Slavko Simić: I ja verujem da je Elvis Prisli živ
Kad neko ko je bio planetarno popularan, obožavan i nazivan kraljem umre, kao Elvis Prisli, teško je u to poverovati, jer čovek se jako vezuje za idole.
Toliko je teško da ga počinjemo videti u drugim ljudima, ili kroz nevericu i neprihvatanje, smišljamo još mogućih ishoda – da, zapravo, i nije umro, nego se sakrio od sveta, lažirao smrt, i sada živi nekim drugim životom. Slavko Simić je u svom romanu „Kralj je živ, živeo kralj“, Elvisu Prisliju dao još jednu šansu, možda poslednju... međutim, kroz ovu neobičnu priču, autor vešto afirmiše srpsku kulturu i veliča ljubav.
Nedanvo ste promivisali roma neobičnog naslova, Kralj je živ, živeo kralj, o „drugom životu“ Elvisa Prislija. Da li je delo nastalo kao omaž jednoj od najvećih svetskih pop ikona ili su Vaši umetnički ciljevi znatno složeniji?
Teško da će se u svekolikoj istoriji javnih ličnosti, bilo kog zanimanja, naći neko ko je bio popularniji i dugotrajniji na sceni od Elvisa Prislija, koga je samo smrt omela da nastavi karijeru, jedinstvenu u svetu. Čak i 40 godina posle smrti on je popularan, možda i više od svih. Jedini pevač koji je snimio više od 30 filmova. Možda je neko i imao neku pesmu koja je prodata u više primeraka od Elvisa, ali samo za kratko. On se mesecima, pa i godinama nalazio na vrhovima top lista najboljih pesama u mnogim državama. Sa najvećim auditorijumom na svetu iza sebe proglašen je za kralja pevača pa i zabavljača. Jedan od retkih muzičara čija je slava i karijera punih 25 godina išla uzlaznom linijom. I da je ostao živ, verovatno bi i danas bio u samom vrhu.
A da je najveća svetska pop ikona - jeste. I dalje, svake godine, stotine hiljada njegovih obožavalaca dolazi 16. avgusta u Memfis, mesto u kome je živeo, da mu odaju počast. Redovi su kilometarski da se priđe grobu i zapali sveća.
Poslednjih godina u Americi postoji velika euforija njegovih obožavalaca. Elvisa su „prepoznali“ u nekoj bogomolji kao propovednika i upoređivali njihove delove tela (oči, usne, uši, nos). On jeste bio veliki vernik, i veruje se da je želeo da bude propovednik.
Mnogi njegovi obožavaoci, a ima ih na desetine miliona, veruju da uopšte nije umro, da je živ, da je lažirao svoju smrt i da se povukao u ilegalu. „Nalazili“ su ga u Engleskoj, negde u Jorku i okolini, u filmu „Sam u kući“ gde čeka u redu na aerodromu da čekira avionsku kartu kao običan statista.
I ja verujem da je Elvis živ. Bila mi je zanimljiva ideja da se čovek koji se povukao u duboku ilegalu pojavi na takmičenju svojih imitatora i tako sam napisao scenario za film o Elvisovom „povratku“. Gotov scenario dao sam Bajfordu, engleskom a našem reditelju, na recenziju. Ukazao je da pošto u njemu nema pucnjave, eksplozija, pa čak ni jurnjave, to Amerikanci neće da snimaju. Preporučio mi je da ideju pretvorim u sinopsis i zaštitim prava. Nove ideje su stalno navirale i sinopsis pretvorile u roman.
Prvobitni scenario jeste bio omaž Elvisu. U roman je uvedeno dosta novih likova i događaja, sve se umnogome usložilo. Sam roman nije toliko omaž Evlisu, koliko je omaž ljubavi, principijelnosti i istrajnosti u životnoj borbi.
Drugi glavni lik je žena sa naših prostora, šta ste sve uspeli da kažete preko ovog izvandrednog lika koji je dostojan predstavnik srpskog naroda u svetu?
Ona je čedo troje roditelja, tri žene iz moga vrlo bliskog okruženja. Nada nosi karakter jedne moje drugarice. Dobra, poštena, kroz ceo život je patila i žrtvovala se za sve i svakoga, a mnogi su je ostavljali na cedilu. Život je skoro nikad nije mazio ali je ostala verna nekom svom životnom opredeljenju, principu, moralu. Ništa nije moglo da je skrene sa tog puta. Druga moja drugarica je imala tu tragičnu sudbinu, da je izgubila troje dece, koju sam pripisao Nadi. A njena tragedija opisana u romanu mogla je da zadesi i nas - mene i moju suprugu koja je bila u drugom stanju, i jedva se spasli - na onom istom mestu i na isti način koji sam opisao u romanu.
Pobegla iz raspadajuće Jugoslavije, a i druga domovina SSSR joj se raspadala, našla se na vetrometini. Bez ikoga svoga koji bi je bar primio na konak, lutala je Londonom da bi se skrasila u srpskom restoranu „Marš na Drinu“. Zapad je rasturio Jugoslaviju po šavovima, kako ja imam običaj da kažem. I iz toga se razvio kod mene neki bes, otpor pa i prkos. To sam, ne baš prikriveno, i izneo, ne samo kroz ponašanje Nade nego i svih ostalih likova. Uredu je, mogu onako kurvinski, kako su moji junaci govorili, da nas bombarduju sa 5.000 metara visine, da nas fizički ubijaju od porodilišta do domova za stare, što je na korak od genocida, ali ne mogu naš duh da ubiju. Naš narod, a i ruski, je pokazao kako se bori na svim frontovima. Hteo sam da dostojno pretstavim oba naroda i to tako da sami stranci iznesu svoj stav o njima, pozitivan stav.
Možda je lik Nade malo „prejak“, ali mislim da svako treba, kao najbolji ambasador, da predstavlja svoj narod u svetu, i da se bori protiv predrasuda velikih sila prema narodima koji nisu po njihovoj „mustri“. Ljubav ne pita za granice, može da zbliži, da pomiri dva naroda.
Mislim da je Nada lik žene koja nikad ne odustaje od borbe, koja i u bezizlaznim situacijama ne klone duhom. Stoički trpi sve udarce života, iznad svega voli ljubav, poštenje, slobodu.
Vaš roman prvenstveno afirmiše srpsku kulturu iako je glavni lik američka muzička zvezda, kako ste spojili te dve krajnosti?
Te dve krajnosti sam spojio na najlakši i najlepši mogući način - ljubavlju. Ta ljubav se manifestuje na više nivoa – ljubav između muškarca i žene, ljubav između prijatelja, prihvatanje i poštovanje drugih naroda, kultura, tradicija,...
„Marš“ je, kao glavno mesto okupljanja i obitavanja junaka romana, kulturnim programom koji su svojim idejama svi zajedno osmišljavali, umnogome doprineo afirmaciji raznih naroda, a u prvom planu američkog i srpskog.
Kako vidite današnju literaturu shodno onome što ste apostrofirali u svom romanu sa jakom kulturološkom podlogom?
Ne mogu merodavno, kao čitalac naravno, da govorim o današnjoj literaturi na koju bi se reflektovalo ono što sam ja apostrofirao. Sticajem tragičnih porodičnih događaja dugo sam bio odvojen od savremene literature i mogao da čitam samo naučnu fantastiku. To mi je jedino pomoglo da se udaljim od lične tragedije.
Ima li izgleda da se roman ekranizuje s obzirom na značaj glavne ličnosti i, moguće, veliko interesovanje za jedno viđenje njegovog života?
Ovaj roman je i nastao kao „produžetak“ scenarija za film. Pre dve godine je jedna producentska kuća raspisala konkurs za savremenu TV seriju. Ja sam predao sinopsis Kralja i napisao scenario za prvu epizodu ali nije ih interesovala ova tema. Teško da se ovaj roman može u Srbiji ekranizovati, veća verovatnoća je da se to uradi u Americi, jer on je, ipak, njihov Kralj, njihova ikona.
Vaš životni poziv je bio u drugoj sferi, otkud to da ste uronili u literarne vode?
Jeste moj poziv bio tehnički a ne literalni. Ali opet, ko me poznaje, zna da sam ja uvek imao neobična interesovanja. Uvek sam pronalazio druge, pa i teže puteve, kojima sam se kretao kada god sam mislio da će me dovesti do cilja. Bavio sam se pronalazaštvom tako da me je često okupirao stvaralački duh. Imam 3 patenta, jednu briselsku bronzanu Eureku za pronalazaštvo a i više od 70 neprijavljenih izuma. I u svoj profesionalni posao sam uneo 10 inovacija. Za sâmo pisanje interesovanje je počelo već kada sam se zaposlio, tako da sam decenijama imao dve „ljubavi“. Naravno, život je odredio čime ću se baviti. Sada imam više vremena za literarne vode, kako kažete.
Smisao života i odgonetke, kakvo je Vaše iskustvo iz trenutne vizure?
Smisao života, za hiljade godina koliko se filozofira o tome, nije otkrio ni jedan mislilac. Stari Egipćani su nalazili smisao u zagrobnom životu. Piramide za onostrani život su ih koštale milion puta više nego one najluksuznije zgrade za ovozemaljski život.
Niko ga nikad nije odgonetnuo, a slobodan sam reći ni neće uskoro. A onda naiđete na seljanku ispod Kosmaja, koja na takvo pitanje odgovori u jednoj rečenici: Zatekli smo se, pa moramo živeti. Gde ćeš veće filozofije.
Razgovor vodila Dragana Lilić
Povezane teme
Najnovije od Balkan IN
- Natalija Parezanović: "Snovi su naš paralelni život"
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja borbu sa karcinomom grlića materice u Istočnoj Srbiji
- Ljubav je jedino znanje koje važi u svim situacijama i svim vremenima
- Dr Dejan V. Pavlović nastavlja izvođenje laparoskopskih operacija u Novom Pazaru
- Elvira Kujović: U slikarstvu nema kraja mogućnostima