(Milena Vukoje Stamenković, Svet u čaši, Albatros plus,  Beograd, 2016)

Milena  Vukoje Stamenković je nezasluženo nedovoljno poznata u srpskom književnom životu, budući da živi u Švajcarskoj a ovdašnji književni život ipak zavisi od tekućih aktivnosti koje se medijski prate ili od pripadanja  odredjenim krugovima,udruženjima, klubovima ili napora izdavača da populariše knjigu ili ličnost autora.

Budući da se pesnicima, po prirodi stvari, ne poklanja dovoljno prostora u medijima, do čitalaca tako ne stignu prave knjige niti se uvek sazna za pesnike koji bez mnogo pompe objavljuju svoje knjige. Elem, reč je o knjizi  vrcave poezije koja  odaje lucidnog pesnika koji je maštovit, smeo, obrazovan i samosvojan. Koji ume da napravi dobru pesmu.

U tumačenju zbirke Svet u čaši, intrigantnog naslova, može se poći sa više aspekata. Odlučili smo se za ispitivanje odnosa pesnikinje prema samoj poeziji kao suštini spoznaje sveta, o čemu nedvosmisleno govori naslovna metafora. Sve se ogleda u malom, u izdvojenoj pojedinosti koja ga sublimira, u duhovnoj  percepciji onog vitalističkog, što ga iznova stvara kao artefakt. Svet se stoga može sažeti, svesti na ono što se može „ispiti“, verovatno iz žudnje za upijanjem sveta, potrebe da se bude prožet svetom, ali i nastojanja da se bude poduprt tim svetom, da  svet unese u sebe na lekovit i okrepljujuć način, kao što se čašom  vode gasi žeđ  i dok se voda ispija on, taj svet postaje providan, uvidan, poučavajuć, te se iz te prožetosti svetom, tog pounutarnjenja sveta radja i pouzdana refleksija o njemu. Ali, prva pesma u zbirci pod naslovom Stvaranje, pokazuje da je sam taj čin  nužan jer reči kao samostalne, (sa svojom  voljom i ćudima) nameću to, akciju, obavijanje sveta rečima, radjanje pesme kao posledice stapanja sa svetom:

Zakucavam reči
U ničije uvo
Rađam ih ko majka
Koja decu neće
Bacam ih u vodu
Uskaču u mene
Zajedno
Krug smo

Poezija je,  pokazuje nam tako pesniknja, deo vaseljene, prirodnog toka stvari, radjanja. Majčinstvo se stoga podrazumeva, ženi je, dakle, imanentno radjanje i poezije, kao i dece, ali i to se ponekad dešava mimo volje, medjutim život koji reči nose (“u početku beše reč”) pobedjuje i one se radjaju, a kad su već rodjene one rastu i oblikuju svog tvorca. Daju mu uporište, postaju otadžbina onome ko je od nje daleko. One su lična karta,kap krvi, dakle, ličnost i delo se stapaju, postaju jedno, neporecivo, večno.
Pesnikinja Milena Vukoje Stamenković potvrdjuje kroz pevanje o stvaralačkom procesu, mukama “radjanja” pesme,(stih je pesniku gospodar) da se nakon uspešnog susreta sa pesmom obnavlja kao feniks, da dobija novi identitet sa stvorenim, što jeste dubok preobražavajuć vitalistički proces.Ali to nije samo obnova vlastitosti, već je, kako vidimo u njenoj poezji i rekreiranje sopstva bića naciona iz kojeg potiče jer kroz njen pesnički govor odjekuje biće jezika kreiranog u vremenu, čuje se njegov prepoznatljiv odjek kroz brzalice, bajalice, oblike reči koje nose duh minulog a večno živog, one duhovne snage koja ne nestaje već se pretače u novorodjene. 

Milena Vukoje Stamenković

Mitskom mišljenju naših predaka uopšte nije smetalo da se omfalos, pupak, središte sveta nalazi, na primer, u Delfima i istovremeno još na nekoliko mesta; za mitski ili sakralni prostor vrede neki drugi zakoni, baš kao i za mitsko ili sakralno vreme; i jedno i drugo znači prekid, znači diskontinuitet u realnom prostoru i vremenu – od kojeg ipak nisu razvenčani. (Ivan v.Lalić) Dakle, kako vidimo, to je jedno neprekinuto vreme koje pulsira i neprekidno spaja prošlo i buduće.
No, pesnikinja svakako govori iz svog vremena,o svetu u kojem ona živi a koji je sazdan od suprotnosti, (Istok / Zapad, mržnja, svekolika zla ovog doba - nedoba, prolaznost oličena u mlitavoj ruci ostarelog rok muzičara), svega onoga što je uzrok nemira, nužne sumnje u sve, surovosti a neko ko je “sazdan od treptaja”, mora da se prilagodi svemu tome, onome što guši i rezultira oslobadajućim dejstvom stvorene pesme. Jer, zapažamo, pesniknja spoznaje da je čovek  čin, (pesma o Jerini, pesnicima čija imena nose ulice ) ono što je stvorio, što njegovu kratkotrajnu egzistenciju čini smislenom.

Njena žedj za rastom i saznjanjima je snažna, potreba da bude oblikovana znanjem, da, dakle, njena pesma bude ono što nosi znanje je predstavljena vrlo dramatičnom, znanje treba da odjekne u njoj, da ekspolodira, da je raznese...dakle, preobrazi i vaspostavi na nov način u onome što je tom prilikom nastalo.  Ovo je vrlo originalno iskazana duhovna borba  sa svetom koji se potčinjava sebi, svodi na ono što se može oplemeniti, što treba da transcendira u duhovnu vrednost, pesmu.  Ono što će večnom detetu u čoveku omogućiti da se neprekidno igra i stvara svoje čudesne svetove imaginirajući. Da donosi Pesmu koja je i molitva i trezor koji čuva ljubav za bližnje, za one koji su pesnikinju  upućivali u tajne stvaranja, čuva sećanja na putovanja po svetu,  koja je veza sa rodnim krajem,  pesma koja je senka, lepet krila Belog andjela, pesma koja je pesnikinjin san iz kojeg se budi nekad  probodena užasima sveta, nekad problescima nebeskog blaženstva. Jednom rečju, Milena Vukoje Stamenković se nedvosmisleno srela sa sobom u poeziji koju je “sabila “ u kap krvi iz koje izranja sva njena ustreptala duhovnost, ljubav prema lepoti  i nužnost da joj služi. Jedna snažna avanutra duhovnog uzdizanja nad svetom i stapanje s njim u neprekidnoj igri koja i čitaoca uvlači u svetlu i prozraču unutrašnjost njenog plemenitog i samosvojno prkosnog bića.                                                                                  

Ćutim
Otkucaje
Svakodnevicu oblačim
U halje zlatom okovane

Čitava zbirka Svet u čaši vode svedoči napor da se iskaže pesma, rvanje sa idejama i pokušajima da se svet  spozna i unese u pesmu, a na kraju je obrnuto, pesma postaje izvor saznanja, ona sama govori i pokazuje život, ona tako ispunjena svetom i sama postaje svet u kojem se ogledaju sunce, vreme, svemir u velikoj dinamici koja diktira i vrlo dinamičan ritam. Svaka je pesma, kao jedna sinkopa i usklađenim ritmom se smenjuju slivajući se u strasni ritam pesnikinjinog bića.
Sve u njima  podređeno je duhu koji posmatra i tumači svet:

Svetovi
U mojoj čaši
Podupiru se
Mešaju se
Ispredaju priče
Haljine uspomena

Vise im na prozorima
 
I upravo to izdvajanje iz sveta realnog radi stvaranja realnosti umetničkog entiteta pesme,   čini  umetnika, daje smisao njegovom životu jer ga modeluje po meri modelovane umetničke realnosti.To je taj svet u  čaši, to jest ono što stane u pesmu kao izvor pesnikovog duha. To su reči kao sublimacija bića koje se u njih transponuje s ciljem da bude, pokaže svoje postojanje u onome što je specifično za njega, njegova sopstvenost, da opstane kroz rečeno. I Malarme je to tražio od reči i jezika uopšte, “slobodu da budu nesputane za probleske logike, “ za onu slobodu jezika  koja bi omogućila da se pevanje i mišljenje kažu kao nešto sasvim novo”.
No, taj ideal, biti nov, gotovo je neostvariv, novo je ipak ono što se u pesmu unese kao pesnikov senzibilitet,  starst s kojom pesmu stvara. Poezija Milene Vukoje Stamenković to na impresivan način demonstrira, to davanje sebe pesmi i stapanje s pesmom.

Kazala mi pesma
Da volim zeleno
Da sam reka
Što srce u sebi valja
Kazala mi pesma
Da dišem duboko
I dok dišem
Nada umire poslednja...
 

Mr Milica Jeftimijević Lilić                                      

Tweet

Tagovi milena vukoje stamenkovic svet u casi milica jeftimijevic lilic poezija

Povezane teme

Zamor oka od računara... Gledanje u ekran računara, mobilnog telefona, video igru ili bilo koji uredjaj sa digitalnom reprodukcijom slike neće izazvati trajno oštećenje očiju ali...

Nedeljni program Predavačkog centra i Galerije Kolarčeve zadužbine... Poštovani posetioci, predstavljamo vam program Predavačkog centra i Galerije Kolarčeve zadužbine. Nadamo se da ćete u njemu naći teme koje su vama zaniml...

O zlu i kako ga pobediti... „Doktore, zašto je, po Vašem mišljenju ubijao nevine ljude i radio svo to zlo?“„Za njegovo zlo ne postoji objašnje...

DESETA MEĐUNARODNA UMETNIČKA KOLONIJA KRČEDIN 2017.... Predsednik MATICE SRPSKE Dragan Stanić i slikar Milutin Dedić predvode više od 180 učesnika umetničke svetkovine u Krčedinu Ovogodišnje veliko ...

Očekujete li od sebe previše?... Mnogi su prestrogi prema sebi. Očekuju od sebe previše. I prebrzo... Zaborave kako je sve proces koji zahtjeva vrijeme... Da li sjeme poštuje v...