Zloupotreba psihoaktivnih supstanci predstavlja jedan od važnih i vrlo aktuelnih društvenih problema. Prema definiciji, narkomanija predstavlja snažnu vezanost osobe za za neku psihoaktivnu supstancu.

Svetska zdravstvena organizacija je definisala narkomaniju kao: “stanje periodične ili hronične intoksikacije izazvano ponovljenim uzimanjem droge.“ Razlikuje se: fizička i psihološka zavisnost od droge. Kako će se zavisnost ispoljavati zavisi od delovanja više faktora: vrste supstance, učestalosti uzimanja, psihičke strukture zavisnika, itd.

Zavisnost od psihoaktivne supstance podrazumijeva postojanje bar tri simptoma od navedenih: žudnja za uzimanjem supstance, fizički apstinencijalni sindrom kada se upotreba psihoaktivne supstance prekine, tolerancija na dejstvo ranije efikasnih doza supstance, zaokupljenost supstancom, zapostavljanje drugih interesovanja kao i nastavljanje uzimanja supstance i pored znanja o njenoj štetnosti. Zloupotreba supstance dovodi do oštećenja zdravlja, kako fizičkog tako i mentalnog.
Psihoaktivne supstance se svrstavaju u tri velike grupe, zavisno od njihovog dejstva na nervni sistem:

1.Depresori - alkohol, sedativi, opijati koji dovode do opuštenosti, pospanosti, osećaja smirenosti
2.Stimulansi - kokain, krek, amfetamini, ekstazi, kanabis koji deluju stimulativno na psihomotornu aktivnost, daju osećaj povećane snage,s reće i pouzdanja
3.Halucinogeni - LSD, meskalin i različiti sintetički proizvodi dovode do stanja izmenjenog opažanja sa pojavom halucinacija i promenjenog osećaja za prostor i vreme.
Zašto ljudi uopšte koriste ove supstance čak i kada znaju da su veoma štetne?

Kako se postaje zavisnik?

Kada razmišljamo o ljudima koji svesno uništavaju svoj život narkoticima, padaju nam napamet uobičajene predrasude o zavisnicima kao prestupnicima, pripadnicima nižeg društvenog sloja i kao slabim ljudima koji se teško nose sa životnim teškoćama. Ipak, to ne mora da bude tako. Istraživanja govore da je sve više omladine iz dobrostojećih porodica koji konzumiranjem narkotika pokušavaju da promene svoju stvarnost iako ona, za nekog ko posmatra sa strane, uopšte ne izgleda loše.

Jedna od teorija ide u pravcu razmatranja pojave sve masovnije prezaštićenosti dece što od njih stvara razmažene, narcisoidne ličnosti koje, ne mogavši da podnesu svakodnevne frustacije i obaveze posežu za narkoticima kao jednom od načina da izbegnu bol i umnože zadovoljstva. Izgleda da zavisnici postoje i tamo gde ih ne bismo očekivali. Posebno treba imati na umu da se npr. navikavanje na heroin veoma brzo dešava, pa se može videti sa kolikom lakoćom supstanca ovladava zavisnikom, lomi ga, potčinjava i pretvara u grabljivicu koja samo razmišlja o nabavci nove doze narkotika.
Neki od znakova koji bi mogli da nas navedu na razmišljanje da li neko upotrebljava narkotike su: bleda koža, slabo zarastanje rana, podočnjaci, pojačano povredjivanje, naglo mršavljenje, slabiji uspeh u školi, traženje novca iz različitih razloga, nestajanje novca iz kuće itd.

Zavisnost je progredirajuća bolest.To znači da dovodi do poremećaja svih fizioloških, bioloških i metaboličkih procesa, kao i do sveukupnog propadanja organizma i urušavanja ličnosti.Osoba se oseća dobro samo pod dejstvom supstance. Čim ovo dejstvo prestane nastupa apstinencijalna kriza - neprijatni simptomi kojima organizam signalizira da mu je potrebna nova doza „goriva“. Takodje, dolazi i do promena na polju psihe.Urušavaju se moralna načela, osoba postaje bespoštedni manipulator koji samo razmišlja kako da dodje do droge, ne vodeći računa ni o čemu drugom.

Mnoge osobe koje su uživaoci droga navode da ih je na taj put navelo više raznih faktora od kojih se izdvajaju: nestabilno i haotično funkcionisanje porodice, nedostatak vezanosti, topline i komunikacije izmedju dece i roditelja, izuzetna stidljivost ili pak agresivno ponašanje deteta u okruženju, druženje sa decom koja su sklona socijalno devijantnom ponašanju. Nešto nedostaje unutar osobe što se ispunjava narkoticima. Ali kako rešavanje problema ne podrazumeva beg od istih kroz drogu, tako se i  ispunjenje duše za onim za čime žudi ne dešava kroz kreiranje još veće žudnje. Jer zavisinik uvjek žudi. A supstanca mu to omogućava. Tako ga uvodi u sopstveni pakao.

Zašto se postaje zavisnik?

Da li je narkomanija društveni, lični ili pak duhovni problem? Odgovor na pitanje nije lak. Potrebno je uroniti u nečiju dušu da bi se ovaj odgovor dobio i podelio sa drugima. Ako se podje od principa duhovnosti, može se primetiti da je jedan od osnovnih zahteva koji stoje pred čoveka zahtjev za integrisanošću. Integrisani self u sebi objedinjuje suprostavljenje delove psihe u jednu harmoničnu ali i dinamičnu cjelinu.

Duhovnost kao težnja za smislom, težnja ka Apsolutu i posledični osećaj pripadnosti i povezanosti sa nečim većim od nas samih je bila različito odredjena u ranijim vremenima a različito danas. Dok su u antičko vreme različiti bogovi omogućavali čoveku da slobodno projektuje delove selfa na njih, dotle je patrijarhalni svet ujedinio te bogove u Jednog Svevišnjeg i time postavio pred čoveka veći zadatak bolje integracije ličnosti. Patrijarhalni čovek je čovek jasno definisanih moralnih normi, čovek tradicije i krivice. Ako ne čini dobro, oseća se se krivim... Krivica nije prijatna, ali ga povezuje sa svetom i smislom. S druge strane, današnji čovek, čovek postmoderne se ne bori sa krivicom već sa prazninom i besmislom. Kao što je Viktor Frankl jednom rekao: “Današnji čovek se ne može osloniti na instinkte jer je udaljen od prirode, ali ni na tradiciju jer je više ne poštuje.“  

U svetu krivice čovek postoji. U svetu nakon urušavanja patrijarhalnog poretka postoji praznina. Današnji čovek se bori sa nejasnim identitetom koji nema čvsto uporište niti jasne spoljašnje odrednice. Identitet oscilira izmedju nihilizma i sarkazma. Ništa nije dovoljno važno, a sve može. Otudjenost medju ljudima stvara vakuum koji se ispunjava spoljašnjim sadržajima, medju kojima je i droga kao lako rešenje za sve probleme.

Problem narkomanije nosi jedan paradoks. Nije sama narkomanija problem već ono od čega osoba beži u drogiranje. Obično je to nemogućnost suoučavanja sa frustracijama svakodnevnog života, nemogućnost podnošenja osećaja manje vrednosti, nemogućnost da se oseti istinska povezanost sa drugima. Droga daje osećaj svemoći, osećaj da svi problemi mogu da se prevazidju bez napora i suočavanja sa svojim ograničenjima.U svetu kojim vlada supstanca zavisnik oseća da sve može, a ništa ga ne pritiska i niko mu zapravo ne treba, jer je veći od svih. Nažalost, ovo je ugovor sa djavolom. Kao i Geteovom Faustu kome je djavo ponudio svetsku slavu u zamenu za dušu, tako i zavisniku droga daje sve da bi mu uzela sve. I više od toga. Ublažiteljica života i oaza u koju se beži kad je teško postaje surovi mučitelj kojeg u jednom trenutku zavisnik pokušava da zbaci sa svojih ledja. Često neuspešno.

Izgleda da niko od nas ne može pobeći od sebe i svojih osećaja. Suočavanje sa sobom, sa svojim emocijama, sa svetom takvim kakav je jedini je način da porastemo i postanemo ispunjeni ljudi. Svemoć ne postoji, ako i postoji nije rezervisana za čoveka. Za čoveka je rezervisana skromnost u sveopštem poretku. Znanje o sopstvenim snagama i ograničenjima je ono što će nam doneti istinsku moć i mir. Da bi spoznalo i zalečilo sebe, potrebno je iskusiti patnju koju promena nosi sa sobom. Ta je patnja neuporedivo manja od one koju za sobom ostavlja droga. Prolazak kroz patnju i bol oporavka je jedini način da se dosegne mir i harmonija.

Ono što obično prouzrokuje patnju zavisnika je razbijanje slike o sebi kao svemoćne i nedostižne osobe, iluzije kreirane drogom. Svodjenje na svoje prave okvire boli i stvara neugodne osećaje poput anksioznosti, depresije, ljutnje i besa. Tek kad osoba nadje snage , uz podršku koju dobija i psihološku pomoć, da se susretne sa pravim sobom, da svoje pravo Ja prihvati i počne da marljivo radi na sebi, tek tada počnu da se otvaraju neslućene mogućnosti za rast, razvoj i zadovoljstvo. I ovo nije laž. Ovu istinu su spoznali svi oni bivši konzumenti droga koji su uspešno krenuli putem oporavka. Zato je često njihova pomoć onima koji su tek stupili na stazu oporavka tako dragocena. Kada zaista prihvatimo sebe i osvestimo svoje osećaje od kojih smo dugo bežali onda stičemo bogatstvo koje se ne može meriti dejstvom bilo koje supstance. Onda postajemo celovita bića, a to je, prema Jungu, upravo i osnovni cilj i svrha postojanja svakog čoveka.

Lečenje i izlaz

Lečenje se satoji iz dve faze: faza detoksikacije i faza održavanja apstinencije. Lečenje često obuhvata i hospitalizaciju kao i rad sa stručnim licima, psihijatrima, psiholozima itd. Različiti psihoterapijski pravci različito posmatraju proces izlečenja. Koriste se bihejvioralne, kognitivne, psihoanalitičke metode. Recidivi su česti. Neuspesi su česti. Bolest je vrlo iscrpljujuća za zavisnika, njegovu porodicu, terapeuta...

U mnogim pravcima se ističe važnost izlečenja ne samo od zavisnosti od droga već i izlečenja ličnosti od onih problema koji su je do droge doveli. Uvek ima nešto iza od čega se bežalo. Bilo da je to osećaj odbačenosti od porodice, utisak o sopstvenoj neadekvatnosti ili pak bilo koje loše uverenje o sebi ili svetu, nastalo uglavnom u primarnoj porodici. U terapiju se često uključuje i cela porodica sa ciljem da se disfunkcionalni obrasci ponašanja promene na nivou porodice kao sistema. Ako jedan član oboli, to je problem cele porodice. Drogom se pokrivaju psihijatrijski poremećaji koji uklanjanjem supstance izlaze na videlo.

Ova dekompenzacija je vrlo bolna za podneti, pa je zavisnicima potrebna podrška porodice i okoline. Vrlo često se uključuje i logoterapija ili terapija smislom jer zavisnici imaju jedan smisao života, izlečeni zavisnici drugi. Na mesto droge kao božanstva, smisla i vrhovne vrednosti mora doći nešto drugo veće, jače i snažnije od droge. Nešto što čoveka ispunjava, a ne proždire ga, nešto što ga pokreće, a ne sputava, nešto što ga čini delom svijeta, a ne izopštenikom. Zato mnogi programi oporavka za zavisnike uključuju i duhovne komponente. Na kraju, taj smisao mora svako da nadje za sebe. Da bismo bili istinski deo sveta i života moramo biti deo nečega vrednog. Ta vrednost mora biti nemerljiva bilo čime drugim. Naš smisao za koji se vredi boriti, koji vredi negovati mora biti plemenit, mora uključivati Ljubav...

Kao što je rekao Niče: “Onaj koji zna zašto živi, može da podnese bilo koje kako.“ Kad konačno znamo šta je za nas važno,onda možemo da nastavimo da rastemo dalje...

Adriana Pejaković, psiholog

Tweet

Tagovi narkomanija zavisnost problem drustvo porodica pojedinac lecenje zdravlje psihologija

Povezane teme

Kako nastaje bolest?... Kada dođe do nakupljanja toksičnih materija u telu, koje uglavnom unosimo preko hrane, telo će najpre početi da ih odlaže pre svega u masnom tkivu koje služi za...

Mi i taj nepravedni svet - zašto nam se događaju neke neprijatne i loše stvari?... Često se u životu pitamo zašto nam se događaju neke neprijatne i loše stvari. Čime smo ih zaslužili kada radimo ono najbolje moguće što ...

Napitak za dan pune energije... Prirodni energetski napitak, zeleni smuti,  treba konzumirati svakog jutra na prazan želudac. Prepun je antioksidanasa što pomaže u borbi sa razn...

Prvi čovek izlečen od HIV-a... HIV pozitivan čovek u remisiji mogao bi da bude prvi pacijent koji je potpuno izlečen od HIV-a bez presađivanja koštane srži, prenosi stručni časopis &bd...

Maska od Aspirina za problematičnu kožu i kožu sklonu aknama... Ukoliko niste znale, aspirin se veoma često koristi u kozmetičkim preparatima. On pretvara problematičnu kožu u savršeno zdravu, lepu i sjajnu. Masku ...