“Nakon nekoliko zapaženih knjiga priča i romana, Olga Janjić Bikar se ponovo oglašava jednim vrlo složenim i višeslojnim romanesknim delom u kojem se, u najširem smislu, bavi srpskom sudbinom isprepletenom sa sudbinama drugih naroda, usudom ratnih zbivanja koja tragično utiču na kolektivitet i pojedinca, zamkama ideoloških uticaja koji su modelovali odnose u društvu i raslojavanjem srpskih prodica, koje su stoga prinuđene da napuštaju rodna staništa, oličenih u sudbini bračnog para Sonje i Dušana.

Ispisujući žensku verziju seoba, u kojoj ključnu ulogu imaju žene, majke, bake, kroz rodoslov junakinje Sonje Đukić koja traga za dokumentima i svoje, i porodice njenog supruga Dušana, autorka u knjigu unosi istorijske činjenice, dokumenta i pisma kojima potkrepljuje egzistencijalističko, etičko, etnološko i antropološko tumačenje ljudi u vremenima u kojima su se zadesili trpeći posledice bivstovanja u određenom prostoru i nužnosti da se sačuva postojeći kodeks sredine i nacije kao takve…”
                                                                                                                               (Iz recenzije Milice Jeftimijević Lilić)

Sa Olgom Janjić Bikar razgovarali smo o novom romanu “Putovanje u sadašnjost”.

Završili ste novi roman kojim pokazujete da je sadašnjost uvek ono što je isprojektovano u prošlosti. Kako se osećate nakon napornog rada na rukopisu?

Rad na ovom romanu, kako pripomenuste, bio je vremenski dug. Sve misli su bile završene prošle godine. I onda mi se učinilo priličnije da se izmaknem i sa izvjesne razdaljine sve osmotrim. Počela sam raditi iz trećeg lica.
Na kraju sam bila zadovoljna. Osjećala sam kao da sam obavila neku svoju misiju.

Moderni romani od autora zahtevaju istraživački rad, ne samo oslanjanje na imaginacju. Koliko ste ono što je niklo iz Vaše stvaralačke aktivnosti naslonili na ono što je istorijska činjenica, znak neke realne situacije ili ličnosti?

I likovi i događaji iz romana su stvarni. Istraživala sam odlazeći na mjesta radnje kako bih se podsjetila već znanog ili oživjela predstave sticane na razne načine. Moje reminiscencije su plod poznatog ili naslućivanog pa je sve realistično. Elementi modernog su kada se prepusti snatrenju iz prkosa stvarnosti.

Roman je dobrim delom zasnovan na autobiografskim momentima, da li Vam je ta bliskot životnog olakšavala u kreiranju književnih likova i atmosfere ili otežavala s obzirom na treće lice i ulogu pisca koji nastoji da bude objektivan tumač vremena i prostora?

Snaga proživljenog bila mi je olakšavajuća stvaralačka okolnost. Sigurno sam sve nosila u sebi i onda je naracija bila lako prizvana iz one atavističke gorštačke razgovorljivosti. Izbila je potreba da se sačuva i prenosi.

U prožimanju sadašnjosti i prošlosti u Vašem romanu, autor pokazuje da se prošlost krivotvori i da je nužno podsećanje na ulogu onih koji su u prošlosti vodili napred duštvo, naciju ili porodicu. Kako to izgleda na primeru Vašeg rodnog grada?

Sagledavala sam kako se sve prošlost krivotvori pa me je to najsnažnije podsticalo da mojom porodičnom pričom odškrinem pogled na sve ono kako se moralo gledati i vidjeti, a kako je katkad bivalo sasvim drukčije.

U romanu su jasno potcrtani opšti i pojedinčani plan egzistencije. Brak ima važno mesto i data su tri tipa bračnih odosa, pretkinja glavne junakinje i njenog supruga i njihov brak, iako sasvim diskretno. Postoji roman koji je napisala Perl Bak, Bračna ljubav. Kakvu ulogu u romanu ima brak u odnosu na zajednicu i duštveno uređenje?

Egzistencijalno na pojedinačnom planu odražava se i te kako na opštem planu. Imate parvo, može se do tančina sagledavati kroz priču o braku. Danas se teško prihvaćaju obaveze. Teži se sa što manje truda što više steći i sve lično je u prvom planu. Priče o mojim Marama su skoro autentične. A ono što im je veoma slično je, da su one svojim djelovanjem, osvajale ljubav, ne dovodeći u pitanje autoritet i važnost svog čovjeka.
Ta njihova ljubav je trajala. Ponešto se može pabirčiti od njih.

Kroz roman se na izvestan način daje omaž ženskom pincipu. Posebno mesto imaju dve Mare, kao nosioci dva kulturološka obrasca, a roman se završava nagovešatajem rođenja devojčice. Kakva je to poruka i da li to, na neki način, najavljuje promenu paradigme i dolazak matrijarhata nasuprot dominanatnom muškom principu u realnosti?

Očekivani dolazak na svijet djevojčice prvenstveno je važan da se nešto iskustveno prenese. Čini se da bi bilo mudro, uhvatiti ponešto starinsko a ponešto moderno za brak. Svakako je potrebno više odgovornosti za uspjeh svake zajednice, pa i bračne. Na primjeru mojih pretkinja, zene su pokretačka snaga. Moje životno iskustvo je da muževi to vole, koliko god da nisu spremni da to priznaju. Ako se bolje udubi u prodornost ovih Mara, žena iz 19. vijeka, matrijarhat tada počinje na uzglavlju u noćnoj osami.
Uz obrazovanje, ekonomsku nezavisnost i sve vještine moderne žene, te ono što se izrodi na zajedničkom uzglavlju, matrijarhat bi mogao biti istinski. Malo više blage i tihe ženske prodornosti!

Čini se da ste uz nastojanje da stvorite moderan roman koncipiran na principu kolaža i citatnosti, ipak, insistirali na saznajnim elementima. Drugim rečima, koliko današnji čitalac koji formira svoja ubeđenja na osnovu onoga što je dominantno kao javni diskurs može da se obavesti iz literature i umetnosti uopšte o nekadašnjim zbivanjima koja su potisnuta a izuzetno važna za razumevanje svega što se sada zbiva?

Po mom mišljenju, svaki roman, uopšte proza, morala bi sadržavati i saznajno. Bolje i svestranije sagledavanje prošlosti, orijentir je za budućnost. Mi smo dugo živjeli u vremenu kada to nije bilo lako. Neznanje utire put krivotvorenju. Citatnost je cilj i želja svakoga ko se pera laća ali bez saznajnog upitna je vrijednost i trajanje u vremenu.

Šta je Vaša najvažnija poruka koju ste kroz roman poručli savremenom i budućem čitaocu? I, još da čujemo, ko je izdavač knjige?

Poruka je u onome što me je nagnalo da pišem ovu porodičnu priču. Svi iz oba roda, i muževog i mog, nema ih tamo gdje su nekad bili. Na sve strane ni riječi o tome. U jednom vijeku, za kraće od vijeka, nestali nečujno.
Srećna sam što ja o tome progovorih, ili možda, tek prošaptah.
Roman 'Putovanje u sadašnjost' moći će da se čita sredinom jula. Izdavač je Udruženje književnika Srbije. Proslijedila sam vam korice uz zahvalnost za vaše zanimanje za ono što radim.

Razgovor vodila Dragana Lilić

Tweet

Tagovi olga janjic bikar roman putovanje u sadasnjost umetnost intervju kultura

Povezane teme

Rusi izvode stari Bajagin hit "Verujem, ne verujem"... Veliki hit Bajage i Instruktora "Verujem, ne verujem" neočekivano je dobio verziju na ruskom jeziku u izvedbi moskovskog benda "The Peace Dukes", saopšti...

Pasivno pušenje - duvanski dim deci skraćuje život... Udisanje duvanskog dima tokom detinjstva može dovesti do dugoročnih zdravstvenih problema i kraćeg životnog veka, ukazuje se u novom izveštaju američkog ...

Znate li koliko kalorija imaju palačinke?... Ako ste se nekada zapitali koliko kalorija imaju vaše omiljene poslastice, palačinke, evo odgovora. Obična palačinka (40 gr) – 90 kalorija Integr...

Parastosi iliti terevenke bez muzike... Misterija ili ne, smrt je neminovnost. Trenutak nastajanja u sebi nosi seme nestajanja. Tako je oduvek. Nema početka bez kraja, ni obrnuto, verujem. Zašt...

Napitak za dan pune energije... Prirodni energetski napitak, zeleni smuti,  treba konzumirati svakog jutra na prazan želudac. Prepun je antioksidanasa što pomaže u borbi sa razn...