Marija Tanasković Papadopoulos, slikar i vajar iz Srbije, koja živi u Čikagu, izašla je na put koji vodi do vrha međunarodne reputacije u kulturi i umetnosti. Ona, zapravo, želi da pečat njene umetnosti bude simbol i srpske umetnosti na internacionalnoj likovnoj i vajarskoj sceni.

Svetska javnost već ju je pozicionirala kao istaknutkog umetika koji se našao u knjizi Despine Tunberg “Internacionalni savremeni majstori umetnosti”, kao i u knjizi  “Važni umetnici sveta” na čijoj korici je objavljen jedan od njenih radova, “Most”, koji se danas nalazi u Muzeju savremene umetnosti u Las Vegasu.

Kažite nam, za početak, kako ste se našli u središtu globalnih umetničkih veličina? Odakle ste krenuli?

Krenula sam prvo od ideje kako da svetu prikažem sebe kao umetnika. Internet je u to vreme bio najlakši put da se do publike dođe. Zato sam i naučila da sama napravim sajt na internetu, jer mi je to znanje bilo preko potrebno da bih mogla da pokažem svoje radove ljudima koji su bili zaiteresovani. Ja sam, zapravo, ostavila svoju poruku u boci koja je išla rekom,  za koju sam verovala da će doći do onih ljudi koji bi me doživeli kao talentovanog stvaraoca. Sve se to desilo putem nemog prepoznavanja mojih radova od strane stručnih ljudi koji su išli u potragu za umetnicima čije su slike i skulpture njima zvučale celovito. Mislim da je najvažnije imati kvalitet, pokazati ga na profesionalan način i nemati nikakvu sumnju da će doći onaj koji kvalitet prepoznaje. Ono što je sastavni deo samog kvaliteta umetničkog dela danas, je i način njegovog prikazivanja, ne samo u galerijama, nego i na samom intenetu. Naravno, treba i zaštititi svoja prava kod advokata, međutim, velika zaštita je i dobiti priznanje. Tada vaš rad postaje vaš na najbolji mogući način.

Osim umetničkog dara, obrazovanja i vere u sebe, šta još umetnik treba da poseduje da bi stigao do središta sveta kao visokopozicioniran umetnik?

Ništa više od toga, sve ste nabrojali. Jedino bih dodala još i rešenost da pokaže svoje radove na profesionalan način u skladu sa ritmom vremena u kome umetnik živi.

Nesumnjivo je da iza većine umetnika stoje njihova udruženja, klanovi, mecene...kakva je situacija sa Vama, da li Vam je ikootvarao neprohodne puteve ka slavi i priznanjima?

Tačno je da mnogi umetnici  funkcionišu u udruženjima, i to je pozitivno. Lepo je na jednom mestu naći ljude koji misle drugačije. Naravno, da ta udruženja treba da budu bolje organizovana tako da mogu da pomognu većini umetnika, jer je njima oduvek bilo teško da sastave kraj s krajem. Ipak, da bi se ostvarili veliki dometi umetnika u stvarnom životu, nikada nije bilo potrebe za političkim pozicijama ili klanovima. Prava moć ne može biti ni u drugim ljudima, niti u čarobnom percetu, niti u poziciji kao što mnogi ljudi misle. Prava moć se sama uspostavlja, ona nikad nije orijentisana na objekte i ljude, nalazi se u nama samima. Tako da ona, zapravo, zavisi od inteligencije, snage ličnosti i njene rešenosti da istraje, a ne od važnosti stolice na kojoj ličnost sedi. Moj slučaj je najbolji pokazatelj za to. Vrlo često sam bila nepoželjna u tim klanovima, jer nisam klanski čovek, ali sam uspostavila moć jednostavnom razumnom snagom mog dela koje je takvo kakvo je, te samim tim neprikosnoveno i očigledno pripada tamo gde i jeste. Malo je reći da sam verovala, tu ima zebnje.Ja sam to znala, jer mi je bilo vidljivo. Nagrade koje sam dobila su tu, jer imam jako veliki broj dela koje kritika ocenjuje visoko. Važno je ponoviti i pokazati da možete da izvedete svoju sliku, fotografiju, ilustraciju ili skulpturu uvek u visokom umetničkom kvalitetu. Imati samo jedan ili dva dobra rada, nije dovoljno.

Da li ste internacionalnu nagradu Marko Polo - ambasador umetnosti, koja se dodeljuje najvažnijim osobama u svetu umetnosti i kulture, doživeli i kao izvesno priznanje kulturi Srbije u kojoj ste ponikli?

Da, tačno tako. Veoma mi se dopada poruka koju nagrada nosi. Ne samo ime čuvenog Marka Pola već i naziv "amabasador umetnosti". Kao Srpkinja, ja sam veoma ponosna što sam i ambasador naše umetnosti u svetu jer sam, što je za mene veoma važno, u Beogradu završila Likovnu akademiju, pohađala časove učenja punih druženja uporedo, i ponela sa sobom sve te stvari u svoj emotivni ogrtač. Njime sam se ogrtala kad sam stvarala, njime sam bila ogrnuta kad sam pružala ruku svima na mojim izložbama. Ja sam umetnik iz Srbije, ne samo zbog porekla, već je moja odluka da postanem umetnik i da se time bavim doneta u Srbiji sa namerom da baš u toj zemlji nastavim da budem umetnik. Tad još nisam ni razmišljala ozbiljno o odlasku u svet.

Sa ove vremenske distance, i sa uvidima koje imate u slikarstvo i vajarstvo sveta, kako ocenjujete domete ovih umetnosti u našoj zemlji?
 

U našoj zemlji ima mnogo sjajnih umetnika čije sam radove videla u centraloj Srbiji. Oni ih ostavljaju u kolonijama, na taj način prave izložbe za koje mi je jako drago što sam ih mogla videti. Koliko sam primetila, oni prate svojevrsni neoklasicizam i poetski realizam pomešan u jednu kompoziciju.U Beogradu još uvek postoji stil koji je više okrenut prema misaonoj strukturi dela a manje prema njegovoj estetskoj strukturi. To je drugi vid komunikacije umetničkog dela sa publikom. Pošto je u pitanju drugačiji pristup, mnogo ljudi je zbunjeno, ponekad i ja .Mislim da ti radovi više naginju performansu i traže svoju posebnu galeriju, mada je i to dobro jer svako delo ima svoju publiku.

Sudeći po Vašim uspesima, dobili ste dobru osnovu na studijama u Srbiji, šta ste još morali da učinite da bi se ta znanja ovaplotila u vrhunsku umetnost do koje ste stigli, sudeći po uspehu u svetu?

Kao što rekoh na samom početku, mnogo je važno proizvesti dobre radove, ali je isto toliko bitno dobro ih predstaviti. Predstavljane nije samo na izložbi u jednom prostoru, odnosno galeriji, danas se to prenosi na veći plan, konkretno mislim na internet prezentacije.

Ideja i forma su ono na čemu se temelji Vaše stvaralašto. Kroz kakvu transformaciju mora da prođe Vaša duhovnost da bi dobila svoj vizuelni ekvivalenat u artefaktu kao kranjem produktu?

Zanimljvo je da ste ovim pitanjem skoro dotakli temu o tome šta to odvaja talentovane ljude od onih koji to nisu. Odgovor je vrlo jednostavan. Sve svoje radove sam naprosto videla u fazi pred sam san ili nekoliko trenutaka pre nego što bih se probudila. Moj mozak je tu duhovnost, pretvorio u jasnu sliku koju sam svaki put nastojala da postignem i uobličim u realnosti. Doduše, ponekad vidim svoje radove u mislima koje mi se javljaju dok se odmaram i ne mislim ni o čemu, te slike samo dođu do mene i ja ih uobličim, one su mi, na neki način, date. Platon je verovao da postoji svet ideja. A i ja verujem u nešto slično. Postoje nivoi duhovnosti koji mogu da dosegnu izvesne celovite zaključke i misli koje naš mozak prevodi na razne načine. Nekad u sliku, skulpturu, nekad u melodiju nove kompozicije, nekad u ideje za romane, priče ili pesme. Jedno je sigurno, duh je iznad materije.

Kako spajate ono što je u Vama izraz nacionalnog identiteta sa formama univerzalnih značenja koje se tako dobro prihvataju u svetu sudeći po najvećim nagradama?

Srpski nacionalni identitet je pun formi sa univerzalnim značenjima, kao i grčki, veoma je star. Mnogo inspiracije sam pronašla i u slovenskoj mitologiji, istoriji, simbolima, u ruskim bajkama kao dete, kao i u slovenskim šarama, koje ne podsećaju bez razloga na persijske tepihe. Takođe, oseća se i zvuk naše muzike u mojim radovima. Ono što kritika najviše ceni je orginalnost i dubina, ali i jednostavnost forme. Verujem da sam kao osoba koja dolazi iz Srbije, bez mnogo uticaja sa strane, stvorila svoj originalni izraz.

Šta je ono što srpski umetnici kao jedinstven kvalitet mogu da ponude svetu u vidu izvesnog otkrovenja nekih saznanja o životu koja dolaze iz naše slovenske osećajnosti ili slovenske mitologije?

Sigurna sam da bi se mnogi izborili za orignalan pristup, jer su drugačiji od sveta na Zapadu, kao i ja. Međutim, brutalno prilagođavanje svetu je mač sa dve oštrice. Ne preporučujem ga, jer može da ugasi dušu. Umetnik treba da bude sposoban da žonglira između dve realnosti: svog umetničkog sveta i sveta koji je vrlo često neumoljiv, ali ga okružuje.

Biti žena i umetnik, verovatno nije jednostavno, ipak je još komplikovanije biti žena koja krči puteve u svetu naklonjenijem muškarcima i ozbiljno im konkuriše...Vaše iskustvo u tome?
 

Da li vam je poznata veština samoodbrane pod nazivom "Nindžicu" koja koristi snagu protivnika da se domogne uspeha? To je, pre svega, snaga koja se nalazi u umu, pa i u telu. Ja nisam dobar neprijatelj, umem, doduše, da budem jako dobar prijatelj, kažu moji prijatelji. Ipak, na sreću, nisam napadač. Ja sam samo spremna za svaki napad. Moji napadači dobiju uvek onoliko koliko su me hteli udariti, ni više ni manje od toga, jer udare sebe same. Doduše, ja im u tome zdušno pomažem posebnim sistemom borbe. Taj sistem je kombinacija strpljenja, jer vreme uvek radi za mene, determinisanosti i želje za radom i to mi niko ne može oduzeti.

Koliko ste često na relaciji Čikago–Beograd, odnosno koliko ste kao umetnik prisutni ovde?

Prisutna sam u Beogradu malo više nego pre zbog svoje porodice koju želim češće da viđam. Posebno zbog moje mame koja nikada neće biti mlađa. Kao umetnik sam prisutna onoliko koliko me žele. Možda bih mogla da postanem i nametljiva. Razmišljam.

Da li se umetnik rađa ili postaje, to jest, da li, po Vašem iskustvu, postoji izvesna predispozicija za bavljenje umetnošću pre svesti o tome?

Kažu da je genetika vrlo važan faktor. Ja imam mnogo umetnika u familiji. Svest, takođe, igra važnu ulogu jer prisustvo jednog umetnika koji će postati rol model, kao ja za moju malu sestričinu Milicu, jako bitan, takođe. Spoljne okolnosti nisu samo u uticaju drugih ljudi na nas već i u našem specifičnom reagovanju na izvesne situacije u životu. Naše reakcije traže oslobađanje i komunikaciju .Tu se nalazi umetnik kao osoba koja je sposobna da komunikacijom svog umetničkog dela reši sve svoje frustracije. Znači, što je umetnik sposobniji da komunicira sa dubljim slojevima ljudske duše, to je njegova umetnost bolja, kvalitetnija i trajnija.

Vaš umetnički credo?

Nikada ne treba sebe videti zaustavljenog u jednom mestu. Inertnost je najveći greh prema samom sebi jer u sebi sadrži mnogo demagogije, zla i lenjosti. Ipak, nije preporučljivo raditi samo da zaboraviš na svoje probleme. Ko to radi pogrešno shvata suštinu ove priče. Najbolje je videti sebe u pokretu svog uma u svakom trenutku, i videti kako je sve ono što smo prošli bio zapravo korak više do novih poduhvata.

Kako ste se pripremali za veliku izložbu u Njujorku?
    
Pripremila sam je sa željom da pokažem i svoj portret u ogledalu kao malu priču koja je produžetak sa prve strane mog sajta. Ideja da stvorim još fotografija koje će imati moj odraz, nije bila moja, samo je prva slika bila moja ideja. To je tražio NJu Jork Art Ekspo od mene jer su smatrali da nisu videli dovoljno fotografija od mene kao multimedijalanog umetnika. Ja sam im ispunila želju. Napravila sam ih, postavila i bilo je lepih reakcija. Sviđauju se i meni. Bilo je i zanimljivo šetati i razmišljati o tome i tražiti sebe u nekom odrazu, tražeći smisao u tome. Verovatno bi fotografije izgledale drugačije da je to bila moja ideja. Mada, izgledaju zanimljivo. Ja sam zadovoljna.

Vi ste svakako pravi ambasador svoje zemlje u svetu, koja je Vaša poruka mladim stvaraocima?

Mladi stvaraoci u našoj zemlji nikao ne treba da misle na novac. Međutim, ne treba ni naivno da se otisnu i plate visoku cenu. Pre svega,  treba da se organizuju od studentskih dana i da pomažu jedni druge. Ako prave izložbe van zemlje, treba da krenu zajedno.U retkim slučajevima sami, veoma retkim. To nikad ne bih preporučila drugima, jer uložena sredstva često ne mogu da se vrate. Takođe, poručila bih im da svoju umetnost zajedno, organizovano šalju i reklamiraju kod potencijalne publike koja bi mogla biti zaiteresovana i kod nas i u svetu. Potrebno je jasno osmisliti plan.

Razgovor vodili:  Dragana Lilić i Ilija Šaula

Tweet

Tagovi Marija Tanaskovic Papadopoulos slikar vajar umetnik nagrade priznanja talenat savremena

Povezane teme

MILENA RADIĆ: UMETNOST JE TA KOJA DEFINIŠE... Umetnost je ta koja definiše, rekla je talentovana slikarka Milena Radić iz Novog Sada kad smo je pitali koja je njena definicija umetnost. I, zaista, to...

Diskriminaciji danas pribegavaju programeri kontrolisanog haosa i njihovi izvršioci... Emigracija kao sudbina puna (književnih ) ostvarenja   Petar Milatović, rođen je 2. novembra 1949. godine u Veleti, kod Slapa na Zeti, u Crnoj Gori. &S...

Pomogao sam sudbini da kreira moj život... Retki su primeri velike radne i stvralačke energije u devetoj deceniji života, što je iskustvo pesnika i graditelja Ljubinka Jelića kojem je, nedavno, u ...

Uspešan prodor Ljubinka Jelića na međunarodnu književnu scenu... U jednoj priči, čuveni Momo Kapor, kaže: "Čovek nema onoliko godina koliko se oseća mladim, već  koliko mu piše u ličnoj karti. Čoveku srednjih godi...

Umetnost kao verni saputnik... Kada se radni vek okonča, pred čovekom se otvaraju novi oblici postojanja ili tavorenje u koje zapadaju mnogi izglobljeni iz višedecenijskog utabanog put...