„Ja sam umetnik, ja želim da o sebi dam što jasniju sliku“, izgovara na početku razgovora naša sagovornica Danijela Odabašić.

Slikarka, pesnikinja i istoričar umetnosti odrastala je sa bakom u tradicionalnoj atmosferi. Svake noći pred spavanje, molile bi se Bogu i anđelima. Kasnije je, kroz svoju profesiju, spoznala da su anđeli i arhangeli sveprisutni i u kulturi i istoriji, i da smo kroz genetsku strukturu uvek povezani sa njima, naročito kroz svetlost u vidu koje se pojavljuju. Zato svaka Danijelina izložba nosi naziv „Belo svetlo“.

„Uvek kažem, neka bude volja božija, zatim kroz molitvu prizivam anđele, i unosim ih u svoje polje, i ta svetlost koja dolazi, duhovno me puni. Zatim pristupam slikanju.
Meni je to odavno blisko jer sam se bavila Tai Čijem i energijom. Moj učitelj je bio Kinez i približio mi je vezu između čoveka, prirode i Boga. Tako sam i doznala ko sam ja.“

Dok govorite o anđelima, kako biste mogli da definišete taj pojam?

To su svetlosna bića i ne možemo racionalno da ih pozicioniramo, mogu se samo osetiti kroz prijatnost, ispunjenost srećom, kroz molitveni priziv. Tako se i u molitvi Isusa Hrista priziva Sveti Duh i moli za pomoć. Pre nego što započnem stvaralački proces, ja pozivam arhangele Gavrilam, Mihaila, tj. osam arhangela, da puste svetlost kroz moje ruke i da blagoslove ono što stvaram. U tom času, osećam se kao provodnik. Koristim vibraciju reči i misli kako bih se povezala sa njihovom energijom.
I baš sad, dok govorimo o njima, doleće belo perce pred naš sto. Uvek su tu, i to suptilno dokazuju.

Ima li ličnih preispitivanja u tom procesu?

Svakako. Kao i svi, nekad pogrešim. Kroz tihovanje sagledavam odakle to dolazi, i u situacijama koje su ispred mene pokušavam da proizvedem primerenije reakcije. Čovek kroz to napreduje, čisti sebe. Nije u pitanju samo ciklus stvaranja, nego duboki rad na sebi, jer ne možeš slikati anđele i biti loš čovek. Ja tu nalazim veliku odgovornost. Naravno, nisam savršeno biće, ali se trudim da budem što otvorenija prema svemu. Mi se strahovima zatvaramo, i zato nastojim da ih se oslobađam.

Tragate li za odgovorima na večna pitanja ko sam, odakle sam došla, zašto sam ovde…?

„Ja sam bezvremena, beskonačna, bezgranična“, reči su kojima završavam pesmu Ko sam. To pitanje je početak, i znači da smo već na putu traganja. Dokle ćemo stići, uvek zavisi od naših kapaciteta.

Da li ste nekada posumnjali u ono u šta verujete?

I te kako. U svojim počecima sam se bojala zamki misli. Opasno je misliti da imamo bilo kakvu moć, jer staza moći je u suprotnosti sa stazom svetla kojom ja idem. Veoma sam svesna činjenice da se sve što ostvarujem dešava uz pomoć nečeg većeg od mene same.
Biti u poziciji svetla je priridno stanje. Ništa ja tu nisam postigla, samo sam se povezala sa pomenutom vertikalom i svesnije počela da delujem.

U središtu Vašeg promišljanja su energije. Kako doživljavate negativnu?

Osećam je i uverena sam da se ne dešava slučajno. Svi nekada doživimo neku nezasluženu agresiju, ali to više ne delim na tamno i svetlo, jer ako bih počela da procenjujem, onda bih se stavila u poziciju Boga. Važnije mi je da razaznam zašto mi to dolazi. Ispostavilo se da su mi neprijatelji bili najveći pomagači u duhovnom razvoju. Znajući to, ne mogu ih nazvati lošim.

Da li iza Vašeg stvaralaštva stoji unapred određena namera ili se smisao spontano rađa? Kako nastaju Vaše slike?

Napravila sam desetak izložbi u poslednjih sedam godina i naslikala sam nekoliko stotina slika. Uvek imam osećaj da će se nešto dogoditi u pogledu spajanja inspiracije i akcije, i čekam taj momenat, da osetim da sam spremna za to.
Pripremim čajeve kojima slikam. Najdraži mi je čaj od Plave orhideje. On se igra sa mnom, menjajući nijanse u zavisnosti od ph faktora. Mogla bih reći da on sam određuje boju kojom ću slikati. Vrlo je nepredvidiv i jednako učestvuje u procesu.
Inače, čajevi i biljke su moj makrokosmos, koji ima svoju vibraciju iz koje uzimam energiju, i u saglasju je sa onim što sam ja. Mi smo kao plus i minus i dopunjujemo se. Nekad preozbiljno shvatim sve to, a nekad se samo igram. Uglavnom, ne želim da budem rob svrhe.

Šta se sve može pročitati na Vašim apstraktnim slikama?

To je vrlo individualno, i najčešće nema veze sa mojim doživljajem. Takvo je asocijativno slikarstvo. Neko vidi detinjstvo, neko majku, neko kost, iako to nije moja priča. Zbog toga i volim da poslušam utiske. I dopada mi se što svako ima svoju verziju onoga što sam prikazala. Oblici su mi sada najmanje bitni.
Nekad sam slikala u tradicionalnom smislu, i sve sam to odbacila. Važna mi je kompozicija i alhemija boja.

Zašto ste se opredelili za slikanje čajevima, odakle su biljke koje koristite?

Duga je to priča, i ništa nije slučajno. Kao mala bolovala sam od teške forme velikog kašlja. Uglavnom su me lečili čajevima. Od tada osećam jaku povezanost sa biljkama. Hibiskus, kurkuma, lavanda i lovor su božanstveni. To su arhaične biljke. Nađene su i u Kleopatrinim odajama. Imale su i ritualnu ulogu.

Šafran dobijam iz Indije, Plavu orhideju preko Londona i Tajlanda, i imam želju da ih kroz svoje slike vratim tamo, tako što ću prirediti izložbe na tim mestima. Kroz sve to, povezujem se sa energijama podneblja iz kojih mi dolaze. Trebalo je i da promovišem svoju knjigu u Americi, ali je epidemija virusa Korona sve to zaustavila. Međutim, internet je platforma na kojoj mogu sve da promovišem, i fizičko pomeranje nije sasvim nužno.

Šta je mamac za Vaša čula, za Vašu dušu?

Ljubav u svakom smislu. Ona je beskrajna, i uvek se dešava razmena između nas i svega postojećeg.

Kad ste bili veoma mladi, želeli ste da budete monahinja. Ipak, odlučili ste da budete „monahinja u svakodnevnom životu“. Vidite li svoju svrhu?

Osećam u sebi dečiju egzaltiranost. Molim se svojim precima jer verujem da smo zauvek povezani. Osećam da dobijam pomoć od njih, jača me njihova energija. Susrećem ih i u snovima.
Osećam da mnogo dobijam kroz to. Duhovnost sam učila od svoje bake, zato i osećam potrebu da najbolji deo sebe i ja dam drugima. Takođe, mnogo toga učim i od sina i ćerke.

Tragala sam za najpraktičnijim načinima da ljudima budem od koristi, a osećala sam i potrebu da pripadam i sebe sam, u tom smislu, našla u Rotari klubu Čukarica.
Oni će mi, u oprganizacionom smislu, pomoći da priredim humanitarnu izložbu, za ljude kojima je pomoć, zaista, neophodna. Tek kad se osećam korisno, mogu da dosegnem tačku spajanja zemlje i neba.
U ovo teško, promenljivo vreme, želim da dam razlog ljudima da se sete ljubavi, vere i nade. Molim se za sve nas, i znam da optimizam uvek donese svetlo.
Konačno, za mene je Bog ljubav, daleko izvan pojma života i smrti. To je poruka koju pronosim kroz svo svoje delovanje.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi Danijela Odabasic slikar andjeli arhangeli cajevi umetnost duhovnost intervju

Povezane teme

Ništa nije propalo, kad propalo sve je... U vreme kada se polemiše da li ima slobode izražavanja u medijima, koliko, uopšte, razmišljamo o moći medija dok smo okruženi svakodnevnim ...

Kad mlad staviš nešto u srce, to ne izlazi nikada... Pesnikinja Nevenka Dolić Đukić, u sistemu svojih poetsko-proznih opservacija i lirskih reminiscencija, gotovo u svakom svom tekstu insistira na očovečenju situa...

Novum i globalno pozorište, između komodifikacije i umetničke nužnosti... Međunarodna konferencija "Novum i globalno pozorište, između komodifikacije i umetničke nužnosti" počela je danas u Jugoslovenskom dramskom pozori&scaron...

Gorana Živanov - Stare metode isceljivanja u novom dobu... Moderno društvo je dugo godina odbacivalo prirodne načine lečenja, oslanjajući se samo na zvaničnu medicinu, međutim, stare metode isceljivanja su, napro...

Uspešan prodor Ljubinka Jelića na međunarodnu književnu scenu... U jednoj priči, čuveni Momo Kapor, kaže: "Čovek nema onoliko godina koliko se oseća mladim, već  koliko mu piše u ličnoj karti. Čoveku srednjih godi...