Ovih dana svi su u nekoj vrsti šoka jer su studenti izašli na ulice, kažu "Dosta nam je straha i manipulacije". I opet, sekundarno je zašto šetaju, već je važnije ko je organizator šetnji.

I dok pojedini novinari saznaju od anonimnih organizatora  protesta "Protiv diktature" (list Danas) da je organizator novoizabrani predsednik , drugi,  pak, saznaju potpuno drugačije.  I dok se ljudi bore za svoja prava i govore nam kako se osećaju, ja se samo pitam zašto je svaki vid bunta u Srbiji shvaćen kao huliganstvo, bezobrazluk i nevaspitanje.
Tako i neke svakodnevne situacije na ulici , u prodavnici ili dok čekate u redu . Vi ste vaspitani kad ćutite, čim pustite glas "sram Vas bilo". Pre neki dan u prodavnici, klasično, red na kasi. Čovek prilazi i obraća se celom redu - "Čekaju me kod kuće , jel mogu pre Vas!? " Svi smo ga pustili, a on, čovek,  se vidno smeje. Mislila sam da me zafrkava ali nije... on je svoje "obavio", preko reda, očigledno .

Gledam ga i razmišljam kako bih bila nekulturna da sam kazala da i mene čeka neko kod kuće, da sam preumorna i da teško stojim. Ali, bunt u meni se brzo ugasio. To je primer sa kojim se svakog dana susrećemo. Naravno, zalažem se za to da se pomogne čoveku , ali ne da taj isti koristi vaše vaspitanje. Propali smo kad smo utihnuli i kada su nas ubedili da ne možemo ništa da promenim! Tako sam se i ja zapitala zašto nisam reagovala, ko je mene "utihnuo"?!  

Kada se dešava bunt, kao ovaj koji doživljavamo na ulicama u Srbiji,  shvatimo to kao teoriju zavere, a ne kao znak. Nije sad važno ko je u pravu a ko ne… važnije je da se narod oglasio, tačnije,  mladi ljudi koji su učeni da ćute.
Na kraju svih krajeva , "Slobodni smo, ne kada pričamo o slobodi već kada je i praktikujemo ", zapisao je Vilijam Fokner. I, onda, šta znači prihvatiti savez , tj. bunt, što savez izvorno znači, ako se ne može primeniti ?! Tada će vas proglasiti za huligana i reći "Nemaju preča posla ", pa možda i nemaju, pa je i to jedan od razloga. Onog trenutka kada dozvolimo da nas strah ućutka i navede da mislimo  da naš glas nikoga ne može promeniti  ili motivisati, tad smo sebe izgubili. Jer nekad nije sve u ljutnji, nego i u ponosu. Ali, koliko imamo ponosa kao društvo?! To je već posebna tema!   Probudimo se, važan je svaki pojedinac!  I na kraju mi se nadovezuju reči  Canetove pesme, "Da li veruješ meni ili misliš svojom glavom?!". Na nama je da izaberemo.

Sanja Ćulibrk

Tweet

Tagovi bunt strah manipulacija protesti studenti sloboda vlada sanja culibrk

Povezane teme

Prepoznavanje i klasifikacija nepoželjnog ponašanja kod dece... Najčešći problem današnjih roditelja je neposlušnost dece. Zaista, suviše često čujem od roditelja izjavu – potrudili smo s...

Da li „zabrinutost“ znači „voleti“!?... Za mnoge ljude, briga je jedan od pokazatelja da mi vodimo računa o nekome. Ako volite nekoga, onda treba i da budete zabrinuti za njega. Ako ste zabrinuti o...

Najmanjim otporom protiv anksioznosti i depresije... Anksioznost i depresiju, nemedicinski, ali iskustveno, karakterišem kao bolest misli, i to, najčešće, nevoljnih, ali, ipak, naših. Pre s...

Poezija: PLOVIDBA - Slobodan Rakitić... Galija naša gde će stati, sred kakva tajna pristaništa, zar ne očekuje nas nigde ništa iza tog mora što se zlati? Nad nama pusto&...

Rusija Marinković: U književnosti je zavladala monotonija... Rusija Marinković rođena je 6. juna 1938. godine u Zebincu, opština Vladičin Han, od oca Cvetka i majke Rusande Milosavljević. Osnovno obrazovanje stekla...