanje, čuvanje tradicije...). Koliko su one u skladu sa današnjim načinom života?

Nesklad izmedju ideja i života mojih književnih likova, njihovog vaspitanja i današnjeg života je potpun. Život je, ustvari, sasvim dugačiji. To mimoilaženje starog i novog počelo je još u našoj mladosti, sa novom politikom nove vlasti, što sam ja više puta potencirala u svojim delima.

Nova komunistička ideologija a potom i ratovi, gotovo su sasvim izbrisali taj način vidjenja sveta. Kakve su posledice tih promena i šta od toga unosite u svoja dela?

Komunističkom ideologijom stvarao se novi čovek, koji je trebalo da veruje samo njenim nosiocima. „Ja sam Bog tvoj i nemoj imati druge bogove osim mene.“ To je išlo veoma teško i zahtevalo je mnogo žrtava, jer čovek se ne menja preko noći. Posledice a i cilj te ideologije, bili su raslojavanje i uništavanje patrijarhalne, starosedelačke porodice, oduzimanje njihovog, znojem stečenog imetka. Mnogi ugledni domaćini proglašeni su narodnim neprijateljima. Moj poslednji roman „Spomen“ upravo se završava opisivanjem takve situacije, a kao dete, to sam osetila i na „svojim plećima“, što sam opisala u svojoj prvoj knjizi „Hronika nestalog grada“.

Ono što je karakteristično za Prištinu iz tog perioda je stari način govora, i on je deo Vašeg stila. Šta Vam, osim sećanja na živi govor tog sveta, pomaže da verno dočarate način na koji su stari Prištevci govorili?

Sva sećanja, sve uspomene na dogodovštine, priče, smeh i pesmu mojih komšija, rodjaka, sugradjana, veselja i žalosti. Njihova druženja u svakom slobodnom trenutku, iskrenost – sve što je činilo neverovatnu jačinu duha u tom teškom poratnom vremenu.

Porodica je glavna okosnica svih zbivanja u Vašoj prozi. Šta je u to vreme porodicu činilo tako kompaktnom?

Porodicu je činilo kompaktnom medjusobno poštovanje, ljubav, red i poredak.

Koliko je ono što pišete autobiografsko a koliko dokumentarno?

Nije sve autobiografsko, ali je sve dokumentarno, autentično. Moji likovi i porodice nose autentična imena, nazive, nadimke, a sve to sa ciljem nezaborava.

Da li ste kao mladi imali ideju o tome da se bavite pisanjem?

Mislim da sam se „rodila“ sa tom idejom.

Koliko je ono što ste čitali tokom života uticalo na Vaš pogled na svet?

Pored porodice i vaspitanja, mislim da je to oformilo moju ličnost i uticalo na izbor profesije.

Kada bi se stvorili uslovi za povratak, da li biste se vratili u Prištinu? Da li bi to, posle skoro dve decenije, uopšte imalo smisla?

Ne, to više nije moj grad, to je nešto sasvim neprihvatljivo. Moj grad je nestao, o čemu ja pišem u Hronici nestalog grada.

Ljudi su skloni tome da veruju da bi opet sve na isti način proživeli, kad bi mogli iznova započeti život. Šta Vi o tome mislite?

Proživljeno je neponovljivo, to pripada prošlosti, sećanjima i nezaboravnim uspomenama.

Pišete li novu knjigu?

Ljubav prema zavičaju i svim dragim ljudima koji su me okruživali, neiscrpno pruža teme za pisanje. Naša porodica je, medjutim, doživela neprebolnu tragediju u kojoj se teško snalazi. Ja ću pokušati da radom i oživljavanjem uspomena sačuvam zdrav razum i čistu svest. Ne znam koliko ću u tome uspeti.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Foto: Biljana Spalević

Tweet

Tagovi olga dimitrijevic knjiga pristina kosovo tradicija spomen hronika porodica govor

Povezane teme

Prepoznavanje postporođajne depresije... U okviru serijala RTS-a i Unicefa posvećenog roditeljstvu, dečji psihijatar Olivera Aleksić Hil sa Instituta za mentalno zdravlje pri klinici za decu i omladinu...

„NE ODRIČEM SE“ SOTONE - "prajd"... Jučerašnji dan nije bio nikakva parada posvećena pravima "LGBT" zajednice, ne! Jučerašnji dan nije bio posvećen toleranciji, već zapravo netole...

Čovek neolitа bio je više integrisаn u svet nego moderni čovek... TAČKA KOJA SAŽIMA UNIVERZUM Akаdemiku Ljubomiru Simoviću Nаgrаdu zа životno delo dodelilа Srpskа književnа zаrugа Akаdemik Ljubomir Simović je pesnik impres...

Predstava "Narodni poslanik" u Domu kulture Gračanica... Povodom otvaranja jesenje sezone, ansambl Narodnog pozorišta Priština u Gračanici izvešće 5. oktobra u Domu kulture Gračanica predstavu "Na...

Pisanje kao čin otvaranja... Pisanje je otvaranje prema božanskom. Svaka zapisana knjiga je deo jedne jedine otvorene knjige u kojoj je sve već napisano. Pisac je onaj koji beleži strani...