"Staza moje tišine", Stana Mojsilović- Nana
POETIKA NOKTURNA - osvrt na knjigu "Staza moje tišine"
(Stana Mojsilović- Nana, Staza moje tišine, KOS, 2015)
Poezija postaje utočište svih onih koji su dušom išli kroz život, a igrom tragičnih okolnosti, taj život im je izmakao, razrušen je i postavljeni su u situaciju da od krhotina minulog stvaraju čvrste obrise svoje nove egzistencije na novim temeljima svog krhkog duhovnog bića. Da stave sebe u centar svog univerzuma jer drugi neminovno odlaze, da opet sastave polove svoje razbijene suštine i da se unutar sebe oslone na nešto neotuđivo i neizbrisivo.
Poezija je vreme bezvremene sadašnjosti. Zato što ogoljava prošlost i sadašnjost od njihove vremenosti: obezvremenjuje slike iz prošlosti odvajajući ih iz sećanja; briše iz sadašnjosti njene aktualne elemente potapajući je u devičanski zaborav. Prošlost i sadašnjost se u poeziji sreću u jednoj bezvremenoj tački, u dubokoj, nerazrušivoj, večitoj sadašnjosti.
Promocija knige "Staza moje tišine"
Stana Mojsliović- Nana u svojoj prvoj zbirci Staza moje tišine, nanovo razgrće neugasli žar svog dalmatinskog korena, svoje žensko biće koje se tamo na žalu veselilo u proživljenoj, iako skrovitoj ljubavi, čiji sjaj i dalje tiho obasjava njenu imaginaciju. U njenim stihovima prigušno ali dovoljno jarko sijaju nepatvoreni problesci mediteranskog duha, sa svim slikama blistavog primorskog areala sa čempresima, zvucima galebova, mirisima mora, koji se ukorenjuje u novo podneblje, ali ta žestina primorskog podneblja pulsira u njenom biću i to se snažno dekodira iz njene poezije. To je, međutim, toliko snažno da potpuno zakriljuje novo i sve što se u pesmi oživljava dolazi otuda kao tihi refren bivšeg, završenog života, neponovljivih zbivanja u svetu intime, sve je u noćnim senkama ljubavnika koji se praštaju i odlaze nepovratno. Ostaje samo da se proživljeno oživi u reminiscencijama i zapitanosti: da li se zbilo ili se snilo.
Pesma se pojavi onda kada nastupi moment u kojem se pod pritiskom unutrašnjih sila negde mora pobeći od drugih koji nas ranjavaju, od sebe kad nismo u harmoniji sa sobom... Prva pesma u zbirci Staza moje tišine, Stane Mojsilvić- Nane peva uprvo o tom stanju, o razgovoru duše sa duhom onoga ko više nije deo svakodnevice, sa kojim se ne može voditi spasonosna, realna komunikacija.To odsustvo, popunjava pesma o nepodeljenom trenutku bliskosti, govorni subjekt se obraća rečima o prećutkivanju istine te relacije u kojoj se bivši ljubavnici predstavljaju kao poznanici te se tako pokušava umanjiti značaj minulog i bol zbog gubitka. No, time se zapravo otkriva izvor pesme, stihova koji su u trenucima čekanja davali smisao, popunjavali bolnu prazninu. Odsustvo se ispunjava pesmom o tišini, o prećutanoj tuzi, ljubavi i strasti:
Neću govoriti o nama
ćutat ću
i neću pričati dal' smo
naše snove snivali
u postelji ogrnuti mesečinom.
Sva u sfumatu prisećanja i zapitanosti da li se nešto zbivalo sa njima, (Ako zalutaš ) da li on, taj nedosegnuti lirski junak zna za stišane emocije koje se nagoveštavaju a čiju snagu krije metafora umiruće ptice čiji je let prekinut, nagoveštaj kraja jedino ima smisla u svesti da će iz tog muka nebitisanja progovoriti reči ponikle na toj tuzi. Stihovi koji su buduća duhovna stvarnost odlazećeg lirskog subjekta koji se pretače u pesmu i peva umirući:
Jednom kad sjećanja moja
usnu vječnim snom
i sve moje misli
skriju se duboko...
s hladnih usana
nek potekne riječ...
a do tad sve je u izrecivoj potencijalnosti, nadanju, čekanju ( Ako se nekad vratim )... Noćas bih mogla pisati, nasov je jedne pesme a asocijacije se same nameću i prizivaju pesmu Pabla Nrude, Noćas bih mogao napisati najtužnije stihove... slična je intonacija i u pesmi ove autorke. Noć priziva sećanja, po pravilu tužna, pesma se preliva u bojama čežnje od mirisnih jutara okupanih bisernom rosom radosti, preko zlatne boje klasja do prizivanja kiša koje su spirale tuge. Ova antologijska pesma kao da je, zapravo, tiho lamentiranje nad svime što je prošlo, nad samom lirskom junakinjom, njenim ozrenjima prostranstvima detinjstva i mladosti, svim onim što je utkano u njenu svest, što je ponela i prenela u svoj duh i iz čega izrasta pesma. Čim pomisli na to o čemu bi mogla pisati sad kad je sve to od nje daleko, krenu stihovi u kojima je sve je zaodenuto tišinom kao jedinim posedom. No, srećom to nije bezglasna tišina, ona je puna tog prethodnog obilja i zato rađa stihovima punim naboja i ozarenjima duše koja sumira sopstvene doživljaje.
Poetika nokturna izrasta iz celine pevanja gde se nemost noći pretače u bezglasni krik koji se prećutkuje, gde se dostojanstveno podnosi odsustvo života u vaskrsavanju prethodnih radosti i lepota koje su život činile vrednim i vedrim a sada se na obroncima tih tišina i samoća, izgrađuje most ka sebi, ka smirenoumlju iz koga izranja nešto novo - pesma kao lepota neprolazećeg sjaja istine bivanja u duhu. Stoga je pesma i tema pojedinih pesama u zbirci, pesnik, pevanje, oglašavanje boema u noći ili gitare, zvukova koji simbolizuju pesmu kao ishodište iz tišina i zaborava a znak su prevladane nemosti zbog preživljenog bola i gubitka. Znak su ozdravljenja, spasonosnog okretanja kreativnim suštinama bića koje se sastavlja od krhotina i uceljuje se u nađenom smislu pevanja: (Pjesnik)
Ja nisam pjesnik
što u tuđe ulazi misli ...
u nekom stihu sebe pronađoh
u trenu tom, riječi naviru same
ko crne sjenke iz tame
i dok ih slažem
na starom papiru
možda se baš ti pronađeš u njima...
Poslednje navedene reči se mogu tumačiti dvojako. Možda se baš on, taj koji je inicirao pesmu, pronađe u njima i razotkrije tajnu ćutanja, možda naknadno dobije sazanje o prećutanom, da li ljubavi ili tuzi. Ili je, možda, zapravo ovde reč o čitaocu koji se u poeziji traži, i koji će se ohrabren sličnim iskustvom, osmeliti i svoj bol poveriti pesmi, te tako započeti sa tom čudesnom avanturom samosagledavanja i saomostvarenja kroz kreativnost, o čemu uostalom govore i sledeće misli, jer ma kako se govorilo samo sebi i o sebi, poezija je uvek komunikacija, dijalog sa sobom, ali i sa drugima:
Ako je poezija poniranje pesnika u najdublje slojeve svoje duše, onda je ona i put za samoupoznavanje – delotovran način da neko komunicira sa samim sobom. Pesnik je najuravnoteženniji čovek, pored svih proklamacija i bajki o suprotnom, uravnotežen u suštinskom smislu reči, ne pod firmom površinske ravnoteže. I upravo stoga što čoveku pomaže da bolje shvati samog sebe, poezija olakšava njegovu komunkaciju sa drugima. I pesniknja ostavlja trag o takvoj vrsti komunikacije u pesmi Sneni pjesnik jer poezija postaje most koji spaja dva bića sličnog senzibiliteta:
Listajuć tvoju knjigu
pjesničče sneni
htjedoh tvojim stopama
poći, čitajuć o tvom bolu
i moj se u tvoje stihove sroči...
a znam da tebi davno
i meni sada dovoljno beše
par akorda starog klavira
jedan ples i čaša cernog vina.
Perspektiva je sada obrnuta, životu se daje primat, reči se potiskuju a prepušta se stvarnom živom trenuktu dodira u zagrljaju ma kao kratko trajao.
To okretanje životu, drugima čini se ukazuje na povratak sebi, isceljenje kroz kreativnost, te se prijateljima čak ustupa i prostor u knjizi (što je neobično i retko) ali slična intonacija pesama pokazuje da su iskustva bliska i da su poetički srodni.
U svakom slučaju, nokturno Stane Mojsilović-Nane i tišine na stazama ka sebi urodili su plodom, stihovima koji su puni ritma, dinamike, zvukova i boja. Večna ili prolazna, ljubav je uvek vredna i njen trag svetli u umetnosti koja uznosi i čini je vrednom sećanja budući da to podstiče novu kreativnu snagu u pojedincu koji dalje sam lakše siže do sebe .
Milica Jeftimijević Lilić
staza Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Biljke u životnom prostoru umanjuju stres
- Crne rupe su, zapravo, svetle
- Hasanov: Nijedna država ne treba da prizna legalnom situaciju koja je nastala kao rezultat okupacije teritorija
- Kako zaspati kad se suočavamo sa nesanicom
- Granatiranja azerbejdžanskih pograničnih snaga od strane jermenskih vojnih jedinica
