„O, ženo! Velika je vera tvoja. Neka ti bude kako želiš!“
Isus Hrist (Matej, 15,28) Biblija

Ženska snaga, simbol i značaj su već vekovima tema razmatranja mnogih pisaca, filozofa, naučnika. Nedokučiva ženska priroda je zbunjivala i samog Frojda koji je jednom izjavio da uprkos tridesetogodišnjem istraživanju ženske psihe ne ume da odogovori na pitanje šta žele žele. Svedoci smo vrlo oprečnih stavova značajnih mislilaca o ženama kroz istoriju od stava da je odgovorna za muškarčevu slabost, da nije sposobna za umni rad, da se može tretirati samo kao seksualni objekat do stavova koji izražavaju obožavanje i veličanje žene i njenih moći.
Zašto su stavovi o ženama toliko oprečni, odakle takva kontraverza i kako to sve utiče na doživljaj samih žena o sopstvenom drušvenom i istorijskom identitetu?

Žena kroz istoriju

Može zvučati čudno ali izgleda da postoje dokazi da je žena nekada vladala svetom. Patrijarhat kao oblik društvenog uredjenja nije bio prvi. Na početku beše matrijarhat... Prema nekim istoričarima praistorijski ljudi su živeli u društvenom uredjenju u kome su žene bile dominatne. Sama reč matrijarhat potiče od reči mater-majka i archein - što znači vladati. Na tlu današnje Evrope i severne Azije su pronadjene figurice žena stare i do 30.000 godina nazvane Venera na kojima su izuzetno ekspresivno naglašeni atributi ženske plodnosti. Naši preci su veoma rano uvideli značaj žena u reproduktivnom i majčinskom smislu, tako da postoje dokazi o povlaštenom položaju žena u ranim društvima. Iako su bile i tada fizički slabije od muškaraca, njihova moć začeća i radjanja i dojenja je fascinirala muškarce koji su smatrali da su žene obdarene natprirodim moćima i samim tim zaslužuju posebno mesto u društvu.

Poznat je mit o Amazonkama, ženama ratnicama sa prostora današnje Male Azije koje su živele bez muškaraca, bile izuzetne ratnice i išle čak i u osvajanja tudjih teritorija a opisao ih je Homer.
Matrilinearnost, ili prenošenje porodičnog imena preko ženske linije a ne preko muške danas imamo kod Jevreja. Postoje i razni mitovi o poštovanju i slavljenu dominacije žena i u Južnoj Americi kod ovdašnjih plemena. Erih From je smatrao da razvoj religijske misli teče od religija u čijem sedištu je majka ka onim u čijem središtu je otac. Žena i majka kao  božanstvo se sreće u hinduizmu, egipatskoj i grčkoj mitologiji. U grčkoj mitologiji pramajka sveta je Gea - majka zemlja koja daje život. Frojd je takodje verovao u postojanje matrijarhata i sa psihološkog stanovišta verovao da obožavanje majke boginje predstavlja ljudski infantilni pokušaj ponovnog jedinstva majke i deteta koje je karakteristično za ranu fazu razvoja individue.

Žene iz plemena Mosuo

Na jugu Kine, staro preko 2.000 godina i danas živi pleme Mosuo koje neguje možda poslednji matrijarhat na svetu. Njihove žene upravljaju imovinom, ne udaju se već imaju više muškaraca, imovinu prenose na kćerke i u svom jeziku nemaju reč za oca i muža. Dakle, matrijarhat kao oblik društvenog uredjenja i oblik dominacije žena nad muškarcima je verovatno postojao tako da  ne postoji „prirodno pravo“ prevlasti muškaraca nad ženama već je samo društveno uredjenje socijalni konstrukt koji je nastao na nekim,  za tu zajednicu bitnim i prihvatljivim uverenjima.

Od očeva, preko veštica do prava glasa

Uvidevši da su žene fizički slabije, a da njihove reproduktivne moći nemaju veze sa natprirodnim silama, muškarci su ustanovili duštveni oblik-patrijarhat u čijem je centru muškarac i otac kao glava porodice. Žena je  imala ulogu supruge i majke i obično u tipičnim patrijarhalnim zajednicama nije imala pravo glasa niti je imala privatnu svojinu. Položaj žena u društvu počev od stare Grčke i Rima, preko Srednjeg veka u Evropi i u islamskim zemljama sve do Prvog svetskog rata je bio veoma loš. Žene nisu imale pravo glasa, svodjene su na proste objekte za reprodukciju, nisu imale pravo da biraju bračnog druga i uopšte su bile društveno nevidljive čime se stiče pogrešan utisak da nije bilo značajnih ženskih mislilaca, stvaralaca i boraca kroz istoriju. Bilo je, ali je njihov put bio daleko teži i posut trnjem. Pogrešno smatrajući da će žene zanemariti svoje porodične obaveze ako budu angažovane u društvenom smislu, muškarci su ih obeshrabrivali u napretku, ostavljajući svu društvenu moć i korist za sebe, a prebacujući na ženu onaj deo koji se tiče porodičnih obaveza.

Kroz istoriju su mnogi pisci, filozofi i političari izražavali stav o ženama koji ih svodi  često na seksualne objekte koji nemaju drugu funkciju, na opasne i nepredvidive individue koje nemaju moć razuma, na krivce za mušku pohotu ili neuspeh itd.
„Sreća, žena i vetar kratko traju“ rekao je Buda. Svodjenje žene na objekat koji ne postoji kao važno i vredno ljudsko biće samo po sebi je bila česta praksa ranijih vremena. U nemogućnosti da se adekvatno snadju u svojim polnim ulogama muškarci su žene optuživali za razne grehe pa je tako i primarni biblijski greh u Rajskom vrtu Adam sagrešio na Evin nagovor. Izgleda da su muškarci projektivali svoje loše osobine na fizički slabiji pol da bi mogli potom da prema njemu izraze „opravdanu“ agresiju što je psihološki mehanizam odavno poznat stručnjacima.Tako da je vremenom i sama žena počela da posmatra sebe kao necelovitu figuru već da sebe definiše isključivo prema nekom ulogama koje ima: majka, supruga, ljubavnica a koje se uglavnom tiču odnosa prema nekom muškarcu.

Poznat je i progon veštica,tj. inkvizicija u Srednjem veku koju je uglavnom sporovodila katolička crkva. Mnoge žene su bile optuživane za razne zločine koje su uključivale prizivanje djavola, bacanje čini i razne druge radnje, dok su u praksi tzv. veštice bile obične žene, nekada travarke i isceliteljice koje su nastojale da razviju svoje veštine na polju medicine u onom vremenu. Možemo da primetimo isti koren reči „vešta“ osoba i „veštica“ pa lako zaključujemo da u onom vremenu vešte žene nisu bile poželjne.

Proterujući ženski princip iz zvanične crkvene ikonografije muškarac nije mogao da to uradi u potpunosti pa je ženski lik ostao utkan u hrišćanstvo kao vrlo sublimiran lik Bogorodice koja je važna kao Spasiteljeva majka. Jung je smatrao da čovek ne može dostići sopstvo kao vrhovno jedinstvo ličnosti ako se ne oslanja i na Animusa kao muški i na Animu kao ženski princip psihe.To znači da u svima nama postoje elementi oba principa pa je potiskivanje ili proterivanje bilo kojeg od njih na individualnom ili pak društvenom planu štetno i opasno. Samo integracija i uzrastanje mogu doprineti sveukupnom razvoju, pa se integracija žena i ženskog principa počela ostvarivati negde nakon Prvog svetskog rata, polako i mukotrpno…
Pravo glasa na izborima žene su dobijale sporo i bilo je potrebno da protekne vek i nešto vremena da bi razne svetske zemlje dale to pravo ženama. Na primer, Švajcarska je uvela pravo glasa žene tek 1971 godine. Pojedini podaci znaju da budu začudjujući, zar ne?

Žene uzvraćaju udarac    

Nakon osvajanja odredjenih prava i dva svetska rata koja su donela čovečanstvu mnogo problema ali su i pokazala da su žene sposobne za razne poslove u muškom odsustvu, na red je došla seksualna revolucija 60-tih godina prošlog veka. Napredak tehnologije i medicine su doprineli novom shvatanju seksualnog morala, kao i slabljenu tradicionalnih društvenih obrazaca. Žena stiče reproduktivna prava  i ima nove slobode koje joj omogućavaju da sama izabere svoju ulogu u društvu. Feministički pokret kao pokret za ravnopravnost žena je doprineo informisanju i oslobadjanju žena represije kojoj je bila izložena vekovima.Neka od osnovnih prava za koja su se feministkinje zalagale su:pravo na rad žena, pravo na planiranje porodice, pravo na jednaku zaradu muškaraca i žena, jednaka gradjanska i politička prava. Nažalost, nemožemo reći da su se ova prava ni do danas u potpunosti ostvarila u svetu, iako se položaj žene dosta popravio i žene više nisu nevidljive u društvenom smislu.

Ipak, radikalni feminizam je doveo do jakog pooštrenja odnosa izmedju polova pa je kasnije bilo žena koje su se počele ponašati kao oni muškarci koji su nastojali da dominiraju nad ženama. Oštra borba za prevlast izmedju muškaraca i žena je doprinela udaljavanju polova, konfuziji polnih uloga i pojavi ponašanja žena koje su zapravo svojim dominantnim ponašanjem imitirale muškarce.Tako u današnjoj pop kulturi možemo da sretnemo ženske likove raznih filmova i serija u kojima se promovišu: život bez muškaraca, veze za jednu noć, nevezivanje u svakom smislu. Izgleda da je viševekovna represija žena naišla na osvetu.
Nažalost, na taj način svako gubi jer ravnopravnost ne znači jednakost, istost i preuzimanje obrazaca ponašanja.

Ravnopravnost i pravo na ženskost

„Zdrava žena je uvek slična vuku, stabilna je, prepuna snažne životne sile, svesna je svojih mogućnosti, domišljata je, odana i pokretna... Oni koji ne razumeju žene i vukove proganjaju ih i osudjuju na isti način. Upravo u tome je sličnost žene i vuka“
Klarisa Pinkola Estes-„Žene koje trče sa vukovima“

Da bi žena ostvarila svoje pravo na ravnopravnost ne mora biti jednaka muškarcu, niti preuzimati dominantne obrasce ponašanja muškarca da bi ostvarila svoju slobodu. Svaka sloboda koja se mukotrpno stiče traži zapravo pronalažnje novih adekvatnijih oblika ponašanja koja će dovesti do integracije muškog i ženskog principa, kako izmedju muškaraca i žena tako i u samom ženskom biću. Svedoci smo danas da se često muškarci plaše samostalnih, jakih i sposobnih žena. To ne znači da žena treba da odustane od svojih sposobnosti da bi se dopala muškaru već da i muškarac i žena moraju aktivno sudelovati u oblikovanju svog odnosa. Insistiranje na dominaciji, nevezivanju i floskulama kao što je „žene su sa Venere, a muškarci sa Marsa“ doprinosi nepotrebnom udaljavanju polova i nerazumevanju. Sijaset moderne literature koja nudi rešenja za dolazak do muške ili ženske duše zapravo može predstavljati nepotrebnu stereotipiju jer su i muškarci i žene ljudska bića sa jednakim pravima i raznolikim osobinama koje se prožimaju kroz oba pola.

Strah od bliskosti i vezivanja je često prisutan kod oba pola a maskira se dominantnim ponašanjem, prebacivanjem krivice na drugi pol i nepreuzimanjem odgovornosti za svoje polne uloge.

Žene su vredna ljudska bića čija je arhetipska snaga i mističnost prepoznata od mnogih pesnika, filozofa i pisaca. Iskoristiti tu snagu znači posmatrati sebe kao celovito biće koje ima pravo da bira svoje životne uloge, ima pravo na izbor, na svoje sposobnosti.

U renesansnom vremenu žena je bila muza umetnika, inspiracija i nadanuće ali ipak nije bila prepoznata kao stvaraoc umetnosti. Žena ima pravo na svoju seksualnost pa je ipak često tretirana kao seksualni objekat. Žena je bila pomagačica naučnika, pa ipak nije dovoljno pominjana u istoriji kao naučnik i sama. Uvek u ulogama u odnosu na nekog i nešto, žena ima pravo da se izdigne iznad toga i da sebe posmatra kao biće ponajpre u odnosu na sebe i svoj svet.

Oba pola moraju definisati svoje uloge pre svega sa stanovišta izgradjivanja svoje celovitosti da bi mogla da plodonosno da medjusobno razmenjuju. I Animus i Anima moraju biti slobodni i uvaženi da bi zaživeli u nama.
Nijedan pol nije stvoren da bude šegrt drugome već da oba ravnopravno u svojoj različitosti jedni druge obogaćuju.
Rano hrišćanstvo,kao avangardna religija tog vremena je negovala odnos prema ženi kao važnom i vrednom biću. Sam Hrist je objavljivao dolazak carstva u kome neće biti patnje i zla i u kome će svi biti ravnopravni.

Neki od tadašnjih protivnika hrišćanstva su negodovali što je Hristova reč bila usmerena prvestveno na poštovanje potčinjenih: dece, robova i žena. Isus je kršio stroge jevejske običaje razgovarajući sa ženema i podučavajući ih hrišćanskim vrlinama. Upravo ovaj revolucionarni odnos prema ženama bi trebalo da bude model i današnjeg odnosa poštovanja i slavljenja žene kao važne i vredne jer bez ženskosti ne može biti ni muškosti. Priroda je mudra…

Adriana Pejaković, psiholog

Tweet

Tagovi zena vekovi majka matrijarhat feminizam kultura rađanje muza prava

Povezane teme

Značaj mleka i mlečnih proizvoda za trudnice... U cilju optimalnog unosa hranljivih materija potrebnih za pravilan razvoj fetusa, dobro zdravlje buduće majke i kasnije, dobro zdravlje novorođenčeta, u svakodn...

Priče o ljubavi, životu kosmetskih Srba i ukradenom detinjstvu... Milica Jeftimijević Lilić pripada grupi pisaca koji su u središte pesničkog izraza postavili temu ugroženosti, tragike Srba na Kosovu i Metohiji svedočeć...

Ljubinku Jeliću dodeljena nagrada za poeziju u italijanskom gradu Aprilija... Asocijacija za kulturu, L@ Nuov@ Musa iz Aprilije već sedamnaest godina organizuje festivale i  konkurse za poeziju na kojoj se promoviše knjiž...

Mirjana Kiš: Trebalo bi da caruju lepe reči... U beskraju stvari koje zaboravljamo, što zbog prirodne selekcije, što zbog toga jer dolaze nove, ima ljudi, a obično su to umetnici, koji jednosta...

REBRO VIŠE - Slika žene u poeziji i prozi Milice Jefitimijević Lilić... Jer ko je DrugiKo si i sam, znaš li? Tri su važna poetska ishodišta poezije Milice Jeftimijević Lilić: hrišćanstvo, refleksija, usmerena...