Život nas često odnese daleko od svih, a na tim beskarajnim rastojanjima, nužno je slediti sebe, ne izgubiti se i ne otudjiti od onoga što  čini  naš identitet.

Pesnikinja i novinar, dugogodišnji  dopisnik  Radio Beograda iz Australije, sledila je tu nit iskonske veze sa zavičajem, povezivala našu zemlju sa svetom i nastojala da kulturu našeg naroda učini dostupnom ljudima celog sveta. Njeno rodoljubivo i  nacionalno svesno  biće, bogatilo se susretima sa ljudima sa svih meridijana, ali je izvorno ostajalo ono što jeste, pravi predstavnik svog roda koji u genima ima poriv za pomaganjem i deljenjem ljubavi prema bližnjima.

Poezija je bila njena nužnost, i oglašavala se kad god  bi je nostalgija za svojom domovinom gonila na osamu. Tada bi sve slike zavičaja i voljene zemlje koje je nosila u srcu, nadolazile i slagale se u stihove, neponovljive i žive.
U pesmi Otadžbnina, iz nove zbirke pod nazivom Venčanje mojih slova (Prosveta, Beograd, 2016), pesnikinja oživljava san da se posredstvom reči i slova stopi sa otadžbinom koja joj je daleko jer tamo su izvori njenog bića, sve ono što je činilo njen identitet, snagu,  sve ono što je deo njenog bića, lik oca i majke, rodna kuća koja joj trepti pred očima u časovima nostalgije: Da li me vidiš/ medj slovima / krijem se... S perom razgovaram/ dok čekam  da moja slova ožive./

Iz pesme Procveta lotos : „U stihovima izraste poema/Satkana mislima iz otadžbine/Sećanje na moje pretke/I moje detinjstvo/ /dobih snagu – krila/ka mojoj otadžbini „, vidimo da Otadžbina postaje sinonim za dom, za roditelje koji je više ne mogu sačekati po povratku da na njihovim rukama predahne premorena od teških iskustava u borbi za opstanak medju tuđinima, da njima poveri razočarenja otuđenim ljudima, promenama koje je donelo novo vreme bez tople roditeljske i prijateljske ruke: „Zemlja je postala zver/ gde nas iz dana u dan vrebaju nemani /i samo smo stada/gde nas polako spiraju / kamene kiše/ ostade svet isprane pameti/ izvan razuma i misli/ Hoće li vaskrsnuti! „

Da pesnička reč koja traje ima smisla i da je  svetlopis u vremenu, potvrdjuju pesme u drugom delu knjige koje su pesnici pisali podstaknuti poezijom i ličnošću Tode Matić Medić po  nazivom Avalska vila. Bilo da su nastajale kao poruke ljubavi, dobrodošlice, izrazi zahvalnosti, one sve  nose nešto zajedničko, a to je sagledavanje njenog bića iz najpozitivnijeg ugla.Vilinske  čari, kažu pesnici, odlikovale su tu, nekada, usplamtelu devojku koja je kao dobra vila spajala kontinente i ljude afirmišući srpsku kulturu u dalekoj Australiji, otvarajući književne podružnice da bi se reč srpskog jezika čula što dalje i da oni koji su tako daleko ne bi zaboravili maternji srpski jezik. A ovakva vrsta posvećenosti pesnkinji ukazuje i na značaj  onih  kulturnih  pomaka koje čine pojedinci.

Kompletiranju utiska o poeziji Tode Matić Medić doprinosi njena haiku poezija koja ju je proslavila u svetu i donela joj brojne nagrade i priznanja i koja je zastupljena u preko 120 antologija i zbornika.
Knjiga njehih haiku pesama jednostavnog naziva Bol, nadovezuje se tematsko- motivski na prethodnu zbirku, s tim što je u ovoj, pored pesama o ljubavi prema voljenom čoveku, težište na zavičajnim slikama gde centralno mesto pripada rodnoj kući koja se doživljava kao centar izgubljenog središta. Prethodni život u toj kući,  punoće i radosti, prenosi se na nebeski plan i na komunikaciju sa bližnjima koji su  s one strane sveta: Uživala sam /u gorostasnoj šumi/ mojih predaka/ Ugledah majku/ ona u nevid zadje!

Kao i u prethodnoj knjizi i medju haiku pesmama ima onih koji se bave pesnikinjinim poimanjem poetike, rečima i slovima: Slova su mi /sva od krvi/ al ipak preživela su.
Ili ovaj haiku : Maštovit čovek / I na pustom ostrvu/ sagradi svoj Dom.//
U ovim rečima sadržano je vjeruju pesnikinje Tode Matić Medić, da je čovekova untrašnja realnost sve, njegovo biće opstaće uprkos svim okolnostima ako je tvoračka iskra živa, ako ima sebe u sebi, popuniće i svoj spoljašnji svet. Shodno tome i dom koji je negde daleko izvan domašaja oka, tu je  u pesmi kojom ga stvara i približava, potvrdjujući tako čovekovu neprekidnu potrebu za pribežištem u jeziku  kao čuvaru  lepote i smisla koji su u njemu.

Milica Lilić

Tweet

Tagovi toda matic medic haiku poezija novinar pesnikinja

Povezane teme

Milica Jeftimijević Lilić: Čovek je traganje na zemaljskom putu... Milica Jeftimijević Lilić rođena je u Lovcu kod Banjske, na Kosovu i Metohiji. Magistar je filoloških nauka. Do nedavno bila je urednik u Radio televizij...

Narodu je ponekad zabranjena istina - dobiće „istinitu“ kaznu... Pesnik Aleksandar Milošević, doktor medicinskih nauka, rođen je u Ohridu 1940. godine. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1960. godine. Se...

Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima... Koliko lica ima umetnik, koliko je načina da saopšti svoje damare? Sigurno onoliko koliko mu je talenata dato, ali na primeru svestrane Elvire Kujov...

Zaveru umišljenih genija može pobediti samo istinoljublje i častoljublje... Za profesorku srpskog jezika i književnosti, Veru Cvetanović iz Babušnice, nema tabu teme. Ona neguje otvoren odnos sa svojim đacima u kojem nema mesta s...

Dišite jesen punim plućima... Čovek je neraskidivo povezan sa prirodom. Po verovanju drevnih Kineza sve u prirodi ima cikličan karakter. Ciklusi se smenjuju a naše telo nesvesno te...