Suzana Rudić
Poezija srodnih suprotnosti
Kad samo ljubav Jeste, a sve drugo su kolebljive okolnosti ili imaginacija, nastaje poezija o ljubavi, iako se može učiniti da je zbirka Anatomija reči, Suzane Rudić, ljubavna poezija.
Velika je razlika između te dve kategorije koje se, nespretno, mogu doživeti kao sinonimi. S tim u vezi, Suzana ispisuje stihove upravo onako kako sam naslov sugeriše – rasecanjem, raslojavanjem, analizom odnosa muškarca i žene, tragajući pritom za odgovorima na sva ontološka pitanja dok saopštava stanje (ali ne i odgovore) kroz reči koje nisu pitke ni milozvučne nego otrežnjujuće.
Ona, u načelu, iznosi činjenice o ljubavi koja se nije „primila“ tamo gde je seme zabodeno, što je samo platforma za promišljanje. Centar njene poetike je, zapravo, u pozadini, zbog čega ove stihove treba tumačiti kao filozofsku raspravu o suštini, svrsi, Beskonačnom kroz profano. Shodno tome, ovo bi mogla biti i poezija suprotnosti data kroz sasvim neuhvatljivu i jednako konkretnu pojavu kao što je ljubav, i mnogo dublje. Rudićeva je svoje pevanje ponudila u pet celina: Dodir, Iza zenice, Kost u grlu, Moždina i Raskožavanje. Ova, skoro, dramaturška postavka predstavlja građu jednog muško – ženskog odnosa koji počinje dodirom, živi iza zenica, kulminira kao kad riblja kost prepreči usko grlo i ostavi bez vazduha, da deo po deo odumire i, najzad, vrati u život gde se još uvek batrgamo jer moždina nije stradala ali više ništa nije isto – koža je nova.
Posledično, njeni se doživljaji ljubavi mere miligramima, trenuci milisekundama dok svom „ratniku Itake“ postavlja pitanje iznad svih pitanja - „što smo se oglašavali raštimovanim fugama a ne svetlošću kroz levu stranu?“ I, zaista, da li bi iko mogao dati odgovor na to, ma bio i pesnik?! Ipak, autorka nije zastala pred tim kamenom da se saplete o nagađanja već nastavlja da traga za jednostavnošću kroz burne noći i „anemična jutra“ koja opisuje, kada bi tako životno, tako veličanstveno samo htela dragog poslužiti prženicama i dati mu slobodu svesna da ljubav ne trpi posedovanje, a njena je potreba, naglašava, samo da voli. Ipak, to bi se moglo dožveti kao mala kontradiktornosti autorke s obzirom na to da se nekakav pozitivniji ishod očekuje iako se na njemu ne insistira.
U poeziji Suzane Rudić gotovo da nema upiranja prstom u eventualnog krivca za životne nezgode, mada se potencijalni odgovorni naslućuje u Pesmi ocu. I pored nedvosmislene usamljeničke pozicije čoveka, iz svake situacije koju autorka opisuje odzvanja „mi“, to zajedništvo iz kog se sve rađa i/ili umire, te nastavljamo odgonetati ima li ljubavi bez neljubavi, a uz to i kad je dovoljno bola za nebol? Ima li ičega bez svoje suprotnosti? Ima li otkrovenja bez hoda po ovoj deponiji, kako pesnikinja naziva život, svet... Izvesno je bar to da nema poezije bez dubokoumnih pitanja kakva, pored drugih, postavlja i Suzana Rudić dotičući se i religijskog, mitskog i svetovnog dok traži smisao - Nešto iz Ničega.
Poezija u prozi, kao postupak kojim se autorka služi, sasvim odgovara senzibilitetu ovog dela i kao takva toleriše metričku nesavršenost u kojoj je suština, dosledno, iznad forme.
U jednoj od poslednjih pesama u zbirci Antomija reči, u ciklusu Raskožavanje, autorka sasvim simbolično traži da je razlože na fraktale, fine kopije, da je bude više od nje same. Prkosno ili samosvesno, Rudićeva ističe sopstvenu superiornost nad svim trivijama, što na određenom nivou ukazuje na nepokolebivu ličnost u čije pevanje se može verovati.
Dragana Lilić, dipl. dramaturg, novinar
suzana rudic Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima
