Pesnik Aleksandar Milošević, doktor medicinskih nauka, rođen je u Ohridu 1940. godine. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1960. godine. Seli se u Finsku 1970. godine  gde specijalizira i radi kao anesteziolog na Medicin¬skom fakultetu u Helsinkiju.

Objavio je pesničke zbirke: Noćna brojanica, 2001; Aleksan¬drine pesme, 2001; Tih i ovih dana, 2002; Izlazeće sunce, Dunav i Žuta reka, 2003, a na švedskom jeziku je objavio Beli san ispod oblaka, 2003. Najmalata jagula na svetot je nje¬gova prva knjiga na makedonskom jeziku, 2005. Njegova poezija je, takođe, objavljivana u časopisima i listovima u Srbiji, Švedskoj i Finskoj. Zastupljen je u antologiji antiratne poezije Kletva, Srbija, 1999, kao i u antologiji Srpska truba, 2004.
Dobitnik je nagrada na Festivalu pesnika iz dijaspore u švedskom gradu Vesterosu 1984. i 1985.
Član je Udruženja književnika Švedske i Udruženja književnika Srbije.
Zivi u Stokholmu, Helsinkiju, Pekingu, Beogradu, Čačku i u Budvi.

Poslednju deceniju  ste proveli putujući po svetu i  prenoseći duh srpskog bića na zanimljivim književnim manifestacijama. Kakav Vam je utisak, da li se o Srbiji, i koliko, zna u svetu?

Godinama sam odsutan iz Srbije, mada sam i često ponovo u njoj, ali mi se čini da se nešto i promenilo. Ranije, nije se mnogo znalo o nama, ali svi koji su znali i govorili o nama, čini mi se, da su više govorili istinito, mislim da su  nas više  poznavali i govorili o našim istinitim činjenicama. Zapazio sam da se o nama sada čak i mnogo više govori  ili se uzimamo za primer. Osećam , tu i tamo protkrade se neka neistina, koja je lepo zapakovana i vrlo ju je teško prepoznati. Ponekad dobijam pitanja , koja su daleko od istine , ali u razgovoru dođemo nekako do istine koja se može prihvatiti.

Za Vas  bi se  moglo reći  da ste angažovani pesnik, pevate o bitnim pitanjima  koja  muče savremeni svet. Da li je Vaša zbirka “Šta bi rekao Če”,  zapravo Vaš pogled na izneverene ideale jednog vremena?

Zbirka poezije na našem i španskom jeziku:“Šta bi rekao Če?“ nastala je prilikom mojih putovanja i rada na Kubi. Tu moju istinu sam ja video, dobio je  od mojih prijatelja Kubanaca,  video je kroz moju kameru, osetio u svim mogućim razgovorima za koje mislim da si istiniti, jer nisu bili iznuđeni, ni namešteni. Dogodilo se da su više puta bili i ponovljeni sa istim sadržajem i mislim da su davali „istinu Kube“. Kubanski narod je jako vredan, ljudski i prijateljski  nastrojen prema svima, ponosan na svoju istoriju i napreže se da je održi u najboljem mišljenju prema drugima i samima sebi,  Tu i tamo, naiđe se na prazninu, nedostatak , žaljenje što nisu uspeli da ostvare  više, možda im je to i oduzeto, ali oni virtuozno sve to skrivaju iza svoga osmeha i igre salse, večnog telesnog pokreta.

Svi znaju da se poezijom ne može promeniti svet, pa ipak se pesnici sa istom snagom trude da se ona čuje,  u čemu Vi vidite smisao pesničkog angažmana?

Mora se uvek govoriti istina. Narodu je ponekad zabranjena istina, dobiće „istinitu“ kaznu. Političari su jako spretni da je skrivaju i satima govore o njoj, a da mnogo i ne kažu. To im je profesija, vični su da zarade za svoj standard. Ne možemo uvek biti ljuti na njih, treba  razumeti i čuti šta nisu kazali između redova. Ovde , mi pesnici, imamo mesta i možemo svojim pesničkim opaskama i stihovima mnogo toga iskazati, čak i u alegoriji koja se treba dobro protumačiti i pesnici imaju mesta u svim zemljama, manje ili više i tu mogućnost treba iskoristiti na dobar i pošten način. Nije potrebno tražiti i dizati na „kavgu“, treba  imati dubok i konkretan razgovor o našoj, isto  tako i o budućnosti sveta, na konstruktivni način.

Vaša poezija  je prevedena na kineski jezik, znači li to da je  možda štampana u milionski tiražima s obzirom na tako veliko tržište?

Na ovo pitanje ne mogu odgovoriti sa tačnošću, jer je štampano u okviru Ministarsta za kulturno- ekonomske veze Kine i Evrope i rasturana je po Kini bez mog učešća.
Dobio sam, posle skoro dve godine, informaciju da je iz te knjige moja poezija štampana u jednom značajnom literarnom listu Južne Kine. Zanimljivo je  da je štampana na finskom i kineskom jeziku u istom časopisu. Te pesme su već  i ranije postojale na finskom jeziku, a onda su bile objavljene uporedo i na kineskom. Ovo je napravilo jako lep izazov i u Finskoj.

Vi spadate u pesnike koji veliku  pažnju poklanjaju načinu prezentovanja pesničke reči, pesnike, uglavnom, ne krasi ta sopsobost da lepo kazuju svoje stihove.

Da, ovo je jako dobro zpaženo, a to je možda nastalo  iz tradicije moje porodice učitelja poslednjih 175 godina, što je verovatno uticalo i na moju interpretaciju. Ja težim i nastojim da moju poeziju svi mogu čitati i shvatiti , prihvatiti ili kritikovati, pa je pružam u razumljivom obliku za sve čitaoce. Ponekad pišem i zagonetno, intrigantno, da se ipak treba zapitati, šta sam upravo napisao, a šta se iza toga krije. Istinu je nekad teško potuno napisati, pa se može tako sročiti da je čitalac sam nađe i protumači.

Koliko je umetnost reči  institucionalno podržana u zemljama u kojima živite i radite?

Reći ću šta sam osetio u Finskoj i Švedskoj. Finci pišu dosta istinito i lagano razumljivo, samo finski jezik nije lak i treba ga dobro naučiti da bi se razumeo sav smisao, tu i tamo , može se promašiti. U Švedskoj se često izbegava istina, možda neće da dolaze u komflikte, to je teško odrediti. Meni su u nekim listovima rekli da im se sviđa moja poezija, no ne mogu je objaviti, nekako im je bila suviše udarna. Oni vole kitnjasto da pišu sa stotinama reči i u drugom obliku i kažu po nešto što se moglo mnogo lakše i brže reći, time možda postižu samu prelepu formulaciju  a da se malo šta događa i kaže.

Kako vidite problem  morala u savremnom svetu?

Video sam mnogo „morala“ po svetu, ima ih svakakvih , ali nažalost najviše onih koji će da služe nečemu, bez obzira na moral, pa ti je dozvoljeno da ih tumačiš po svom moralu, a moraš paziti da se morali ne sukobe, tada možeš biti i moralno odgovoran.

Živimo u vreme proklamovane demokratije,  ima li   slobode u tzv.demokratskim sistemima kad  opasnosti vrebaju na svakom  koraku i u gotovo svim zemljama, može li čovečanstvo da opstane u ovakvim uslovima?

Ovo je pitanje koje zavisi od morala „gospodara “ te dotične“ zemlje i moraš se paziti da ne budeš suviše postojan , nego moraš brzo da se menjaš prema zahtevima te dotične „demokratije“. Igraj kolo na muziku koju ti sviraju, pa izdrži ako možeš.  Ne postoji nikakva moćnost da se današnji tempo izdrži,  ako se ne uspori  i čovečanstvu da zasluženi odmor. Mnogi su prestali da međusobno razovaraju, to sada čine njihovi mobilni telefoni. To se ovde već primetilo i pojedini vlasnici raznih poslovnica određuju pauzu preko dana 2-3 sata , kada je zabranjena upotreba kompjutera i mobilnih telefona.

Smatra se da u zapadnom svetu, gotovo da nema mesta poeziji, da li je to zaista tako ?

Ne, nije tako, održavaju se skupovi na kojima se čuje poezija i zapodene razgovor, ali je tačno,  da to ostaje u tim krugovima, kao da su svi krugovi začarani i žive u svom svetu. Vrlo retko, ponekad, izleti neka ptica i propeva svoj refren poezije i veliko je pitanje ko to čuje i uvažava, ali desi se i to ponekad.

Medicina i kreativnost, ima li dodirnih tačaka između umetnosti i medicine kojom se bavite?

To su sami moji pacijenti pronašli i , dok čekaju na moj poziv po neko i pročita nešto od moje poezije i zapanjio sam se, posle, prilikom novih susreta, poneko mi donese  i svoje stihove na sopstvene teme ili obradu mojih stihova, pa tada započnemo dosta zanimljive razgovore.
Kojoj zemlji posvećujete sledeću knjigu?

Trebalo je da završim, skoro već napisanu poeziju o Kini, no dao sam sada prednost Kambodži, jer sam upravo došao otuda i još sam pun jako bolnih istina koje ne mogu sakriti u sebi, darivaću ih  i drugima da čuju vapaje nedužne dece i naroda, koji nije više sa nama. Neka sam svet oceni, da li je sve to ikome trebalo i zbog čega se dozvoljavalo da se sve to dešava među nama, ovih bliskih godina 1974 – 1979 g.

Kada vas možmo očekivati ovde?

Ja sam stalno sa Vama, a fizički dolazim  periodično, a sledeći period nije tako daleko. Tada se možemo naći i još dosta toga međusobno protumačiti.

Drgana Lilić, dipl. drmaturg i novinar

Tweet

Tagovi aleksandar milosevic lekar poezija kuba che guevara kina

Povezane teme

Snovi su razgovor sa sopstvenom dušom... Gordana Verica Mićunović rođena je 1957. godine u malom rudarskom naselju Rudnik na Kosovu, u porodici Spasić. Zbog ratnih dešavanja 1999. godine, svoje ...

Prestati biti žrtva sopstvene dobrote je mera mudrosti... Spisateljica Sofija Veljković iz Požarevca, svoju dugo sticanu mudrost, u zrelom dobu objedinila je u knigu neobičnog naziva “Lice kože”. Ova duhovn...

POEZIJA: Agron Šele - MOJA MUZA... Muzo moja! U kojoj lepoti sutona se kriješ?U kakvom gaju snom mi rasteš?Čijim pesmama šetaš dubokim usecima?Kakvom me svetlo&scar...

Moj život u službi poezije... Milica Lilić završila je Filozofski fakultet, Odsek za jugoslovensku književnost i jezik, u Prištini, a magistirala je na Univerzitetu u Beogradu ...

Promena kao trajno stanje pesnikovog duha... Snežana Miladinović Lekan se snažno profilisala kao pesnikinja okrenuta duhovnosti, slavljenju Boga i sakralnih objekata, kao i uzvišene ljubavi prema&nb...