Na pitanje, ko bi trebalo da čita knjige Dare Radojević, pravi odgovor je dala Branka Kostadinov, i prenosimo ga u celosti:

“Mladi, da shvate da je život večita škola i da ne treba pobeći ni sa jednog njegovog časa. Oni koji već svode svoje životne račune jer će možda pronaći baš ono zrnce koje im nedostaje da bi lepota i vrednost prevagnula na terazijama življenja. Takvi smo kakvi smo, poezija, nažalost, neće promeniti svet. Ne verujem da je to pesnikinji ni za trenutak bila namera. Svejedno, trebalo bi je čitati ili, bolje, imati pri ruci njene knjige kada poželimo mudrog, osećajnog, tihog i punog ljudske dobrote, a neopterećujućeg sagovornika.”

Mi smo se potrudili da i od nje same dobijemo odgovore na pitanja o stvaralaštvu, zbog kojih ćete, verujemo, posegnuti za njenim delima i ogrnuti se čistom emocijom koju radijantno isijava.

Posle dužeg vremena uskoro će se pred čitaocima pojaviti Vaša nova zbirka pesama. Koliko dugo ste radili na ovom rukopisu i kako, uopšte, nastaje Vaša pesma, da li je dugo nosite, da li potom radite naknadno na pesmama?

Sve moje stvaralaštvo je nastajalo spontano...
Pišem kada me nadahnuće natera. Tada ne mislim da će to što pišem jednog dana biti u knjizi. Spašavam dušu! Sa ovim iskustvom znam da će i to jednoga dana doći na red da se dobro pogleda, popravi, u neku knjigu uvrsti, ako još uvek bude imalo lepotu i vrednost. Pišem istovremeno različite stvari... Kako mi dođe. Najčešće pesme. Ostavljam u fascikle. Kada se nakupi doviljno pesama, razmišljam da je došlo vreme za novu knjigu. Spasila sam emociju pesmom. Sada spašavam pesme knjigom.

Ova knjiga je nastajala bas dugo. Poslednju knjigu poezije objavila sam 2008 godine. U međuvremenu je nastala knjiga odabrane poezije „Hlebna duša“, pa knjiga poezije u prozi „Vez mesečevom srmom“, proza „Očeve priče“ i prošle godine troknjižje „Pisma“.

Mnoge pesme iz ove knjige su objavljene u književnim časopisima, zbornicima, nagrađivane... Imale su već neki svoj mali put. Ali sada je došlo vreme da se uvežu u buket-knjigu. To je onaj deo koji pesnik baš i ne voli... To je „rad“, a pesnik voli da se igra. Predstoji mu brušenje, menjanje nekih reči, posmatranje pesama okom čitaoca, grupisanje po nekoj srodnosti, lektura, korektura. Neke, jednostano, odbacim, neke malo popravim, nekima naslov promenim. Ipak, te promene su male. Ubrzo uvidim da je prva varijanta bila bolja... Moje pesme imaju muziku i svaka popravka koja utiče na njenu muziku, više joj oduzme nego doda.

Ljubav je stožer Važe nove zbirke, kako ste spoznali sebe kroz ljubav, koliko Vam je ljubav pomogla da proniknete i u sebe i u drugo, blisko biće?

Ljubav je stožer svake moje zbirke... Svake moje knjige... Ljubav je stožer moga života.
Zahvalna sam Bogu da me tako sazdao i da me je, do sada, takvu sačuvao. Ljubav je moje najvažnije obrazovanje. Sve što sam spoznala otkrilo mi se kroz ljubav. Sve gde sam mogla zalutati, skretlao me je znanje... Shvatila sam da je ljubav jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima.

Nijedan zakon drugi se nije pokazao toliko ispravnim. Dešavale su mi se situacije da je sav razum na strani neke odluke, ali ljubav šapuće drugo. Ubrzo bih uviđala da je šaptač moj, ljubav, nudio ispravnija rešenja. Dužim iskustvom potvrđivalo se da je ljubav uvek u pravu. Sada samo srcu verujem. Slušam šta ono šapće, a u srcu mom ljubav stanuje...

Vaša izuzetna poema, Kako je umrla naša ljubav, je jedna tanana analiza procesa ljubavi koja se rađa između muškarca i žene, traje i polako počinje da opada. Kako ste iz ličnog univerzuma izašli i pesmu doveli do opšteg nivoa koji se može ticati svakog ljubavnog para?

Poemu „Kajo je umrla naša ljubav“ je stvorila moja otvorenost prema ljubavi, prema svim njenim menama, prema svemu što ona nudi, prema svim njenim plodovima. Ljubav je škola... Sa teških časova ne treba bežati. Teški časovi najviše donesu. Nađes se među odabranima, jer većina pobegne sa prvih težih časova. Mnogi menjaju „školu“.

Najviše od patnje dobijemo, ako sebi umemo postaviti pitanje: Šta sada Bog od mene traži? I porasteš u sebi do odgovora, onoga odgovora, od koga se nećes pred Bogom postideti.
Svi ljudi, sve situacije, pa i one koje nam čine neku neprijatnost, su samo turpije za naše duše... Sve, ama baš sve, nečemu služi. Ništa nije slučajno, ništa Bog ne dopušta što mi ne možemo okrenuti na našu duhovnu korist. Kada položino ispit, Bog daje nagrade. Kada prisvojimo njegovo delo, poverujemo da smo bas mi za nešto zaslužni, on postavlja nove prepreke, tada polažemo nove ispite, predajemo se mudrosti univerzuma i sve manje verujemo sebi. Naš ego se smanjuje, a čovek u nama raste...

Misaona poezija u Vašoj zbirci ima važno mesto. Misaonost se najčešće vezuje za autore muškog pola, što je, naravno, stereotip, kako biste mogli da definišete svoju filozofiju života koju izlažete u svojim pesmama, naročito u ovom ciklusu?

Misaona poezija nastaje iz pitanja koja čovek sebi postavlja. Pitanja su ono glavno, a odgovori će doći. Kod mene nema neke razlike, u tematskom smislu, u misaonim pesmama, čak i u odnosu na prvu knjigu. U tridesetoj godini sam imala već neku „staru dušu“ i nisam zastajala kod površnih pojava, a sada, u šezdesetoj imam neku „mladu dušu“ koja se još nije načudila i nadivila onome što život daje i uzima.

Moja misaonost je smirena. Pomirena sa pojavama. Pomirena čak i sa onim što me ugrožava.
Zapažam, obradim u sebi, prihvatim, zapišem... Ne odvlači mi pažnju ništa što pripada ovom vremenu. Poklanjam pažnju pojavama koje traju kroz sva vremena. Nisam od onih što veruju da će promeniti svet. Uvidela sam da čovek može menjati samo sebe, i tu ima svakodnevno mnogo posla.

A ružne pojave ovoga vemena, zaista, nisu za poeziju. Ja još verujem da pesma treba da bude LEPA. Da je poezija rame za odabrane glave, da je maramica za „biser suze“, da je zagraj za otmene duše. Oni drugi, već imaju drugačija utočišta. O grubim rešenjima namerno ne želim ništa da znam.

Želim da naglasim da je poslednji ciklus u knjizi jako prijemčiv za čitaoce jer ga odlikuje velika empatičnost, duševnost i svest o vrednostima koje se daju dugome: bratu, ocu, svekru, nacionalnom pesniku koji je ispraćen na večni počinak bez ijednog stiha, o borbenoj majci koja uprkos svim životnim dramama blista u sreći materinstva. Gde su izvori te Vaše nesebične i uzvišene ljubavi prema bližnjem?

Mozda u pesmama „posvećenicama“ iz poslednjeg ciklusa, zaista, stanuje najbolji moj deo...
Empatičnost koja nema granice. Lako je svoja osećanja prepoznati, nad sobom se sažaliti, sebe vrednovati. Verujem da svaki čovek najbolje zna šta je u njemu vredno. Ali ljudi često od sebe ne vide druge.
U meni ima nesto, tako me Bog dao, da uđem u tuđu dušu. Neka vrata se odškrinu i ja uđem u svetle odaje nečije duše. U mrak te duše. Kao da mi Bog daje znak...

To se dešava spontano. To mene „uzima“, vodi kroz čoveka, da otuda nešto donesem. Verujem da je zadatak da donesem neku svetlost koja je skrivena, koju taj čovek ne ume da iznese na videlo. Pesme „posvećenice“ su, većina, pisane u suzama. Sa nekim velikim bolom, koji ja sada ne bih umela logično objasniti. Plačem i pišem... Ruke su mi hladne, pišem... Sva drhtim i pišem... Možda su zato tako jake. Neke dugo, dugo slutim da će jednom doći... To je poema o mom svekru Mileti koja je putovala do mene, osećala sam da putuje dok nijednu reč njenu nisam znala, ali već sam videla sebe kako je govorim u domu kulture na Rudniku. Kada je došla, napisala sam je u jednom dahu i vrlo malo sam šta imala menjati.

O majci Stojanki Dančuo nikada više ništa nisam čula. Njena životna priča, koja je grunula u mene tokom putovanja vozom, jedva je sačekala noć da u suzama napišem „Markovu radosnu vrbu“. Posle Dobricine sahrane sam plačići utrčala u kuću i odmah napisala pesmu „Kada ispraćate pesnika“ da ne umrem od poniženosti koju nije zaslužio naš veliki Dobrica.
Mislim da je istinito ono Jerotićevo „samo dela ljubavi ostaju“. Pesme nad kojima je pesnik plakao pišući - izazivaju suze i kod onoga koji čita. Eh, da imamo mudrosti pa da samo tada pišemo... Ali svi se pomalo zaljubimo u svoj dar, često se igramo njime, a tada nastaju one pesme koje čitaoci preskaču ili im se nikada ne vraćaju. Svi imamo i takve pesme...

Kako uspostavljate kontakte sa čitaocima, naročito sada u promenjenim okonostima kada se ni promocije ni pesnički festivali ne mogu redovno održavati i kako biste definisali poeziju?

Ne radim u ustanovi kulture. Nisam završila književnost. Ne zivim u Beogradu. Nemam Facebook. Nemam Instagram. Posle objavljivanja knjige, za koju se potrudim da bude u svakom smislu dobra, do kraja dobro urađena, i dizajnerski i štamparski, ja, prosto, nista ne činim da se za nju i čuje...
Promovišem knjigu u Gornjem Milanovcu, da mi dođu prijatelji, da proslavimo njeno rođenje, da mi ostanu fotografije za uspomenu...

Od kada nema književnih susreta veoma malo radim na promovisanju knjiga. Spetljam se. Ne volim nametljive ljude. Ima ih mnogo među pesnicima. Sav dar njihov tu potone, u toj neukusnoj nametljivosti. Ipak, mislim da grešim jer nemam nikakvu redovnost u slanju rukopisa u književne časopise bar. Sve to radim veoma retko i nekako po unutrašnjem glasu. Ali moje pesme putuju „od čitoca do čitaoca“ drugi me traže, drugi me hvale, a meni to bude drago, sigurna sam da nisam negde prošla dosađujući.

Moj književni put je išao spontano, kao planinski potok, ulivao se u književne reke na nekim mestima „više slučajno“, negde brzacima stizao pre ostalih, ja sam to nazivala „posrećilo mi se“! Susretala sam prave ljude na najneobičnije načine, javljali su mi se ljudi koji zele da finansiraju moju knjigu a da se nikada očima nismo videli (Zoran Borčić iz Novog Sada objavio je i finansirao izbor poezije „Hlebna duša“ i petstotina knjiga mi je poslao na kućnu adresu, a video me je samo u emisiji „Ognjište“). Za svaku novu knjigu, kada njoj vreme dođe, Bog odškrine neka vrata, koja bi mogla da se zovu „da li je moguće?!“) Poverovala sam u taj put. Možda sam i zbog toga manje aktivna u promovisanju knjiga na klasičan način...
U ovo vreme „nametljivosti“ od koje ne može da se živi, ja volim da me se ljudi zažele... Da se u radosti sretnemo. Da i drugi, mlađi pesnici, nađu svoje mesto stvaralačko.
Bog je meni dosta dao! Hvala mu!

Poezija je lepota koju bi zbog ljudi i njihovog duševnog zdravlja trebalo više nuditi preko medija. Da se ljudsko uho navikava na lepe reči i plemenita osećanja. Nije većina ljudi toliko „prazna i pusta“, ali se o dubinama i lepoti tako malo govori, da je svi zadržavaju za sebe i ona kao nezalivano cveće jednom uvene. Mi koji pišemo imamo „ovaj lek“ za nas. A da li će taj lek stići do mnogih, od nas ne zavisi, već od onih koji upravljaju životima većine.
„Ljudi ne vole poeziju“ je laž koju su izmislili oni koji ne vole dobrotu, ljubav, sklad, mir, mudrost, veru, nadu. I nas stvaraoce su uspeli ubediti da treba da se stidimo onoga sto je „najlepše u nama“ pa ponekad stidljivo izgovaramo „Ja pišem poeziju...“

Vidimo da je iz štampe izašla i knjiga Vaših priča, koliko ste prisutni u pričama a koliko u poeziji, u najdubljem smislu reči prisustvo?

Knjiga kratkih priča „Očeve priče“ su zapisi očevih promišjlanja o mnogim pojavama sa kojima se čovek u životu susreće. Namera mi je bila da učinim nešto plemenito za svog mudrog i dobrog oca, ali je božija promisao bila šira i ta knjiga je moja najprodavanija knjiga koja je ovih dana doživela četvrto izdanje. Očigledno da moj otac govori jezikom jednostavnim, sažetim, primamljivim za čitaoce. Pouke koje ta knjiga nosi su „Primenjeno sveto pismo“, kako mi je pokušala objasniti jedna prijateljica, kakva se čarolija skriva u toj knjizi...

Imam napisano petnaestak priča. Dosada nisam objavljivala duže priče, osim u knjigama poezije po priču - dve. Nisam sigurna da li umem pisati priče... Nisam od onih koji se zaleću da pišu sve. Pogotovu da to objave sigurni da su isto daroviti u svakom žanru. Videćemo... Priče će prvo ići na dobru analizu kod „majstora za pričanje priča“, pa tek u štampu. Polako... Valja se meni igrati do kraja života...

Razgovor vodila Dragana Lilić

Foto: Foto:kcgornjimilanovac, Žrnov, dara.rs

Tweet

Tagovi dara radojevic poezija knjizevnost intervju

Povezane teme

Poeziju pišem iz vrenja sopstvenog bića... Viktor Radun Teon (1965) je ovih dana, u Biblioteci  “Milutin Bojić „,  predstvio svoju novu zbirku pesma pod nazivom „Krv i ruža&ld...

Bitke u Karabahu: Azerbejdžan obećava da će zadati adekvatan udarac na bilo kakve provokativne akcij... Na kontaktnoj liniji, u zoni sukoba u Nagorno-Karabahu, ponovo su započele bitke. Dvanaestog jula azerbejdžansko ministarstvo odbrane saopštilo je da ...

Jelena Ćirić, srpska iskra u Češkoj... Jelena Ćirić (1973) po struci pravnik, po vokaciji pesnik, po ostvarenosti, majka i supruga, žena koja punim  plućima udiše lepote života i prenosi ...

POEZIJA: REĐINA RESTA... OTISCI NAŠIH KORAKA Dok posmatram svet u tihom očekivanjutražim, kroz uske proreze sutrašnjica,da ispričam melanholijukoja je napravila bore na...

Anđeli i alhemija boja stvaraju moje slike... „Ja sam umetnik, ja želim da o sebi dam što jasniju sliku“, izgovara na početku razgovora naša sagovornica Danijela Odabašić. ...