U beskraju stvari koje zaboravljamo, što zbog prirodne selekcije, što zbog toga jer dolaze nove, ima ljudi, a obično su to umetnici, koji jednostavno, vezuju sidro za ono dobro, da ostane neprolazno.

Iz tog razloga zaintrigirao nas je naziv knjige Mirjane Kiš "Natenane", reč koju sve ređe čujemo u vremenu kad je skoro sve "na brzinu". Mirjana odstupa od klišea i nadahnuto nudi sećanja na neka prošla, lepša vremena, pritom, ne propuštajući priliku da "sarađuje" i sa dobrim stranama modernog sveta.

Obično i neobično kao inspiracija za slikanje života iz raznih uglova? Kad ste počeli da uočavate da sva ta „sitna“ životna zbivanja traže „krupnu“ formu, to jest, literarno uobličavanje?

Oduvek sam posmatrala ljude i uočavala baš ono što su pokušavali da sakriju. Stariji nisu dozvoljavali da slušam njihove razgovore pa sam se krila sa lutkom ispod stola i često šokirala baku svojim komentarima ili pitanjima kada gosti odu. Počela sam da pišem nakon majčine smrti, da bih iskazala nekako nagomilane emocije!
Sasvim razumljivo.

Oslikavate vojvodjanski pejzaž viđen iznutra, očima deteta, koje ne prihvata da odraste. Šta je inspirativnije, bolno ili radosno sećanje?

Inspirativna su oba sećanja. Detinjstvo je bilo lepo, toplo i ušuškano, uljuljkano ljubavlju dede i bake. Mada mi je uvek nedostajao otac. Posle se javljaju i ljubavi kraj Tise, rastanci, prijatelji koji iznevere. No, sada sve to ima i dozu nostalgije.

Kratka priča i veliko sažimanje životnih zbivanja, kako pronalazite meru?

Počela sam pišući pesme jer sam bila recitator a i svi su ih pisali u okruženju u kojem sam se našla, ali sam vrlo brzo prešla na prozu i to kratku formu kojom sve kažem. Tekstovi nastaju obično kao pesma, u dahu. Iako ih posle uvek dorađujem. Jer je svaka reč bitna. Štrči ako nije na svom mestu.

U Vašim proznim celinama zapaža se prožimanje lirskog i proznog sadržaja, šta nastojite da potencirate unošenjem lirskog u realistički prosede?

Trudim se da vidim lepotu oko sebe i dobro u ljudima. Iako beležim i ono loše. Sve to nas okružuje i utiče na nas. Mnogo čitam i zaista verujem da lepota može da spase ljude. Zato je bitno umetničko izražavanje, da ljudi uoče da ima još dobrih ljudi koji poštuju tradicionalne vrednosti, da su svuda oko nas, samo treba da ih uočimo kao i njihove pokušaje da skrenu pažnju na sebe. Nije sve ružno i crno bez obzira što su loša vremena.

Promovisanje knjige i susreti sa publikom, koliko ste svesni čitaoca dok pišete, odnosno, verujete li da književna reč još uvek može imat stvarni uticaj na savremenog čoveka?

Mislim da čitaoci nepogrešivo otkriju iskren tekst i primaju emocije od pisca, deleći sa njim junake i doživljaje. Obične ljude je, ipak, teško prevariti ma koliko da je narator iskusan i vešt. Zasmeta im nešto ili osete da fali. Naslov treće knjige kratkih priča je nastao slučajno. Ali se Natenane uklopilo u sećanja na Tisu, pričice iz bakine kujne, mladačku ljubav u Beogradu...
Koristim mnogo starih vojvođanskih izraza da ih sačuvamo od zaborava. Jer se polako gube mešanjem ljudi i govora.

Dinamici svakodnevnog života suprotstavljate se naslovivši svoju knjigu jednim, pomalo, zaboravljenim terminom, "natenane". Šta je poenta i poruka takvog poetičkog izbora?

Poruka je da sve možemo i natenane, kada nas stignu ozbiljne godine i bolesti, kada moramo da usporimo korak i da se pomirimo sa mnogim gubicima i odlascima dragih ljudi, ograničenjima i nedostajanjima. Ali uvek je oko nas i nešto lepo, toplo i iskreno što možemo natenane da zabeležimo rečima ili foto aparatom. Sve više se okrećem i fotografiji. Za moje oko je to sličan izraz. Uvek vidim lep prizor, poljubac zaljubljenih ili procvetalo drvo u parku. Ili Dunav, nepresušnu inspiraciju!

Šta je za Vas pisanje?

Za mene je pisanje potreba, terapija. Sve ono što sam primala iz okoline često i nevoljno, sada iskazujem kroz pisanje. Uvek je prepuno emocija koje prenosim na čitaoce, deleći sa njima ono što sam videla, što me je dodirnulo ili ono čega se sećam. I zahvalna sam im na čitanju i svakom komentaru. Smeta mi i boli me velika sujeta i rivalstvo koje vlada u književnim krugovima. A trebalo bi da caruju lepe reči i da ljudi budu blagonakloni. No, to preovladava ono dete u meni.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi mirjana kis intervju knjizevnost kultura

Povezane teme

Ništa nije propalo, kad propalo sve je... U vreme kada se polemiše da li ima slobode izražavanja u medijima, koliko, uopšte, razmišljamo o moći medija dok smo okruženi svakodnevnim ...

“Putovanje u sadašnjost”... “Nakon nekoliko zapaženih knjiga priča i romana, Olga Janjić Bikar se ponovo oglašava jednim vrlo složenim i višeslojnim romanesknim delom u...

POEZIJA: Zakletva; Prvi Njutnov zakon; Jesenja uspavanka - Ivica Milovanović... Zakletva Dušoda bar nisam pesnik(a pesnik se postaje kada jesvaki drugi izbor nadohvat nedohvata)mogao bih tibez bojazni od kritike i samokritikebez d...

Futuristička multifunkcionalnost kao imperativ... Kad pomislimo na modernu arhitekturu i dizajn,u fokusu nam je ime Nemanja Kiso kao sinonim za visoke estetske standarde i funkcionalnost.  Čime ste ...

Roman srpskog pisca о svetoj Anastasiji preveden na azerbejdžanski jezik... Kultura je najpouzdaniji most između naroda i država. Rekla bih da je najistančanija ona politika koja je izražena jezikom kulture. Činjenica je da Srbija i ...