Azerbejdžanci žale za žrtvama tragedije u Hodžaliju
Ratovi donose mnoga stradanja i tragedije narodima, običnim ljudima, koji su nasilno uvučeni u njih. Isto se dogodilo i sa Azerbejdžancima kada je izbio jermensko-azerbejdžanski sukob krajem 1980-ih godina, koji je već krajem 1991. godine prešao u fazu aktivnih ratnih dejstava.
Dvadeset šestog februara Azerbejdžanci u celom svetu obeležavaju 25. godišnjicu tragedije koja se dogodila u gradu Hodžali. Događaji u tom azerbejdžanskom gradu karakterišu se kao najveće i najsurovije krvoproliće za vreme jermensko-azerbejdžanskog sukoba. Pre rata Hodžali je bio mali grad sa azerbejdžanskim stanovništvom koji se prostirao na 940 kvadratnih metara u nagornokarabaškom regionu Azerbejdžana. Naracija u prošlom vremenu o tom naseljenom mestu ima veze sa činjenicom da je posle njegovog zauzimanja 1992. godine grad bio uništen i prestao da postoji.
Pre početka aktivnih ratnih dejstava između Jermenije i Azerbejdžana u Hodžaliju je živelo oko 7000 Azerbejdžanaca. Počev od novembra 1991. godine, grad se nalazio pod opsadom oružanih snaga Jermenije i jedini vid veze između Hodžalija i ostatka Azerbejdžana bio je vazdušni saobraćaj helikopterima.
Jedan deo stanovnika grada je do tada uspeo da napusti grad. Ali nakon što je nad drugim azerbejdžanskim gradom Šuša, u januaru 1992. godine bio oboren civilni helikopter i usled toga poginulo više od 40 civila, u Hodžali su prestali da lete i helikopteri. Od januara 1992. godine u gradu više nije bilo ni struje. Neposredno pre napada, stanovništvo grada brojalo je 2500 ljudi.
Masivno granatiranje i zauzimanje grada teškom vojnom opremom desilo se u noći između 25. i 26. februara 1992. godine. Prema zvaničnim podacima azerbejdžanskih vlasti, kao rezultat napada na Hodžali surovo je ubijeno 613 civila iz Hodžalija, među kojima je bilo 106 žena, 63 maloletna deteta i 70 staraca. Zarobljeno je 1275 ljudi. Sudbina 150 ljudi, među kojima je bilo 68 žena i 26 dece, nepoznata je do danas. Četiri stotine osamdeset sedam osoba iz redova civilnog stanovništva postali su invalidi posle zadobijanja ozbiljnih povreda.
Stanovnici Hodžalija nisu ginuli samo za vreme napada na grad, već i kada su ga napuštali sa nadom da stignu do centra regiona, obližnjeg azerbejdžanskog grada Agdam (sada okupiranog i u potpunosti razrušenog) i nalazili se na udaru vatre sa lokacija koje su kontrolisali jermenski vojnici. Ove činjenice su potom potvrdili različiti izvori, uključujući izveštaje američke organizacije za zaštitu prava „Human Rights Watch“ ili nevladine organizacije „Memorijal“ koja je osnovana u Rusiji.
Tih dana, zahvaljujući radu stranih novinara, snimci i foto reportaže o ubijenim Azerbejdžancima iz Hodžalija obišli su ceo svet. Na primer, 28. februara 1992. godine američki novinar Tomas Golc je izveštavao za „Washington Post“ iz grada Agdama u Azerbejdžanu da su gradske bolnice pune izbeglica. Prema rečima svedoka koje je intervjuisao novinar, za vreme napada na Hodžali poginule su stotine ljudi. Među sedmoro poginulih koje je Golc video u bolnici, bilo je dvoje dece i tri žene. Golc je istakao da je jedna od poginulih bila upucana, očigledno iz neposredne blizine, a mnoge izbeglice, prema njegovim rečima, imale mnogobrojne ubodne rane.
Osim toga, izveštači „The Times“, „The New York Times“, „Time“, „The Independent“ takođe su sa užasom opisivali zverstva nad civilnim stanovnicima Hodžalija 1992. godine.
Mnoge dokumentovane činjenice jasno pokazuju da su tokom okupacije Hodžalija bile prekršene norme međunarodnog humanitarnog prava i počinjeni zločini protiv čovečnosti. I nije slučajno da su, pored mnogih izveštaja medija i nevladinih organizacija, zakonodavni organi zemalja, kao što su Češka, Rumunija, Meksiko, Kolumbija, Peru, Gvatemala, Sudan, Džibuti, Pakistan i niz država SAD usvojili dokumenta koja osuđuju zločine počinjene nad civilnim stanovništvom u Hodžaliju.
Sa okupacijom Hodžalija, a potom i grada Šuša, u maju iste godine, bližila se kraju sistematska operacija etničkog čišćenja Azerbejdžanaca iz nagornokarabaškog regiona Azerbejdžana.
Ukoliko se osvrnemo na relativno skoriju istoriju, treba konstatovati da je sovjetsko rukovodstvo moglo da potisne separatiste koji su još 1980-ih godina pokušavali da otcepe Nagorno Karabah od Azerbejdžana da je zauzelo principijelan stav.
Nažalost, sovjetsko rukovodstvo nije izašlo na kraj sa problemom. To je zapalilo kobni fitilj na buretu baruta, čija je eksplozija, sa druge strane, dovela do konačnog raspada SSSR. Danas se data okolnost ne spominje tako često, i zato treba podsetiti da je domino efekat počeo od karabaških događaja. Kao lančana reakcija „karabaškog pitanja“ mogu se razmatrati i drugi nerešeni sukobi na post-sovjetskim prostorima, kao i situacija sa Kosovom i Metohijom. Nama, Srbima, želeli su da oduzmu naše srce – Kosovo. Azerbejdžanu pokušavaju da iščupaju njegovu dušu – Karabah. A Hodžali za Azerbejdžance predstavlja delić duše Karabaha.
Danijela Mitrović
foto: justiceforkhojaly.org
azerbejdzan Povezane teme
Najnovije od
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima
