Anksioznost i depresiju, nemedicinski, ali iskustveno, karakterišem kao bolest misli, i to, najčešće, nevoljnih, ali, ipak, naših.

Pre svega, to su misli koje izazivaju strašnu nemoć i teskobu, osećaj niže vrednosti, strah, tugu, bespomoćnost i mnogo toga zbog čega se prema životu ili određenim segmentima, svesno ili ne, stvara otpor. One, čini se, dolaze sa svih strana u rojevima, nakon nekog nemilog događaja ili pre nečega teško podnošljivog što iščekujemo, i izgleda da ih je nemoguće  kontrolisati. Ipak, možemo, svesnim naporom, vežbom i upornošću da apstrahujemo negativne sadržaje u nama a da se skoncentrišemo na prijatne.

U nekom trenutku stvarnost počinje da nas plaši iz raznih razloga, ali ne stvarnost koja se zbiva u ovom trenutku, nego neka prošla, ili ona koju zamišljamo kao "logičan" sled događaja, stvarnost za 5 minuta, stvarnost sutra, stvarnost na poslovnom sastanku ove nedelje, brak, iako smo se tek verili… Dakle, stvarnost koja je proizvod naših misli, odnosno, strahova. Bude tu i sasvim realne strepnje ali i ona postaje nepodnošljiva i mnogo veća jer je razrađujemo samo kroz negativne aspekte.
Do ovog stanja se dolazi na mnogo načina, bilo da smo proživeli neku stresnu situaciju, da smo odbačeni, primorani na nešto ili je okolina svojim normama negativno uticala na nas, a u to se ne uklapamo, bolujemo od nečega, ili smo  usred nekog zbivanja gde ne vidimo izlaz, a sasvim je moguće da i ono što smo davno potisnuli kao neželjeno, sada isplivava…

Tada nam sopstvena koža postaje tesna, srce ubrzano kuca, luče se velike količine adrenalina, osećamo nesvesticu, mučninu, tremor, čak i bolove u telu, najčešće u zelucu, grudima, stvara se osećaj da ćemo eksplodirati ili umreti, tužni smo, nije nam ni do čega, ne živi nam se... jednostavno, postajemo ometeni za funkcionisanje. Tada psiha deluje na telo, iako medicina i dalje parcijalno tretira, ne samo različite delove tela, nego i psihu i telo, oni jedno na drugo utiču nedvosmisleno, pa i nemilosrdno.

Kada sam ja bila u stanju teške depresije, u šta se, gotovo uvek, umeša i anksioznost, celo moje telo je patilo, bolelo je, trnulo, grčilo se, teško sam disala uz veoma ubrzan puls, želudac je boleo i teško vario hranu, od silne napetosti, boleo je svaki mišic, a leđa sam jedva uspevala da ispravim. A iza svega je bio strah od proživljenog, od toga šta mi se se u tom momentu dešava, šta će mi se tek dešavati i kako dalje kroz život u takvom stanju. To su pitanja koja se neizbežno javljaju, a u tom trenutku za njih nema mesta jer smo previše slabi da bismo tražili odgovore. Tada nam treba mir. Zbog toga je od prevelike važnosti zaustaviti negativan tok misli. Nakon toga ste spremni da čujete i prihvatite dobru vest da je sve ovo, ukoliko se pravilno tretira, prolazno, pa i nema razloga da mislima svu ovu nevolju vodimo sa sobom u budućnost. Istina je i da ove epizode umeju i da se vrate kad jednom odu, ali tada već znamo da se nosimo sa njima i odmah preduzimamo korake za udaljavanje.

Osim što je važno znati uzrok nastanka problema, jednako značajno je trenutno prihvatiti stanje u kojem ste i ne očekivati da će proći za dan, dva. Morate se ponovo valjano sastaviti a za to treba više vremena. Nekome 7 dana, nekome duže... Najznačajnija stvar koju sam shvatila je da najmanji otpor imam ako planiram sat po sat, onda dan po dan, pa sam dalje povećavala planiranje aktivnosti shodno tome kako bih se osećala. Bitno je da nema pritiska i praznog hoda, odnosno, trenutaka za očajavanje.
Vrlo jednostavno osmislite narednih sat - dva nečim što, ne mora naročito ni da vam prija, ali vam zaustavlja negativne misli koje stvaraju anksioznost i depresiju. Možete i ponavljati molitvu više puta da biste se fokusirali na nju, a misli stavili u neki drugi plan. Ja sam koristila Oče naš, vi izaberite ono što je vama blisko. Može to biti i obična rečenica koja vas umiruje... Stari narodi, pa i naš, kad im je teško, idu u šumu i vrište da bi glasom iz sebe izbacili negativnu energiju i stres. Malo suptilniji način je pevanje ili slušanje vesele muzike, naročito kad vam nije do pevanja jer će te se povezati sa pozitivnim vibracijama melodije i polako ćete se osećati bolje. Igranje je, još i najbolje jer zaokuplja i duh i telo. 

Razgibavanje, vežbanje ili šetnja su jednako dobre aktivnosti jer zaustavljaju tok neželjenih misli zato što ste fokusirani na telo. Onda i hemijske reakcije u telu počinju da rade u vašu korist lučeći hormon sreće. Sve vas ovo udaljava od apatičnog stanja koje se, uglavnom, dešava kad smo besposleni u krevetu. A to je najgore što možete sebi uraditi jer tamo najviše vrebaju misli.

Ima još mnogo toga što biste mogli da radite  u svoju korist, ali svako mora da pronađe svoj način. Živite dan po dan. Osvajajte mir u svakom danu, pa sutra ponovo. Nemojte sebi odmah natovariti celu nedelju ili mesec, ili ceo život, kako neretko činimo. Ne morate danas naći sve odgovore, a i nemoguće je. To samo stvara još veće strahove od neizvesnosti i odustajanje.  
Čitajte o drugima koji su prebrodili ovakva stanja i nastavili da žive, kako mnogi od njih tvrde, još kvalitetnije živote. Birajte vesele ljude za svoje okruženje, u svakoj negativnoj situaciji nađite bar jednu pozitivnu stvar i držite se nje. Analizirajte trezveno i sebe i druge. Pohvalite sebe na kraju dana koji ste prebrodili bolje nego prethodni. 

Napišite dnevni plan aktivnosti i držite ga se. Tako se nećete osećati dezorijentisano. Nemojte gledati negativne sadržaje u medijima ni slušati teške priče prijatelja u periodu kad se uspostavljate. Zamislite da ste na oporavku i tako se i ponašajte. To, u ogromnoj meri, skraćuje sam proces. Nemojte ni bežati od medikamenata (propisanih) jer i oni daju značajnu potporu ozdravljenju. Kad ovladate sobom, neće vam više trebati. Mit je da ko jednom počne da ih uzima, moraće dok je živ, da se čovek sa njih teško "skida"...

Uporedite ovo stanje sa gripom, snašao vas je, pijete lekove, mirujete, radite samo ono što možete i za kratko vreme ste zdravi. Da, zaista, ako se na pravi način odnosite prema aknsioznosti i depresiji, stvari ovako jednostavno izgledaju.
Rečenica koju sam najviše mrzela da čujem od psihijatara bila je “ne postoji čarobni štapić koji će učiniti da ovo prođe”, sada mi je omiljena, jer, zapravo, postoji nešto bolje a to je moja volja da se pokrenem i preokrenem stvari kroz najmanji otpor u svoju korist. Zapamtite, sat po sat, dan po dan… i život nas ne može uplašiti.

Dragana Lilić

Za ovu i slične teme pišite nam na email Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.

Tweet

Tagovi anksioznost depresija misli strah samopomoc dragana lilic

Povezane teme

Meditacija... Dostizanje harmonije uma, tela i duha Meditacija je smireno stanje organizma, naročito uma, jer se ima za cilj postizanje stanja bez misli. Naš mozak ...

POEZIJA KAO IGRA INTELEKTA I KONSTRUKCIJSKOG UMEĆA... (Milena Vukoje Stamenković, Svet u čaši, Albatros plus,  Beograd, 2016) Milena  Vukoje Stamenković je nezasluženo nedovoljno poznata u srpsk...

Muzika Balkana je univerzalni jezik koji nas spaja... Da  i najgora vremena mogu iznedriti vrhunsku lepotu, potvrđuje veliki kulturni zamah Aleksandra Sanje Ilića koji je krajem teških devedesetih godin...

Svako treba da se zapita da li spada u grupu internet zavisnika... Usled razvoja interneta kao medija dostupnog širokoj populaciji, 1995. godine prvi put je upotrebljen izraz „Internet zavisnost“, koja je po ...

Izborite se sa dečijim strahovima... Većina mališana uzrasta od godinu-dve neutešno plače svaki put kada se mama odvoji od njih. Evo nekoliko karakterističnih situacija i praktičnih r...