Miloje Popović Kavaja, čovek bogatog iskustva stečenog kako kod nas, tako i u svetu, književnik, publicista i diplomata, i danas je vrlo aktivan stvaralac na mnogim poljima.

Autor je više od trideset knjiga, bio je, čak, proglašen za pesnika Njujorka, jedan je od zaslužnih za podizanje spomenika Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima. Ukratko, ličnost velikog formata koja imponuje našoj kulturi.

Imate veliko iskustvo u Više sfera, kako s tog ugla vidite današnji svet?

Današnji svet je samo nastavak ranijih svetova, a razlika je što danas svaki stanovnik može da sazna za par sekundi šta se događa na drugom kraju sveta. Nekada su bili potrebni meseci i godine. I uvek je bilo problema. Svet je, od onoga koji ga je stvorio, a to se još ne zna, napravljen tako da je uvek u problemu i na ivici provalije i rata. Jedna noga je uvek u predvorju pakla.Toga nisu bili lišeni ni naši stari, desetine i stotine generacija, pa ni mi. Napredak sveta u tehnologiji i civilizaciji uopšte praćen je i nizom negativnih efekata, koji zagorčavaju život ljudi. Kako je rekao Njegoš, čašu meda još niko ne popi, što je čašom žuči ne zagorči.

Velika nesreća sveta je što ima puno siromašnih, što je svet prenapučen i podeljen na bogate i one koji to nisu, ali i što ima suviše “ premudrih” i tobože  pametnih ljudi, koji zagorčavaju  svojim mudrovanjima život običnih žitelja planete. U stvari, to su i najpokvarenij ljudi, koji i bacaju na svet dimne bombe i  lažne humanističke fraze. Tu spadaju političari svih fela, religiziozni  fasnatici svih provenijencija, premudri profesori i analitičari društvenih zbivanja, koji se dave u glupostima i milionskim honorarima koje dobijaju za svoja lupetanja.

Svet bi odavno bio u pepelu, zahvaljujući, u velikoj meri, delovanjem ovih tipova, da nisu izmišljene atomska i hidrogenska bomba. Lideri velikih zemalja, u stvari, mali ljudi u velikim sistemima i prostorima, koji su obično produkt  nedorečenosti i nesavršenosti savremenih društvava, gore od vatre da započnu velike konflikte, na koje ih guraju strukture kojima oni stoje na čelu. Oni žele još više moći, slave i velike spomenike kao “ usrećitelji “ čovečanstva, koji bi vekovima krasili ambijente gradova i spomeničkih kompleksa. Ali pomisao i saznaje da ne mogu biti pobednici, da savremeni rat nikoga ne bi doveo na pobedničko postolje, čine da se ne usuđuju da udovolje toj svojoj neuništivoj  pohoti.

Svet još nije došao do stepena kada ljudi - narod, mladi i obične jedinke, koji nisu zakićeni perjem ordenja i milionskih čekova, mogu suvereno odlučivati o svojoj sudbini.To za njih još čine potencijalni predatori ljudskog bitisanja i sreće. Nema nikakvog razloga da ljudi ubijaju jedni druge, sused suseda i brat brata. Na to ih, međutim, teraju i navode ti zli ljudi i njihovi sebični interesi. Nisu u pitanuu samo pojedinci, već i institucije – političke stranke kao mafijaške organizacije, naručene filozofske škole i religiozni dogmatizmi. Svi  oni su rukovođeni interesima koje ne mogu da obuzdaju i da sakriju, ali njih današnje vreme samo po sebi  drži na leru i ne dozvoljava im da naprave krvave završnice. Sve to ne znači da se neće omaći neka greška i stvoriti neki povod, na koiji tako zdušno mnogi činbenici – kako kažu braća Hrvati – zdušno rade. Ali, nadajmo se da će miroljubivi svet i interes suživota ljudi, bez obzira na velike razlike, ipak za jedan period demfovati ratnu požudu moćnika. Dok svet u budućnosti ne uplovi u neke druge sfere, koje ne možemo predvideti, i koje će u velikoj meri da promene njegovu  krvnu sliku i da eleminišu opasnosti kojima smo danas izloženi. To mogu biti  društveni, tehnički, ali i prirodni procesi – zemljotresi, epidemije i bolesti. Neke generacije, ne i naše, će to verovatno dočekati.

U kom pravcu ide i kakva je pozicija naše zemlje u okviru globalnih promena?

Mi smo bili ozbiljna država dok su postojale Kraljevina Jugoslavija i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, kojima su na čelu bili Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević i predsednik Tito. Sada je ta, nekada ugledna  zemlja, stvorena u krvi Prvog i Drugog svetskog rata i žrtvama stotina hiljada mladih i starih ljudi, a najviše Srba, razbijena na patuljaste države, feudalizovane i bez mogućnosti da uhvate korak sa razvijenim svetom. Jedna od njih je i Srbija, koja je devedesetih tako olako ušla u ratne avanture, da bi na kraju ona ostala jedina bez stvarnih granica i identiteta. Mi se danas iscrpljujemo u istorijskim pričama o našoj veličini i religioznim zanosom. Pri tome nas  nacionalizam, koji je i razbio našu veliku zemlju, drži kao trajna metastaza, pa smo mi faktički već skoro trideset godina, od onog velikog i nesrećnog sabora na Gazimestanu, do danas, u nekom poluratnom i ratnom stanju, stalno dežurni nad svojom sudbinom i neprekidno u euforiji pogrešnih zanosa.  

Raspad Jugoslavije imao je efekat atomske eksplozije. Dok su se tih godina evropske zemlje organizovale u zajednicu i uniju, mi smo, iako po državnom ustrojstvu i Ustavu od 1974., neka vrsta progresivne preteče principa današnje Unije, razbijali na male sastave i  počeli da se iscrpljujemo u bratoubilačkim ratovima, koji su nam doneli  smrt, izbeglištvo i siromaštvo.

Napori sadašnje vladajuće garniture u Srbiji, u kojoj ima ljudi koje život i istorija nisu ništa naučili, nailaze na prepreke onih koji hoće silom i grčevitim naporima da spreče napredak zemlje, da je zatvore u neke torove , zaklonjeni iza nacioalnih doboša, frula i jagnjetine ispod sača.  Oni uporno sprečavaju one koji žele da zemlju vrate iz ponora u kojima se nalazila. Jaki su interesi onih koji ne žele da se Srbija, sada mala zemlja sa stalnom opasnošću da se dalje urušava, uključi u moderne procese.

Prednost, ali i prokletstvo našeg geopolitičkog položaja, koji nas stalno baca na razne strane i čini od nas politički ringišpil, ne dopušta nam da se koncentrišemo na modernu priču i krenemo punom nogom naprednim stazama. Korak napred, dva nazad. Vučemo teret prošlosti i lažne slave  na leđima, proglašavajući da smo nebeski narod i dajući porazima pečat pobeda. Nemamo snage da se do kraja odupremo tim nazadnim strujama, koje neprekidno haraju iznad naših glava i prete da i ono malo napretka koji ostvarujemo, bude urušeno.

Zato stalno klonemo i ne možemo da potrčimo punom stazom i jedrima prema nekim ciljevima koje smo proklamovali, kao što su povaratak zemlje na zdrave osnove i ulazak u evroatlantske integracije. Bauk spoljnog neprijatelja  i stalno dežurne opasnosti, kao sindroma koji odlikuje naš mentalitet, bauka koja navodno hoće da nas uništi, uništava  najviše nas same, a mi nemamo snage da mu se odlučno odupremo.
 

Koliko problemi vezani za status Kosova mogu uticati na budući razvoj odnosa izmedju Amerike i naše zemlje?

Nije  Kosovo američki problem, već naš, a za Ameriku je to samo jedna od tačaka u svetu u kojoj se prelamaju - u određenoj, ali ne i u najvećoj meri - njeni spoljnopolitički interesi. Amerikanci imaju i svoje unutrašnje, i to velike probelme, malo ljudi tamo zna da postoji neko Kosovo na nekom Balkanu. Najveći broj Amerikanaca jedva da zna i gde je Evropa.

Problem Kosova je, dakle, pre svega problem Srbije i samog Kosova, Srba i Albanaca. Valjda nismo mi toliko infantilni i nezrelii narodi – ni Srbi ni Albanci - da nas mogu tamo neki Amerkanci, ušuškani u svoje okrečene kuće i bašte sa potkresanim cvećem, zamajavati sa  nekim političkim igricama, a mi kao mala deca da trčimo za njima. Oni imaju vojnu silu, ali oni se nose sa celim svetom, Rusijom i Kinom, muslimanskim ekstremizmom i terorizmom. Kosovo je njima usputna tema, ali je trenutno značajno, jer se preko Kosova i Balkana, hoću reći Srbije, prelamaju odnosi između velikih sila, koii žele da dominiraju i ovim prostrima, radi svojih dugoročnih vojno – političkih  nauma. Baš njih briga za Kosovo i Srbiju, njima su oni inerersantni utoliko koliko se tiču nekih trenutnih aspiracija  i strateških ciljeva. A ako Albanci i Srbi nisu u stanju da se sami dogovore, ako ne vide da su njihovi interesi bliski – da kao komšije žive u miru i saradnji – onda nam neće pomoći ni Rusija ni Amerika, ni Evropa.

Ne treba se zanositi da sve te velike sile i savezi žele neko dobro nama, da nas vole i da, maltene, bez nas ne mogu da žive. Oni će nas tolerisati dok imaju tračak nekih interesa, onda će se za jedan dan dogovoriti i uraditi sa nama  ono što  im je u zajedničkom  interesu. Srbi treba da vide ralnsot - da su  i velikim delom sami krivi za sadašnju situaciju i da u meri u kojoj to sagledavaju, žrtvuju i deo svojih interesa. To isto važi i za  Albance. U principu, velike sile bi mogle  prihvatiti svaki naš dogovor koji će učiniti da se situacija na Balkanu normalizuje i da te sile mogu da se mirno posvete svojim drugim prioritetnim.

Nove žrtve i ratovi su apsurd, jer sve što je moglo da se u tom smisu desi – desilo se. I ne može se  ponoviti. Može samo da se stagnira i ide na bolje. Da se rešavaju problemi i pravi sporzum koji će biti obosrtano koristan. Zamrznuti konflikt žele oni koji neće da se odreknu svojih javnih i zakulisnih interesa, jer onda ostaju i bez posla i bez žrtava na koje dugoročno računaju, da bi oni prosperirali. Ako takve ne prepoznamo – ni Srbima ni Albancima neće biti prijatan život na ovim prostorima.
 

Živeli ste u Njujorku i bili proglašeni za pesnika tog grada, kako ste osvojili toliku naklonost američkog naroda?

Njujork, Čikago, Los Anđeles i Majami jesu Amerika, ali samo delimično. Oni  su deo velike i izvikane Amerike, ali i kosmopolitiski organizmi na njenom tlu, u kojima  ima sve manje belih ljudi.  Njujork je oaza  svih nacija, u Vašingtonu je devedeset odsto crno stanovništvo, na Floridi preovlađuju Kubanci, a u Los Anđelesu i Kaliforniji Meksikanci, Latinoamerikanci, Kinezi, Filipinci i Japanci. Starosedelački američki  narod živi još u malim  gradovima srednje veličine.    Amerikanci  u njima su veoma religiozni,  dosta humani, spremni da  pomognu.

U Čikagu  živi nekoliko stotina hiljada Srba i drugih sa naših prostora. Imamo i tamo Gračanicu i čak dva hrama Svetog Save, jer se u svoje vreme raskol u našoj crkvi i tamo preneo. U celoj Americi imamo preko 500  pavoslavnih bogomolja. Naši ljudi su našli svoje mesto, poštuju zakone i običaje nove zemlje, ali su, razume se, vezani i za svoje rodne zemlje, gradove i sela. To je u krvi slovenskog i balkanskog čoveka.

Amerikanci su ljudi koji veoam brzo prihavatju sve dobre ideje i raširenih ruku svakog sposobnog čoveka, pa i onog koji nije. Primer su Nikola Tesla i Mihajlo Pupin, ali i mnogi drugi. Imamo i velikog biznismena Milana Panića, pesnika Čarlsa Simića, mnoga druga imena. Amerikci su svog državljanina Nikolu Teslu ustupili nama, podarili nam njegovu dokumentaciju i muzej, da ga najviše mi slavimo. Zdušno su prihvatili i naše predloge da mu mi i u Americi dižemo spomenike i biste, dajemo po njemu ulice i nazivamo automobilske marke i proizvode. To im ne smeta.

Tako su prihvaili i jednog skromnog diplomatui i pesnika kakav sam ja. Cenili su što sam se ja trudio da spajam interese našeg i američkog naroda, što mi je bilo i u opisu radnog mesta u Kulturno – informativnom centru u Njujorku, u kome sam, skoro četiri godine radio. Cenili su kada sam napisao Poemu o Njujorku, koju je 1976. njujorški poetski forum, koji je vodio pesnik Stenli Barkan ,visoko ocenio i nagradio. Napisanu na srpskom i engleskom, ali i sa srpskim i jugoslovenskim patriotskim tačom u njoj. Pojedine pasuse i strofe iz te poeme  je jedna agencija uzimala kao  pesnički moto za marketinške poruke, pa je ona  imala i komercijalne efekte. Pored novčane nagrade koju sam dobio, a koja za ono vreme nije bila mala. U Americi se, za razliku od Balkana, i  mnogih drugih krajeva sveta, svaki rad plaća. Pa i poezija.
 

Šta su naše zablude spram Amerike a šta njihove spram naše zemlje?

Amerikanci malo znaju geografiju, jer je samo parcijalno uče i u školama. Oni su zaokupljeni Amerikom, delimično i  Kanadom i Srednjom Amerikom. Samo malo Evropom. Amerika se sastoji od 50 država i Amerikanci smatraju da im je dovoljno da njih poznaju, njihovu geografiju i istoriju, da deca, đaci i studenti pevaju himnu pre početka nastave u školama .

Kod Amerikanaca ćeš imati uticaja ononoliko koliko se založiš. Oni poštuju lobiranje, koje je kod nas potcenjeno. Samo u Vašingtonu ima nekoliko hiljada profesionalnih lobista, to je cenjena i unosna profesija. Pojedine zemlje i države, koje na Srbiju ne gledaju dobrim očima, imaju interese da nas satanizuju, odvajaju velkike pare za lobističke  kontakte, koji su legalni i u skladu sa propisima. Treba, međutim, reći da je lobi uspešniji kada imaš i  dobru “ robu “ da prodaš na političkom tržištu, a sticajem prilika poslednjih tridesetak godina su učinili  da smo u tome deficitarni. Oni koji se i intersuju za nas, ne gledaju nas  sa najboljim očima.

Srpska dijaspora u Americi, kao što smo rekli, je dosta brojna, naročito u Čikagu i Detroitu. Posle ratova devedesetih i mnogih migracija, sada naših ima u svim američkim državama. Što se tiče američkih zvaničnika i države, ona se rukovodi  nekim svojim interesima i tu ne treba da gajimo neke iluzije o simpatijama i ljubavi ako oni ne  postoje. Što se nas tiče,  prema Americi smo uvek gajili velike simpatije, ali je NATO kampanja 1999., u kojoj su Ameri imali vodeću ulogu, učinila da su Srbi počeli na Ameriku da gledaju drugim očima. Amerika nije više popularna i imam utisak da će trebati mnogo vremena sa obe strane da se međusobna loša mišljenja, kod onih koji znaju šta je šta, poprave. Teško je govoriti, dakle, o zabludama, koje svakako postoje, ali su one u senci događaja koji su se zbili poslednjih decenija i rukovođene su interesima, bar kada je američka strana u pitanju. Kod nas je interes zastupljen, ali u manjoj meri a često preovlađuju emocije. Mi smo slovenski narod, podložan sentimentima i verovanju da svetom vladaju i zli i dobri duhovi i da  priklanjanje dobrim može doneti neku sreću i dobrobit, a kao što vidimo tako nije u realnosti.
 

Kako vidite budući razvoj odnosa naših zemalja?

Mali broj ljudi se bavi Srbijom i Balkanom u Americi. Suviše je to svet za sebe. Razume se, oni koji se profesionalno bave politikom – političari, diplomate, novinari i posebno profresori na političkim katedrama na univerzitetima, veoma brojna kategorija političkih znalaca, sa pažnjom prati zbivanja na tlu Evrope, Balkana , pa i Srbije. Fokus je tu na našim odnosima sa Rusijom, Hrvatskom i problem Kosova. To su tačke na kojima se prelamaju naši odnosi.

Nas je Amerika počela da pomaže još 1918. godine, kada se završavao Veliki rat, i kada je tadašnji američki predsednik Vilson imao veoma blagonaklon odnos prema našoj novoj državi Jugoslaviji, čije je osnivanje i pomogao, u kojoj su dominirali, brojčano i istorijski Srbi , koji su se pokazali kao veliki junaci toga rata. Vilson je bio veliki prijatelj Mihajla Pupina, jer su zajedno studirali, pa je uticao i da Jugoslavija dobije Banat i još neke krajeve na koje nismo  zasigurno računali.

Sa Amerikancima smo bili na istoj strani i u Drugom svetskom ratu a posle tog rata, kada se Jugoslavija odvojila od  sovjetskog bloka i Staljina, postali smo inetersantni za Ameriku i ona nam je pružila veliku vojnu i ekonomsku pomoć i dala značajne kredite.

Razvoj naših budućih odnosa, koji osciliraju zbog podrške koju američka administracija pruža nezavisnosti Kosova,  zavisiće, upravo, od tih odnosa. Srbi su osetljiv narod i svako saznanje da neko podržava uzurpaciju njegovih istorijskih i ljudskih prava i ugrožava njihoiv identitet, loše se odražava na našu svest. Amerikanci će, ipak, prihvatiti svaku inicijativu koju mi damo, ali smo mi ograničeni u tom smislu nepostojanjem raspoloženja kod naše javnosti da se  prihvati razmah odnosa u uslovima kada Vašingtom favorizuje Kosovo.
Znači, odnosi će zavisiti od Kosova, od kosovskog faktora, ali kako stvari sada stoje, mi ne možemo računati da će Amerika okrenuti ćurak i podržati naše stavove i politiku, pa  će to i dalje uticati na naš odnos prema toj velikoj zemlji, kojoj smo mi samo mali pion na političkoj mapi sveta, ali bog naše istorije, odnosa sa Rusijom i strahom da se možemo okrenuti  na tu stranu, Amerikanci će u mnogim prilikama nastojati da budu blagonakloni , što ne može nailaziti i na blagonaklon odnos sa naše strane.  Videli ste zbog čega.
 

Kao poznavalac svetskih prilika, kako ocenjujete našu sposobnost da sa svetom uhvatimo korak u svakom smislu, budući da je razvoj naše zemlje ometan čestim ratovima?

Poznata je stvar da smo mi tradicionalistički narod i da se teško prilagođavamo promenama.Mnogi nam zameraju da se suviše bavimo prošlosšću, narodnim pesmama koje su nas zadojile mitovima o junaštvu Srba u borbama sa  Turcima, i da se uopšte suviše bavimo prošlošću, a manje gledamo u budućnost. Često se citirju reči književnika Borislava Pekića da više treba brinuti o našoj deci i njihovoj budunosti,  a manje o prošlosti i  našim očevima. U tome ima istine, ali je istina da se mentalitet našeg naroda teško može preokrenuti i preko noćo postati sličan skandinavskom ili nekom sličnom. Potrebno je vreme.

Srbija se, u stvari, nalazi pod velikim pritiscima da se opredeli na levu ili desnu stranu, na stranu Evrope i Amerike ili Rusije i Kine. Mi propovedamo, ali i sprovodimo neutralnu vojnu politiku, bez obzira što težimo Evropskoj Uniji, do koje nas vodi težak put. Da li ćemo na tom putu ostati jaki, ne popustiti pod pritiscima da se svrstamo na ovu ili onu vojnu grupaciju ili silu, zavisi i naš ugled. Najbolje je biti svoj, sa svima imati dobre odnose i graditi miroljubivu saradnju i sa susedima, i sa velikim silama i asocijacijama država.To  će imati svoju cenu, ali je to jedini put koji nam može obezbediti  ugled u svetu, a sa ugledom mogu doći i ekonomski benefiti.

Šta osim obrazovanja i ambicije mlad čovek iz ovog podneblja treba da ima kako bi uspeo u svetu?

Pored  patriotizma, koji treba da bude usađen kroz vaspitni proces i negovanje tradicije, našeg jezika i kulture, naši mladi ljudi treba da znaju informatiku i da poseduju znanje engleskog, ruskog i drugih vodećih stranih jezika. To je presudno za njihovo uklapanje u svet i međunarodnu podelu rada.

Moramo shvatiti da je stari svet na umoru, da je mobilna telefonija i komunikacija razbila mnoge predrasude i šeme, da su ljudi postali mnogo  više pokretljiviji  i  na to treba računati. Evropom, koja ima preko šest stotina miliona stanovnika, deset milion  ljudi krstari, bez nekog određenog plana i cilja, po njenim državama , tražeći neke socijalne beneficije i puteve za lak život.

Saznanje da se može lako živeti i ujasliti u neke socijalne krevete, destimuliše mlade ljude, pa imamo mnoge oscilacije, uspone i padove u njihovom mentalitetu i gledanjima na život i šta on može da donese.

Opadanje nataliteta kod nas i u još jednom broj zemalja, nije slučajna pojava, već je uslovljena socijalnim i ekonomskim okonostima, koje destimuliaraju mlade da se late težih poslova i  zasnivaju porodice. Krupne socijalne razlike, sve veći jaz između bogatih i siromašnih, takođe uzimaju svoj danak. Sve to treba imati u vidu kada se govori i o našim mladim ljdima. Država je, sa svojim  obrazovnim sistemom, najodgovorniji faktor da se mladima pruže znanja i obrazovanje koja će im garantovati pristojnu budućnost i kontkt sa svetom.

Pored bavljenja publicistikom, Vi pišete i poeziju i prozu, utisak je da Vaše delo nije dovoljno istraženo i da šira publika nije s njim dovoljno upoznata, ukratko, koliko pisac i sam mora da promoviše svoje delo da bi ono što je stvorio, zaista, živelo i koristilo ljudima?

U pravu ste, iako to meni lično ne smeta. Mislim da čovek treba da bude zadovoljan i sa skromnijim, kada uživa podršku i uged u sreduini u kojoj živi i u kojoj se kreće. Svakako da je dobro i da šira javnost zna za dobre stvaraoce u svim oblastima, a ne samo u estradi i sportu. Ali takvo je vreme, ali će i ono, kao i sve, proći.

Kada su u pitanju umetnici, pesnici i književnici, kod nas ih, možda, tretiraju i bolje nego u mnogim drugim zemljama. Kod nas  narod, zahvaljujući medijima, poznaje i ceni jedan broj vrhunskih kiževnika, slikara, muzičara i glumaca. Mi smo talentovan narod u tim oblastima.

Ja sam se uvek zadovoljavao skromnijim plasmanom na tabeli popularnosti i nisam težio da je imam po svaku cenu.To me je i održalo mnogo decenija, više od šezdeset godina koliko sam na javnoj sceni. Svakako da mi je najveći publicitet doneo moj rad kao direktora Sava centra, koji je otvorio neke nove kulturne  horizonte u Beogradu, Srbiji i Jugoslaviji, ali i kao pisac teksta za Marš na Drinu. Sada mi u Muzeju knjige i kulture Adligat otvaraju i legat, i to je, pored Vukove nagrade, Nagrade za životno delo koje  sam 2017. dobio od Udruženja književnika  Srbije, i još jednog broja priznanja, sasvim dovoljno da se ugodno osećam i mirno spavam. Sve što je dobro i vredno naći će vremenom svoje mesto i za to ne treba brinuti.

 
Koji su Vaši tekući izazovi?

Moj životni  princip je da treba raditi do kraja. Onog trenutka kada čovek ode u penziju i prepusti se nirvani godina, on je praktično sebe iskuljučio iz društvenih tokova. Kao da nije više među živima. Imam  mnogo novih izazova, skoro svakodnevno. Na redu su još mnoge moje knjige  spremne za objavljivanje, nekih desetak, a jedan roman mi se verovatno štampa i u Njujorku. I ako to uspe, to će biti zadovoljenje mojih najviših abicija. Pustimo i druge da dođu do izražaja, iz novih i mlađih gen eracija.Nismo sami na svetu. Svet je dovoljno veliki da sve što je kvalitetno i vredno može naći svoje mesto i zavrediti priznanje i pažnju.
 
Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi miloje popovic kavaja publicista knjzevnik diplomata

Povezane teme

Koreja i Balkan... Bio je  oktobar 1989. godine. Učesnici jednonedeljnog seminara o istoriji i razvoju Južne Koreje, nas tridesetak iz isto tolikog broja zemalja, popunjavali...

Šta se, zapravo, krije iza studentskih demonstracija 1968.?... Kako je Politika, kao vodeći list onog vremena, nekih dana i sa tiražom preko 300 hiljada primeraka, propratila studentski bunt 1968.? Počelo je sve naizgled...