12. December 2024

Sofija Veljković Nikolić Sofija Veljković Nikolić

Istinski trenuci bivanja - Sofija Veljković Nikolić (Lice kože)

Ocenite ovaj članak
(2 glasova)

"Posmatraj svetlost i razmatraj njenu lepotu. Trepni očima i gledaj je. Ono što vidiš, nije bilo na početku, a ono što je bilo - nije više. Ko je, dakle, obnavlja ako onaj ko ju je stvorio, umire bez prestanka."
Leonardo Da Vinči, "Predskazanja", Službeni glasnik, 2011.

Svako stvaranje označava jednu epifaniju duha, prosvetljenje koje je delatno i pretvara se u formu. To je ponovno rođenje duha, nicanje ni iz čega, donošenje spasene misli ili emocija koje su sinule ili obelodanile duboku dramu koja ih je iznedrila. I vrhunski je smisao za stvaraoca bez obzira na postignuti estetski domet. Istinsko je svedočenje bivanja, postojanja i  težnje ka uzvišenijim oblicima  bitisanja.


Zbirka pesama Lice kože, Sofije Veljković, pokazuje upravo to, one trenutke kada je njeno biće prosinulo od  htenja da se ovaploti u nečemu novom, drugačijem, one iskorake iz životne datosti koji su njeno čisto bivanje neuslovljeno ničim drugim do pripadanjem sebi. Njene pesme  nicale u raznim periodima života i  raznim povodima, osvetljavanje su iznutra  njenog bića  koje  duboko  ponire  u sopstvenu duhovnost  s jedne strane  i postojeći životni i društveni poredak gde se više pripada drugima, služi tekućim  izazovima nego što se ima svest o unikatnosti vlastitog bića.
Sam naslov Lice kože, dovoljno je rečit, i ukazuje na nedvosmislenu proživljenost svega u napisanom ali i legitimaciju, otkrivanje sebe, prezentnost sopstva, želju za prepoznavanjem i spremnost da se „izađe“ pred  javnost u ovoj formi. Da se licem  svog duha  potvrdi i bude prepoznatljiv.


Lice, inače, simbolizuje biće, lice Boga, ono večno u pojedinačnoj fizičkoj pojavi. Stoga onaj ko želi da spozna sebe, mora prvo da prepozna to svepostojeće i da se pronađe u njemu. Zbog toga je sticanje identiteta mukotrpno a spoznaja sopstva teška i ponekad gotovo dramatična.


Zbirka Lice kože, otkriva ponešto od te drame  samoposmatranja i pronicanja u nedokučive predele sopstvene duše. Vraćanje u rano detinjstvo i istraživanje vlastitih tragova . U tom  rekonsturisanju minulih tragova  Sofija Veljković Nikolić oneobičava svoje stihove ili ide tragom lirike, onog narodnog vrcavog duha koji je zabeležio večnu iskonsku lepotu u čoveku koja je izraz lepote jezika i savršenstva forme. I uspeva da sopstveni glas upodobi tom večnom, izbrušenom i potvrđenom u trajanju  koje rezultira pesmama velike estetske nosivosti, a čini se da bi to mogao biti neki sledeći sigurni korak u njenom traganju ka ličnim kreativnim mogućnostima.


U prvom ciklusu sa blagim  prizvukom eufemizma, Rimovanje misli (  Između jave i sna ),  iskazuje se izvesna nepretencioznost ka stvaranju pesme i ukazuje se na suštinski poriv ka pesmi koji proizilazi iz snažnih misli što nameću nužnost „rimovanja“ , te je traženja forme za njih i rasterećenje od te unutrašnje siline koja „diktira rimovanje“. U dubljem sloju ovog iskaza nazire se istina  da je stvaranje neka vrsta moranja, kojem se, eto, i autorka odaziva, ali tek da svojim  izumom zagrli bližnje, da iskaže ljubav kao bitno svojstvo svog bića.


Trajno začarana „plavim krugom“, u kojem je zvezda, odnosno umetnošću  koja sve obasjava i čini život uzvišenim i ona se tu potvrđuje svojim prisustvom i svojim glasom. Umetnost je odvajkada bila najbolje pribežište ljudima od duha, onim tankoćutnim prirodama koje se nisu mirile sa čistim  racionalizmom koji  postavlja pravila života i traži bezuslovno prihvatanje. U tom krugu pesnikinja Sofija Veljković  Nikolić se prepoznaje i iz njega crpi snagu za sve nemire i sudare sa svetom koji je sve suroviji:


Kad otkinem san od jave/ prijatelje sretnem prave/ poželim im dobra jutra/ uspeh danas/ podvig sutra/ i meni je snaga jača/ stvaraoca navijača / .../ dodam malo dobre volje/  srce moje biće bolje/ već sam jača/ već sam jača/...


No, nije ovde  samo reč o potrebi za pripadanjem i duhovnim srodstvom sa umetnicima, ovde je reč o potrebi za utemeljenjem u duhovnoj tvorevini i  dograđivanju identiteta kroz nju.
Kao da je celog života autorki  manjkalo baš to  za prihvatanje sopstvenog identiteta jer sve drugo što je zaokupljalo njen um, ostvarena u porodici i karijeri,  osećala je da nije celu sebe dala dok i ovaj deo sopstva ne okrene naglavačke i „izvuče“ mu lice. Ono pravo svoje nikom do kraja neotkriveno do pesmi. Ona strujanja u biću kojima ne zna uzrok ni smisao, ali koja podstiču da se traže odgovori na krajnja pitanja, na odgonetanje tog nepoznatog u sebi, pokreću na uspinjanje ka najvišem  i  dovode do prepoznavanja Logosa koji se obznanjuje:

Jesu li ovo tegovi/ što grudi moje  ranjene/ Ljubavlju ili Logosom/Strele u mene uprte/ Ili je samo vizije/Bezvredna neka gomila /koju je život satkao/U kose mi ih upleo/Da teret sebe ponesem/.../


Taj teret sebe koji je nedefinisan i u kojem su odgovori do kojih se stiže kroz kreativnost je ona vrsta muke i izazova koji darovite i uporne dovede do epifanije, do  svog duhovnog samoostvarenja i otelovljenja najdublje suštine koja je i istina Bića.
Stoga se u prvom delu zbirke evociraju najdublja i najbolnija sećanja, na detinjstvo i  gubitak majke  koja kao da na čudesan način i bestelesna bdi nad svojim čedom i da se naknadno na neki nedokučiv način u pesmi između njih ponovo uspostavila veza.
Naknadno svođenje sećanja na  ono što je činilo njen dečji svet  otkriva i  spoznaju da je neki tihi gnev bio usmeren ka lutki i da se ispoljavao kao izvesna agresivnost u odnosu na lutke koje gotovo sve devojčice  obožavaju. No, sve to ukazuje na povređenu dušu koja je rano spoznala bol pre nego što je mogla pojmiti išta bitnije o sebi. Odsustvo majke nije moglo da se zaleči lutkama ni bilo čim drugim. Ta ranjivost je, možda, i uzrokovala spuštanje u sebe i stizanje do zdenca kreativnosti koji se povremeno  oglašavao u pesmama.


„Ah, slatki  redovi moji/ i šare plavetne/ Mačevi isukani snu nejasnome / .../ redovi moji plavetni/ Redari moje stvarnosti/ Ah, kako sam spokojna u vašoj iskrenosti!“

Iz te iskrenosti probija duboka briga o čoveku i njegovoj krhkosti, nestabilnosti, izgubljenosti u ovom vremenu.
U drugom ciklusu Žiška u tunelu se najjobuhvatnije razotkriva duševno i duhovno uzrastanje ka pesmi i sebi i postajanje, odnosno,  prelivanje u stvoreno. Spremnos t da se iskorači iz sebe i uroni u svet koji je grozomoran i da se iskaže pobuna protiv njega:


Ne ćutiš/ Udaraš sve jače/ Izbijaju sve više.../Progovaraš/ Jedino reč im oduzima pogled/ zaustavlja dah, /skraćuje pipke i parališe gmizava tela/...


Odnos prema zlu koje je svuda oko nas, koje  se i sistemski sprovodi, traži zauzimanje stava i ispoljava se u vidu jasne osude onih koji ga sprovede i afirmacije uzvišenih principa bitisanja zasnovanih pre svega na istini i veri u snagu rečenog ( napisanog).
Vera u reč kao poslednju instancu, u onu reč koja seče kao mač, koja ubija i spasava, iskazana je ovim stihovima kojima se žigošu oni koje više ništa ne može zaustaviti.
Život u svoj raznovrsnosti za Sofiju Veljković Nikolić povremeno postaje ono mesto sudara i kreativnog susreta sa sobom kada se imenuju otkrovenja sopstvene biti, kada se potvrđuju istinski trenuci bivanja u najdubljem smislu te reči i kada pesma to svedoči. Njena zbirka Lice kože tako postaje i mali vremeplov,  ali i presek svih društvenih promena koje je dotiču, ranjavaju ili nagone da se okrene dubinama svoje duhovnosti iz koje crpi vedrinu pokrenutu lepotom ili se susreće sa bolom nemoći da se svet promeni na bolje. No, ona nije prećutala, kao što mnogi daroviti ljudi to učine,  sve te unutrašnje nemire i nije nam uskratila zadovoljstvo da je upoznamo sa te najsvetlije strane njenog bića i upamtimo  je po toj smelosti da  iskaže ljubav, to uzvišeno svojstvo njenog bića,  koja je okreće prema životu i stvaranju.


Čovek je obavezan da bude smeo, smelošću volje on zadobija blagodatne darove Duha (...) Čovek ima ne pravo već obavezu da bude glasnik najviše punoće istine, tj. on pre svega mora da govori nešto, a ne samo o nečemu. A smelost se postiže samo verom.
(N. Berđajev, Filosofija slobode, „Logos“, Beograd, 2006.)


Tu smelost Sofija Veljković Nikolić pokazala je sabiranjem pesama koje je očigledno pisala tek sebe radi a, zapravo, ostavila je zapis svoga duha koji se stalno potiskivan pobunio i iznedrio čiste iskre nesputane kreativnosti koja zaokružuje celinu i na pravi način skicira portret jedne senzibilne prirode čija je suština, prevashodno, estetska.

 

Mr Milica Jeftimijević Lilić

Povezane teme

“Putovanje u sadašnjost”... “Nakon nekoliko zapaženih knjiga priča i romana, Olga Janjić Bikar se ponovo oglašava jednim vrlo složenim i višeslojnim romanesknim delom u...

REBRO VIŠE - Slika žene u poeziji i prozi Milice Jefitimijević Lilić... Jer ko je DrugiKo si i sam, znaš li? Tri su važna poetska ishodišta poezije Milice Jeftimijević Lilić: hrišćanstvo, refleksija, usmerena...

Hroničar topličkog kraja... Ljubica Stevanović je književnik koji na maestarlan način spaja prošlost i sadašnjost, pokazujući dobre i loše strane i jednog i drugog pos...

Rusija Marinković: U književnosti je zavladala monotonija... Rusija Marinković rođena je 6. juna 1938. godine u Zebincu, opština Vladičin Han, od oca Cvetka i majke Rusande Milosavljević. Osnovno obrazovanje stekla...

Maska od Aspirina za problematičnu kožu i kožu sklonu aknama... Ukoliko niste znale, aspirin se veoma često koristi u kozmetičkim preparatima. On pretvara problematičnu kožu u savršeno zdravu, lepu i sjajnu. Masku ...

Pročitano 4209 puta Poslednji put izmenjeno maj 18 2018
maj 24 2018

Imam problem, blago meni!

Često se desi da je problem i neuspeh korisniji od uspeha.
jul 13 2018

MILENA RADIĆ: UMETNOST JE TA KOJA DEFINIŠE

Umetnost je ta koja definiše, rekla je talentovana slikarka Milena Radić iz Novog Sada kad…
april 18 2017

Šta je bolje, trčanje ili brzo hodanje?

I trčanje i brzi hod su dobri za gubitak težine, podizanje raspoloženja, nivoa energije, smanjenja…

Balkan Life News

Photo By Balkan IN

photo4.jpg
Balkan IN

Kulturno informativni portal Balkan In.

Hram Svetog Save, Kripta

Za višak kilograma okrivite mozak, ne telo!

Neurohirurškinja Sandra Amot sa Univerziteta „Jejl“ tvrdi da je držanje dijete često „glavni krivac“ za višak kilograma.

Mesto za vašu reklamu

Balkan IN Magazin

Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.
Kulturno informativni portal Balkan In obuhvata segmente - politika, vesti, kultura, umetnost, nauka, medicina, sport, zdravlje i priroda, autromobilizam, moda, putovanja.

Prijatelji

Sve o Labradorima

 DR MARKO JOVAŠEVIĆ – MENTALNO I FIZIČKO ZDRAVLJE

Foto

Janko Tipsarević