Natalija Parezanović
Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
Čovek je po prirodi tajanstveno, ali i radoznalo biće. Ukoliko se bavi svojim nepoznanicama, biva nagrađen novim uvidma i spoznajom mogućnosti za koje nije znao da poseduje. Ključ do središta bića čoveka često su snovi.
Knjiga Natalije Parezanović, romansijerke kojoj je ovo treća knjiga - Sno(m)viđenja - otkriva neobičan put samospoznaje. Spoj snoviđenja i jave dao je sjajan literani učinak. U razgovoru sa autrokom želeli smo da saznamo kako su se java i snovi spojili u ovo značajno i literarno štivo koje će uskoro biit pred čitaocima.
Uskoro iz štampe izlazi Vaš novi roman neobičnog naslova Sno(m)viđenja u kojem, na izvestan način, stavljate znak jednakosti između snova i jave. Za čitaoce će, svakako, biti izazov da istraže kako ste spojili nespojivo, a nas zanima da li je roman plod fikcije ili ima i iskustvenu podlogu?
Stvar leži u tome što ja ZNAM - (zvuči arogantno) ali ne volim da kažem „ja mislim“ jer to ostavlja mesto sumnji da je to „nešto“ tačno, ali možda i da nije. Ja tvrdim da znam i ta istina je nekim tajanstvenim putevima doprla do mene. Ljudska bića imaju u sebi više slojeva do kojih najčešće ne umeju (a najčešće i neće) da prodru.
Nama je najjednostavnije da se držimo manifestovane stvarnosti. Što bismo se bavili pitanjima suštine sopstvenog postojanja?! Strah nas je da shvatimo da se sastojimo od još puno dubljih slojeva koji su tajanstveni i nezamislivo moćni. Koliko smo zakinuti kao čovečanstvo što nipodaštavamo čuveno „nesvesno“ u nama. Ne znamo koliko smo moćni i šta bismo sve mogli da uradimo. Da od naše plave planete napravimo Raj, na primer. Snovi su naš paralelni život koji nam pomaže da lakše preživimo surovu realnost. Život snova je u najmanju ruku isto toliko realan kao i ovaj svakodnevni. Snovi nas neprekidno podsećaju na to šta smo postali, ali i šta bismo mogli biti ako poželimo. Dakle, rasprostranjena je zabluda da su te dve stvari nespojive. Naprotiv - one su dva dela nas samih. Treba ih samo integrisati. I ne treba nam mnogo napora da to postignemo. Lako je. Treba samo da to iskreno želimo .
Temom roditeljstva bavite se podrobno u svojoj knjizi, čemu nas ono uči?
Smatram da i najgrešnije žene i najgore majke poseduju to „nešto“, izuzetno, koje ih razlikuje od muškog dela sveta. Materinstvo, kao kosmički čuvar života, predstavlja svetu stvar i najbitniju božansku odluku u Svestvaranju. Osvrnimo se oko sebe, sve vrvi od dokaza za ovu tvrdnju! Prosto pokušavam da Ženu, učesnicu te čudesne proslave života, budući da sam i sama i žena i majka (ne baš dovoljno dobra), razumem i možda čak i opravdam.
Na osnovu teksta Vaše knjige može se zaključiti da postoji predistorija za sve što nam se dešava a koje smo ponekad svesni, nekad ne. Vaša junakinja neku buduću sudbinu prvo nazire u slici iz detinjstva a potom iz knjige o usamljenom dečaku koji traga za majkom. Da pojednostavimo, da li verujete u ponavljanje ljudskih sudbina kroz vreme?
Ubeđena sam da ne postoje samo biološki i psihički razlozi za ono tragično što će jednog dana postati to maleno dete. Naravno da je moja junakinja kriva što je, umesto da sluša Mocarta dok je nosila sina, strastveno mrzela muža i to samo zbog povređene sujete. Međutim, postoje i drugi, iako nevidljivi, faktori koji dobrano utiču na tok sudbine tog nesrećnog mališana.
Postoje moćnije sile od naše takozvane slobodne volje koje nas navode na dobro ili zlo. Neke stvari moraju da se događaju baš tako i mi donosimo nelogične i nama samima nerazumljive odluke koje nam nose patnju, da bismo na kraju puta shvatili da je ono što smo mislili da je ispravno i da donosi sreću izazvalo najgore ishode, a da se ono što smo proklinjali kao „sudbu kletu“ preokrenulo u našu korist.
Prvo, mi ne poznajemo pravi plan Stvoritelja za nas. To je kao kad gledamo kroz ključaonicu i čini nam se da sve što postoji poznajemo. Ne vidimo kosmos već samo delić olujnog neba. Naš život večno traje i mi se otelotvorujemo u svakom novom životu. Kao da glumimo u raznim filmovima različite uloge a pri tom ostajem to što smo. I taj večni tok nije nasumičan. I tu se prati Veliki plan. Padamo i ustajemo, odbijamo da se menjamo, ponavljamo iste greške sve dok ne shvatimo ko smo u stvari. Sve je smišljeno u našu korist i mi to polako prihvatamo, rastemo i idemo dalje. Život na našoj planeti je težak i pun patnje. Uvek nam se čini da je nepravedan baš prema nama. Upravo je suprotno. Postoji viša pravda. I dobro i zlo nam se kao bumerang vraća iz kosmosa.
Živimo u vremenima u kojima je zbog politike gotovo sve dovedeno do apsurda. Da li porast kriminala, obračuni među klanovima, ipak dolaze otuda što su mnogi ljudi bili nesrećni u detinjstvu, te u tome nalaze utočište i neku iluziju moći koja bi trebalo da poništi proživljenu bespomoćnost?
Psiholog bi se obradovao ovom pitanju. Oni se bave očiglednim razlozima zašto je nešto pošlo naopako. Uzroke traže u materijalnom svetu, u pogrešnom postupanju odraslih, u genetici, u trulim i izopačenim vrednostima naše zapadne civilizacije. I imaju pravo, sve to utiče na naše potomke. Jedino što su jednu stvar zanemarili. Psihologija je prvenstveno nauka o nevidljivoj Psihi, a ne o ljudskoj fiziologiji.
Tragični nesporazum između majke i sina, mirite kroz njihove snove nakon njegove smrti, što implicite ideju kraja vezanog za poimanje smrti, menja. Da li je, po Vašem viđenju stvari, smrt konačnost ili nešto drugo?
Možda odgovor već leži u predhodno rečenom... Gledam ovako na to: mi smo večni, umiru nam samo propadljiva tela. Veliki Šekspir je pre 4 veka ovako rekao: „Sazdani smo od materije od koje su snovi izatkani.“ Opet smo kod snova. Naše prave ličnosti, naše večno „više Ja“ pokazuje se kroz snove. Pokušavam da svoje literarne junake postepeno rasvetljavam i približavam čitaocu kroz njihova snevanja, jer snovi jasno, u svetlosti beloj višeg znanja, nekad nemilosrdno, nekad pobedonosno govore istinu o nama. Samo je do nas samih želimo li mi da je čujemo ili ne.
Strah. Radije bismo da sve ostane kako jeste. Da se ne pomera sa mesta. Kako onda očekujemo da rastemo i razvijamo se? Zato su oni hrabri, koji se bave snovima, oprezni. K.G. Jung je opominjao svoje mlade kolege ovako: „Otrov uvida je gorak lek, treba ga davati kap po kap.“
Vaša junakinja teži rastu i novim spoznajama, koliki je udeo intuicije u tome, šta nju vodi ka mestima spoznaje (knjige, ljudi, događaji)?
Sve spoznaje moje junakinje sam ja sama prošla. Razlika je samo u perifernim detaljima. Suština je ista. To je moje lično, intimno iskustvo. Intelekt pomaže, čovek mnogo nauči iz knjiga. Tuđa iskustva su dragocena. Ne možemo da se oslonimo samo na lično iskustvo skupljano u toku svog kratkog i ograničenog bivstvovanja. Kroz dobru prozu i poeziju jednog trenutka samo shvatimo da postoji jedna prava i večna istina, nevidljiva ljudima koji ne rade na sebi, ali dostupna svakom ko želi da je spozna. I onda je doživi kroz svaku svoju inteligentnu ćeliju. I tad prestane da sumnja. Ponavljam, smrt, kako je mi zamišljamo ne postoji. Razmislite dobro. Zar ne bi naš aktuelni život prestao da ima smisla? Svejedno koliko bismo dugo živeli, devedeset ili devetsto godina. Zamislimo samo taj beskraj nepostojanja.
Šta bi za čitaoce koji nisu imali priliku da Vas upoznaju ranije, bilo najbitnije da znaju o Vašim prethodnim knjigama?
Moja prva knjiga je moja ispovest i moj zavet. Još pamtim onaj neodoljivi poriv da počnem da je pišem... Ona me je oslobodila svojom isceliteljskom snagom. Po prvi puta sam se osetila srećnom. To sam i danas posle 20 godina.
Da li Vas pisanje oslobađa teških traumatičnih sećanja ili ih nanovo oživljava?
Svaka knjiga nosi prepoznatljivi pečat svog autora. Pa neka je to i udžbenik iz geografije. Verujem da mogu da poznam čoveka po onome kako piše. Njegove strepnje, slabosti, dobrotu, skrivene mane, tajna nadanja... Ja sam se pišući oslobodila mnogih iluzija i, važnije od svega, nesvesnih bolova koji su već bili postali deo mene. Oprostila sam sebi sve!
Imate li neku novu knjigu u vidu ili želite da što duže budete sa ovom koja je tek nastala?
Poriv za pisanje mi dolazi iznenada kao grom iz vedra neba. Ne bih umela da odgovorim na to pitanje. Svakako da za to postoje skriveni motivi. Radujem se sadašnjosti, raduje me i misao o budućnosti, ali ne pravim nikakve planove i volim što ne znam šta će biti sutra. Čekam to sa radoznalošću i poverenjem!
Da li ste nekada sanjali o tome da budete pisac, da li ste od života dobili željeno?
Nikada. Jedino sam maštala o tome da budem glumica, u knjizi „KOB“ sam o tome detaljno pisala.
Razgovor vodila Dragana Lilić
Foto: Natalija Parezanović Facebook, Prosveta
snovi Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima
- Milica Jeftimijević Lilić: Čovek je traganje na zemaljskom putu
